|
|
|
СТРАДАЊА ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА - 2. ДИО  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Страдања протосинђела Кирила Цвјетковића - 2. дио
Проф. др Горан Максимовић
Цвјетковићев однос са епископом Краљевићем у знаку је двије одјелите етапе. Прва етапа је била у знаку пуног узајамног повјерења и трајала је до повратка Краљевићевог из Беча 1818. године, када је ишао на поклоњење цару Францу Јосифу I и када је идеја о унијаћењу далматинских Срба задобила коначну реализацију. Тада је Краљевићу одобрено отварање у Шибенику православног далматинског училишта, али са учитељима унијатима из Галиције. Иако је све то урађено у великој конспирацији, Цвјетковић је као Краљевићев секретар непогрешиво препознао ту закулисну игру и тада је донио одлуку не само да неће учествовати у томе него и да ће ову велику опасност "Шибеничанима тајно обзнанити"(91). Друга етапа у сарадњи епископа Краљевића и Кирила Цвјетковића била је заснована не узајамним сумњама и неповјерењу, а трајала је до средине 1821. године, када је Краљевић одузео Цвјетковићу шибенску парохију и послао га за игумана манастира Крка само да би га што више удаљио од себе и поготово од шибенских Срба међу којима је Цвјетковић био веома утицајан и поштован.
Почетне године њихове сарадње биле су у знаку уважавања и повјерења. Владика је давао Цвјетковићу најделикатније послове, као што је вођење економије епископског двора, водио га је у мисије обиласка и контроле манастира и цркава у Далмацији и Боки, а заузврат га награђује брзим напредовањем у свештеничкој хијерархији (године 1814. именује га за архиђакона, 1815. за свештеника, средином 1817. именује га за пароха шибенске епархије, а крајем исте године и за протосинђела). Период од 1818. до 1821. у знаку је разлаза и обостраног подозрења због унијатских циљева епископа Краљевића, те отвореног стављања Цвјетковића на чело противника уније. Упркос свему томе, Цвјетковић у својим сјећањима не скрива Краљевићеву знатну популарност и углед међу Србима у Шибенику непосредно у годинама по устоличењу за епископа. За нас је индикативан примјер тога општег расположења приказ испраћаја епископа Краљевића у Беч 1818. године, када је пошао у мисију тражења дозволе за отварање православних школа у Далмацији. Тада је извјесни стари и угледни Шибеничанин Георгиј Поповић овим ријечима пожелио владики срећан пут: "Високопреосвјашчењејши господине! Ви одлазите у Беч да иштете школу за нас, која је за нас тако нуждна као хљеб што једемо, но знам и то да наш двор има неку потајну жељу и тежњу за унијатство и настоји да га могу свуд увући, зато молимо вас, господине, Бога ради не изневјерите нас, а ако се бојите, да вам неће хтјети плату давати, ево ми који смо овђе учинићемо вам писмено, и наша добра утврдити, без да нама ко други ни крајцаре не да, да ћемо вами толико плаће давати, колико сад од цара имате..."(112-113). Краљевић их је тјешио и разувјеравао овим ријечима: "Не бојте се љубезни моји, Боже сачувај да ја би о томе што и помислио, а камо ли учинио, волио би као најпростији калуђер живити, пак најлакше без никаква благодјејанија бити, него то учинити"(113).
Да би показао колико је Краљевић био способан да брзо придобије људе и да их одушеви својом појавом, Цвјетковић као најрјечитије свједочење наводи писмо Герасима Зелића, упућено из Сплита 1808. године пароху шибенском Исаији Омчикусу. Иако се већ тад наслућивало да ће Зелић и Краљевић бити љути конкуренти за мјесто далматинског епископа, Зелић је након првог сусрета с њим био готово егзалтиран, тако да у поменутом писму наглашава "да је срећу имао цјеливати десницу г. Епископу Краљевићу, надодајући, колико је свијета прошао, да благоговјејнијег епископа као овога није видио, а особито јунака"(31).
