|
|
|
 | Гордана Јеж Лазић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КАДА СЕ ТАЈНА ОТКРИЈЕ (Јасмина Ћирковић, Импресије, Либерланд арт, Београд, 2021)
Гордана Јеж Лазић
Од 2013. године, када се појавила на српској књижевној сцени и својим првим делом (поетска збирка Исландске хладноће) постала лауреаткиња награде Академије „Иво Андрић“, Јасмина Ћирковић објавила је дванаест књига прозе и поезије. И, као што је њена прва књига наговестила, Јасмина се, у зло доба, у којем „поезију пишу сви“ (олако схвативши Миљковића), издвојила не само савременим ауторским печатом, него и искораком у деценије пред нама. Неколико основних одлика њеног стваралаштва упућује на то.
Пре свега, Јасмина Ћирковић, без обзира на књижевну врсту у којој се нађе, и без обзира на њену форму, од сонета до афоризма, и од романа до импресије, као лајтмотив и окосницу задржава једну чврсту филозофско-поетску линију. Та веза филозофије и поезије од антике има своју еволуцију реципрочно успонима и пошастима цивилизацијске лествице, а данас доживљава експанзију. И то је неминовност. Након немилосрдно материјалистичког века за нама, прве деценије новог миленијума изнедриле су – не само код нас – управо дубоко филозофски и духовно утемељене творце писане речи. Век у који смо закорачили и те како узраста у век духовности, а песници су као лучоноше то, наравно, први осетили.
Ауторка Импресија, Јасмина Ћирковић, такође је пре свега песник и у свим њеним прозним формама уочљива је лирска потка. У импресијама нарочито, неке од њих чак су и писане у стиху. Откуд импресије? С једне стране, брзина и начин савременог живота, који у вечитом раскораку с временом инсистира на брзом протоку информација и инстант сазнању, наметнула је кратку форму и писцима и читаоцима. С друге стране, Јасмина је препознатљива по кратким дубокоумним прозним записима и њена прва књига импресија (и прва тог назива код нас) не појављује се случајно непосредно након књиге мисли, афоризама и сентенци. Јасминине импресије, међутим, издвојене су у засебну књигу зато што саме по себи представљају својеврсне минијатурне есеје. Свака од њених импресија настала је као непосредни доживљај углавном песама њених савременика. И како то са импресијама бива, и ауторкин први контакт са делом и непосредни доживљај истог постајао је само иницијална каписла за њено психолошко понирање у поруку коју не оставља рацио, него утисак. Из тог и таквог доживљаја настаје инспирација за њене импресије. Колико једно дело може да буде плодотворно по читаоца, врло занимљиво објашњава једна Јасминина импресија:
Можда јачина избије, тек када се тајна открије...
Отуд се импресије Јасмине Ћирковић не расплињују у аналитичност, него постају врло снажне, каткад оштре, фрагментарне поруке друштву у којем живи. Једна од њих упућена је управо рецензентима:
Рецензент није песник жељан хвале, већ истинског свог испева.Ако пара за њег пева, нек` вам очај сунце мења!Ако ли се само слово лепотом похвали, а темеља нема у перу што плави,нек` је задње оном ко песника хвали!
Па се сада лати пера критичара... Јасминине импресије, поред поетске мелодичности, имају још једну битну лирску одлику – метафоричност, и само у том оквиру добијају и свој семантички слој. То нас негде враћа на речи француског социолога, филозофа и теоретичара културе с краја 20. и почетка 21. века, Жана Бодријара: „Метафора је игра са истином, као што је завођење игра са жељом“.
Јасмина Ћирковић и те како је свесна да је поезија исходиште целокупног њеног стваралаштва и да је моћ песника, који у свом чуђењу свету има способност да се виртуозно игра речима, оплемењена покретачка снага човечанства. Чак и када каже Искреност носи рухо похабано, али златом оковано, она се опредељује за истину, јер:
Истина је једноставност коју понављамо као папагаји, а лаж је као куп који мењамо и увек надограђујемо, стотину маски, а ниједно лице!
Чуђење песника води ка истраживању света око себе, Јасминине импресије упућују својеврстан позив читаоцима, позив на повратак поезији, јер тајне света око нас нису у неком имагинарном времену, још недокученом простору, оне су ту, око нас, у књигама, и чекају да их откријемо. Иако њене Импресије имају своје додирне тачке са стваралаштвом импресионизма, Јасмина је, у неком логичном следу, далеко блискија симболизму. Али, оно што је апсолутно сврстава у ред писаца који ће већ у првим деценијама дати колорит књижевној клими овог века јесте дубока филозофско-духовна утемељеност писане речи. Та струја појављује се паралелно са тренутком када се чинило да је уметник прошао онај сизифовски пут и стао пред празан зид апсурда. „Муци у инат“, што би рекао Меша Селимовић. И подсећа нас на речи Вилијама Вордсворта: „Поезија је највише филозофска од свих писања“. Коначно, можда су Импресије Јасмине Ћирковић управо делић ововременог монеовског рађања сунца:
Ниједан пут није прав, ако је прав онда је грбав, ако није грбав онда је пун рупа, ако није попуцао онда је прашњав...Постојање је извесно у свопштем апокалиптичном нестајању.Почињем да верујем у фразе, илузије, циљеве, обезглављене наде.Не ломи онога ко је много пута био сломљен! Биће још јачи!
|