Нарочиту умјешност Цвјетковић исказује у поступној мотивацији казивања о разобличењу унијатске идеје и свом трагичном животном страдању и расплету. Чини то готово узгредно кроз казивања појединих епизода које су у лабавој вези са главним догађајем. На примјер, када га је 1811. године, након посјете Боки Которској, повео са собом владика Краљевић у Шибеник, Цвјетковић то коментарише сљедећим ријечима: "Ја се почех спремати што прије могох, не воображавајући каква ће ме несрећа тамо дочекати"(72). На путу према Дубровнику, гдје га је према договору епископ чекао, случајно се сусрео и запутио са солдатима, а житељи Жупе дубровачке су вјеровали да га стражарно спроводе: "Ходећи ја овако са солдатима, видећи ме житељи они говораху међу собом: о сирома младога попа, како га солдати воде, ово ја слушајући смјејао сам се у себи, не надајући се, да ће ме таково што кадгод постићи"(75). Поновни долазак аустријске власти у Далмацију септембра 1813. године Срби су дочекали као ослобођење, али већ тада Цвјетковића раздире нејасна слутња да та војска својим уласком у Шибеник доноси зло: "Кад их видјех, она радост која час пре бјаше обузела моје срце, у онај час нестаде је, него на мјесто ње обузе ме нека туга и жалост таква, да је описати не могу, и сви који су са мном у реченом звонику били, то су на мени примјетили, и питали су ме: шта ми се догоди , и ја нијесам знао шта да им отговорим, и тако ми је то за дуго трајало, и вавјек нека жица остала, која се с посљедњом гором сојединила, како што ће се видјети"(80).
Посебан приповједачки осјећај за поступну најаву крупних и драматичних збивања и за њихову литерарно увјерљиву интерпретацију Цвјетковић исказује у опису снова, као увјерљиве реакције подсвијести на опасност која се надвијала над Србима у Далмацији. При томе, он моли читаоце да његову причу о сновима "не прими за досаду" и да га "не би за сујевјерна држао, јербо нигда такви нијесам био"(103). Напротив, каснији догађаји дају му за право да устврди како "посредством такових снова, Бог који пут њеким сакривеним от человјеческога ума начином, предсказује нам предбудуће случаје"(103).
Онда када су сумње у опасност од унијаћења постале конкретне, када су у Задар стигли учитељи унијати, те када је незадовољство у народу постајало све очигледније, а презир и бојкот епископа нескривен, Цвјетковић открива своју праву активистичку природу. Са ђаконом Андријом Личинићем дошао је до скривених писама секретара епископије Марка Руђерија, која су била потврда завјере, и њихове преписе раздијелио широм Далмације, саставио је писмо Бечком двору, у којем су свештеници далматинске епископије тражили смјену владике Краљевића, и тиме се и против своје намјере наметнуо за предводника и стожера побуне. Ђакон Андрија Личинић је био срећније руке од Цвјетковића и успио је да побјегне испред аустријских власти само захваљујући томе што га је епископ Краљевић био отпустио из службе још у љето 1820. године. Отишао је најприје у Трст, одатле је кришом побјегао у Котор, а из Котора у Црну Гору. Аустријске власти су тражиле од Петра I Петровића на Цетињу да им изручи Личинића, иза чега је младић прешао у Србију, а из Србије је отишао у Русију.
Једновремено нам Цвјетковић у својим сјећањима приказује како је водио својеврсну психолошку игру са противницима. Према епископу није показивао отворену нетрпељивост, чак и кад га он упорно покушава навести на погрешке у чинодејствовању (тражи од њега да обави једно вјенчање противно канонским правилима), како би га удаљио из Шибеника. Са друге стране, Марка Руђерија је извргао руглу уз помоћ комичних досјетки, потом и кроз ироничне и заједљиве опаске, и тако га наводио на психолошко и морално разобличење. Отуда елементи комичног у Цвјетковићевој Автобиографији нису никако успутна појава већ имају улогу психолошког катализатора, самим тим и литерарног поступка карактеризације цјеловитог портрета људи који су били дубоко загазили у издају и покушали поунијатити далматинске Србе. У том смислу, нарочито је упечатљива епизода у којој комично постаје средство саопштавања непријатне истине ("сунути истину у лице"). Извјесни Ноко Фумиш из Книна једанпут је у епископској канцеларији на Цвјетковићево питање о тада актуелним гласинама о доласку руске флоте у Јадран, на чијој ће страни бити, унијатској или руској, упро прстом у Руђерија и узвикнуо: "Пасје вјере, оно вам је унијат!"(122). То је, наравно, изазвало смијех присутних, али је непријатна промјена код Руђерија била више него очигледна. То су одмах Цвјетковић и Личинић искористили да га и даље боцкају, да би му на крају очитали и поспрдну католичку далматинску молитву "бокунић Бога".
Касније нетрпељивост између Цвјетковића и Руђерија постаје све очигледнија и манифестује се у поступку редуковане комике (иронија, циничне досјетке, саркастичне инвективе). Навешћемо само неке примјере. Када су октобра 1819. године, Краљевић и Руђери отишли у Боку Которску, Руђери пише Цвјетковићу о опасности коју су претрпили на немирном мору и подругујући се наглашава да су их од такве опасности могле сачувати само његове молитве, те да то и убудуће чини. Овај му на то иронично узвраћа: "Чисто сам као предвидио, да ће вас какво искушеније снаћи, зато сам свесрдно за вас се Богу молио, којему благодарим да ме грјешнога услишио и вас спасио, за то г. Марко узмите се на ум, ово је неко мало претсказаније за вас"(131). Неколико недеља касније, након једне уобичајене посјете владичанском двору и поласка на редовно црквено богослужење, Цвјетковић води овакав дијалог послије Руђеријеве заједљиве опаске да се помоли Богу и за њега: "За моје пријатеље ја се вазда Богу молим, а он отговори ми: ја не видим никаква напретка от вашије молитава, а ја њему рекох: то је знак да сте маловјерни"(151).
У форми комичних ситуација, Цвјетковић приказује и широке размјере отпора које је обичан свијет показивао према епископу, у виду бојкота богослужења која је држао, поздрава на улици и сл. У функцији потпуне детронизације његовог ауторитета је приказана епизода са шибенским комесаром Буровићем, који је наивно повјеровао да својим пријетњама и притисцима може заплашити Србе и натјерати их да поздравима одају поштовање Краљевићу: "Онда је он отишао к владики (ваљда су се договорили), и с њим изиђе у шетњу, и кад је већ готово на крај пољане с владиком био, ал ето ти наши се враћају са шетње, и кад су већ близу били, да покрај њих прођу, а комесар прихвати се за свој клобук, пак наше с њим махајући поздрави, а наши сасвим учине се невјешти колико да га нијесу ни виђели. А народ кога је пуна пољана била, смјејао се, а и сами комесар обазрео се, и гледајући на оне, који су близу били, пак се смјешио"(181).
Као особен доказ игнорисања Краљевића и његових заштитника и ментора предочена је комична ситуација произашла из неочекиваног обрта. Власти шаљу у Шибеник војну јединицу да би демонстрацијом силе и својим сталним присуством умирила и заплашила Србе. Солдати су ушли у град са напуњеним и напереним пушкама, али умјесто очекиваног отпора или показивања било каквог страха шибенски младићи су им се подсмијавали и намигивали се једни другима: "А наши младићи који су у продавницама били на вратима су стајали, и један другоме намигивали и смјејали се, а солдати видећи гдје се ови смјеју, и они су се смјејали, мислећи да ови со тим њих поздрављају"(149).
Када пише о људима и догађајима везаним за судбоносне године свога живота, Цвјетковића карактерише изразита одмјереност и објективност. Уочљиво је његово настојање да се сопствена улога не прецијени, а поступци не уљепшају или оправдају, што је готово редовни пратилац аутобиографског и мемоарског кзивања. Насупрот томе, Цвјетковић показује да има разумијевања и за туђе погрешке. Не оправдава их, али их прихвата без једа и мржње. Карактеристичан је у том смислу његов однос према архимандриту манастира Крупа Герасиму Зелићу, који је био и генерални викар за Боку Которску у вријеме француске управе. Мада је имао и личне разлоге за реваншизам, јер Зелић због сукоба са игуманом манастира Савина намјерно није хтио да зађакони младога Цвјетковића, и мада је нерасположење у Боки према Зелићу било велико, због његовог грубог и непромишљеног односа према свештенству (једанпут је у манастиру Прасквица у Паштровићима у љутњи размонашио једног свештеника), Цвјетковић му је одао дужно признање за борбу против Краљевићевих унијатских планова и искрено жали због његовог прогонства из Далмације 1820. године: "Ове исте седмице, на правду Божију говеран удали от отечества ни крива ни дужна Крупскога архимандрита г. Герасима Зелића, који је у Будиму свој живот окончао, колико огорчен лишен отечества, толико утјешен, што је у овом невин био, кога ће име бесмртно међу нама живјети, за познато добро, које је отечеству учинио"(161.
Са нарочитим пијететом Цвјетковић пише о двојици угледних српских писаца тога доба: Павлу Соларићу и Сави Мркаљу. Соларића је упознао у Млецима, када се 1816. године с Краљевићем враћао из тршћанске аудијенције код аустријског цара, те кад су посјетили поред Венеције и Падову, Модену, те мјесто Аркву познато по томе што се у њему упокојио велики ренесансни пјесник Франческо Петрарка (1304-1374) и сл. Цвјетковић наглашава да је за вријеме боравка у Млецима свакога дана, једном или два пута, ишао код Соларића, који се веома благонаклоно односио према њему. Пошто је Цвјетковићу поклонио тада популарну своју књигу Мати Србија и син Србин, Соларић износи идеју како је намјеран доћи у Далмацију и предложити епископуотварање српских школа. Према тој замисли требало је најприје прештампати значајне црквене књиге и на том темељу започети снажан просвјетитељски талас образовања младих и способних људи. Кад је, одмах по повратку из Млетака у Шибеник, у августу 1816. године, Цвјетковић са Краљевићем обилазио Имотски, Сињ и манастир Драговић, пронашао је за Соларића тада већ ријетке и драгоцјене примјерке Доситејеве Буквице, а затим му их је касније, заједно са још неким сачуваним рукописима Доситејевим (писма и стихови), послао био у Трст 1821. године. Међутим, Соларић је умро на Богојављење исте те године, тако да га Кирилова пошиљка није затекла у животу, а накнадно је прослијеђена Димитрију Фрушићу.
Из Цвјетковићевог свједочења, може се закључити да су иза познанства у Венецији Цвјетковић и Соларић водили плодну преписку, у којој је, између осталога, Соларић са стрепњом упозоравао на надошлу опасност од унијаћења далматинске православне епархије: "За Бога што мислите? Ето очевидно се зна, да су учитељи, који су у Задар дошли, унијати, сљедователно да иду на то и наш народ да поунијате. За то немојте отлагати време, него настојте и радите удалити то от вас, да се с нама други народи не титрају. Цар не захтева от свога народа друго него вјерност и приврженост, за то обратите се к њему с молбом а такођер и г. митрополиту Стратимировићу"(135). Цвјетковић је доцније и сам тражио од Соларића савјете шта је најбоље урадити да се доведе до потпуног разобличења унијатске идеје у Далмацији.
Сава Мркаљ је дошао у Шибеник из Дубровника управо у одсудним годинама. Насупрот устаљене представе о контемплативној природи овога пјесника и драгоцјеног реформатора српског језика и писма, из Цвјетковићевог запамћења сазнајемо и другу, активистичку страну његове личности. Одмах се као писар владичанског двора укључио у пружање отпора унијатској идеји. Тако је, на примјер, преводећи на италијански језик једну "поругателну" пјесму против владике Венедикта Краљевића, коју је добио полицијски заповједник у Шибенику, упркос строгој опомени да је "никоме ни за живу главу не каже", направио препис и "тајно га показивао и читао, но и веома се радовао и благосиљајући похваљивао сочинитеља"(174). Са учитељима унијатима, по њиховом доласку у Шибеник, често се упуштао "у препирку о догми", тако да никако "нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им је и Глас народољубца, сочињен од Лукијана Мушицког, и читао га је њима. Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати? Он им је отговорио: цензура"(177). На Цвјетковићеве пријатељске и добронамјерне савјете "да се толико дубоко с њима не упушта, да га не би каква бједа снашла", Мркаљ је пркосно одговорио: "Хоћу да би знао не знам што претрпјети, доказујући им заблужденије римске цркве, писање от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико више узмогу, и учинићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не би ли ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагали, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, неће знати отговорити"(177).
Цвјетковић је свједок који не просуђује о савременицима исхитрено, зато од њега нећемо чути ружне ријечи ни о главним противницима. Једанпут је, истина, за Руђерија, описујући његову љутњу, написао да се "срдио и трзајући се лупао ногама о тле грдећи и псујући мене као прави берекин и пјацирол као што јест и био"(236). Превасходни му је циљ да увјерљиво предочи догађаје и улогу појединаца у њима, а читаоцима препушта да сами изводе закључке и оцјене. Отуда његово свједочење и карактерише висок степен објективности, документарне увјерљивости и ненаметљиве читалачке пријемчивости.
Књижевни таленат Кирила Цвјетковића нарочито долази до изражаја у опису слика са путовања, те у карактеризацији савременика. Пошто је носио у себи нескривену страст за путовањима, вјероватно би његов животопис био знатније испуњен путописним записима и епизодама, да су се оствариле само неке његове жеље. Најприје је намјеравао да отпутује у Русију са руским мајором Симеоном Ивановићем, у јесен 1807. године, како би тамо учио школе, а потом 1808. године је намјеравао да иде у Турску да учи живописање, за шта је Цвјетковић имао талента, са мајстором, свештеником Сименом Лазовићем,[1] који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Познато је и то да је 1813. године епископ Краљевић намјеравао послати Цвјетковића, с неким француским официрима, преко Босне у Цариград, како би завршио за њега неке послове код тамошњег патријарха, али се то путовање није остварило због Наполеоновог пада и неизвјесног положаја Краљевићевог у Далмацији. То је и разлог што је Цвјетковић био у прилици само да путује у Црну Гору, преко Његуша и Крстаца, до Цетиња, затим лађом од Боке Которске до Шибеника и натраг, био је у прилици и да обилази далматинско залеђе, а потом је као Краљевићев секретар често био његов пратилац приликом путовања, између осталога и до Трста и Венеције. Нарочито је упечатљиво описано прво Цвјетковићево путовање у Шибеник, у јулу 1811. године, на лађи капетана Марка Рађенковића из Топле, из којег посебно издвајамо веома лијеп приказ Омиша. Путника је нарочито импресионирао природни амбијент овога градића смјештеног крај мора, под једном каменитом планином, а затим и ушће ријеке Цетиње у море, као и лијепа и очувана тврдиња опасана великим каменим бедемима, која је могла бранити град подједнако са мора и сува. Најпотпунији путнички опис Цвјетковић је оставио о манастиру Крка, који је посјетио у касно љето 1811. године. Најприје описује спољашњу архитектуру и унутрашњост ове древне грађевине, а затим посебно издваја предивни камени звоник, да би се на крају осврнуо и на љепоту ријеке Крке и богатство и живописност читавог поднебља у коме се налазио манастир. Педантно је издвојена и описана знатна манастирска имовина, са богатим стадима, родним виноградима и бујним пољима кукуруза, да би на крају представио и манастирско братство, те бројне проблеме које су им приређивали римски бискупи за владавине Млетачке републике.
Значајне путописне епизоде Цвјетковић исписује приликом приказа Краљевићевог путовања у Трст, а потом и у Венецију и Падову, у прољеће и рано љето 1816. године, на аудијенцију код аустријског цара. Као епископов сапутник и битан члан шибенске делегације, Цвјетковић са много пажње описује како су из Задра, преко Обровца, Велебита, Госпића и Ријеке, стигли у Трст 22. марта, а затим исказује и своје велико разочарање које је доживио када је први пут угледао цара Фрању Јосифа I. Сваки каснији сусрет са царем Цвјетковићу је био подједнако смутан и непријатан, а нарочито га је поразио Краљевићев сусрет са кнезом Метернихом, из чије снисходљивости се јасно наслућивала државничка намјера овога утицајног политичара да придобије српског епископа за подмукле унијатске планове. Цвјетковић је већ тад почео да наслућује каква се опасност надвила над далматинске Србе, тако да више пажње посвећује образлагању својих сумњи, него узбудљивом путовању по немирном мору у Пиранском заливу, те дивним описима италијанских предјела, прије свега Венеције, Падове, Модене, или живописне Аркве, мјеста које је најпознатије по томе што се у њему упокојио ренесансни пјесник Франческо Петрарка, а затим у повратку и описа истарских градића Пирана и Пуле. Цвјетковић нешто потпуније описује замак и посјед Дуке од Модене, са богатом галеријом древности, са воденим површинама и рибњацима, са великом шумом препуном различитих животиња и сл. Када је ријеч о сусретима са значајним личностима, највећу пажњу са пута по Италији посвећује српском књижевнику Павлу Соларићу, којег је упознао у Венецији, успоставио с њим блиске и пријатељске односе, касније крунисане драгоцјеном преписком.
По својој аутентичности и актуелности, по објективности и литерарној комуникативности, Автобиографија Кирила Цвјетковића представља прворазредан документ за употпуњавање слике о културној, вјерској и политичкој историји Срба у Далмацији у почетним деценијама и првој половини XIX вијека. По важности се може упоредити са још неким дјелима мемоарскога и историографског карактера која су поуздано свједочанство о годинама које су претходиле и у којима се одвијао покушај унијаћења далматинских Срба. Издвајамо овом приликом Житије архимандрита Герасима Зелића, објављено 1823. године, књигу Милорада Медаковића Преписка о унији далматинског епископа Венедикта Краљевића са аустријским правитељством, објављену 1863. године, те сјећања монаха Спиридона Алексијевића објављена под насловом Споменак Милорадов између 1904-1906. године у задарском Гласнику Православне далматинске цркве.
Цвјетковић је на сваки начин поносно истицао своје бокељско поријекло. Једанпут се на циничну опаску Марка Руђерија да је тврдоглави Бокељ ударио по грудима и узвикнуо пркосно: "Вазда прави и вјерни син мога отечества!"(170). Не сумњамо да му је та крактерна црта и помогла да истраје у вишегодишњем тамновању и страдањима. Ако доиста постоје личности које у националној литератури и историји опстају као поуздани свједоци и учесници незаобилазних збивања епохе, онда је Кирил Цвјетковић несумњиво један од њих, а задатак нашег савременог доба је да му ода заслужено признање и мјесто, подједнако у жанру српске мемоаристике, као и у историји Српске православне цркве, те да његову свету жртву и подвижништво овјенча канонизацијом и посвећењем његовог имена.[2]
[1] На основу истраживања савинских докумената, Горан Ж. Комар је уочио да је у Цвјетковићевој Автобиографији погрешнозаписано, или се ради о штампарској грешки, да се ради о Симеону Лазаревићу. [2]Предлог за канонизацију и посвећење Кирила Цвјетковића потекао је 1898. године од протојереја Димитрија Руварца, приређивача рукописа Автобиографије. Потом је сличан предлог за канонизацију часног оца Кирила Баошићког обновио у прољеће 2000. године истраживач Горан Ж. Комар из Херцег Новог.
|
