КРЕТАЊЕ КРОЗ РАЗНОЛИКЕ СВИЈЕТОВЕ ПРИЧАЊА

(Рајко Драгићевић, Чучук Стана и друге приче, Универзитетска библиотека „Никола Тесла“, Ниш, 2020.)

 

Проф. др Горан Максимовић

Најкреативније облике савремена прозна књижевност показује онда када у њој дође до ненаметљивог, сасвим спонтаног а изразито креативног, прожимања разноликих свијетова причања и књижевне имагинације са оним на аутентичан начин доживљеним свијетовима стварности. Једна од таквих прозних књига се управо налази пред нама.

Збирка Чучук Стана и друге приче Рајка Драгићевића садржи девет прича: „Чучук Стана – о рођењу и слободи“, „Индија и ја – о детињству и младости“, „Ел Греко, Маља и Матаља – о младости и сновима“, „Пајине чаролије – о зрелости и незнању“, „Јетрини знаци – о зрелости и знању“, „Фрактали – о болести и принципима“, „Ђедови, деде и други јунаци – о старости и прихватању“,  „Неколико кратких прича о растанку – о смрти и спремности“; „Пут у Емаус – о васкрсењу и веровању“. На крају су под насловом „Источници“ дати потенцијални извори на основу којих су настајали поједини дијелови прича.

У насловној причи „Чучук Стана – о рођењу и слободи“ дата су суштинска аутопоетичка становишта, а захваљујући томе кроз густу мрежу нарације и метанарације обликовани су необични заплети и судбине историјских и савремених јунака, познатих или анонимних личности. Прво аутопоетичко становиште почива на схватању приче као феномена квантне физике, а утемљено је на разумијевању времена и простора као бескрајног низа варијација које су толико узајамно прожете да чине сопствени феномен „просторвремена“. Ради се заправо о реинтерпретацији познате бахтиновске теорије „хронотопа“ и њеном превођењу у математичке категорије спајања „све три димензије простора са четвртом димензијом времена у један четвородимензионални континуум“. Друго аутопоетичко становиште утемљено је на увјерењу да ликови у причи такође поштују начело „неодређености“ схваћено у сугласју са Хајзенберговим схватањем „двојне природе честица“ (корпускуларне и таласне). Треће аутопоетичко становиште имплицитно је изведено из обликовања лика Чучук Стане, а почива на „фрактилној“ и „холограмској“ природи свих бића, тако да сваки дио тог бића носи у себи информације о цијелом организму. Четврто поетичко становиште почива на незамјењивом значају снова за причу и причање. У једној фусноти у причи „Ел Греко, Маља и Матала – о младости и сновима“ нимало случајно је дата упута за читање књиге „Креативно сањање“, клиничког психолога Патрише Горфалд, управо са циљем да промишљамо о креативном, умјетничком потенцијалу сновидовних фантазија. Пето поетичко становиште говори о суштинском прожимању текста и подтекста, имацинације и контекста, казивања и подножних напомена – фуснота, за свеколику цјелину и умјетнички карактер приче. Између осталог, у причи „Чучук Стана – о рођењу и слободи“ појављује се читав низ информација и коментара у подножним напоменама о теоријама простора и времена, о Хајзенберговом правилу „неодређености“, све до напомена о загребачкој поп-рок групи „Новембар“ из 90-тих година 20. вијека или микроисторијских записа о стварној животној судбини главне јунакиње Чучук Стане, који су често значајно различити од легендарних представа које су је пратиле, а често су аутентична допуна или стварносна потврда тих представа и сл.

Тај широки и разнолики аутопоетички заснов нову димензију добија у причи „Индија и ја – о детињству и мудрости“ која је сва заснована на прожимању приповједачких коментара и сновидовне имагинације у којој драматизовани наратор посјећује древни град Мохенџо Даро у долини Инда, који је познат и под именом Кришнин Брег. У причи „Ел Греко, Маља и Матала – о младости и сновима“ наративни заплет је смјештен у 80-те године 20. вијека које су почивале на духу поп-рок културе и хипи покрета, а биле су засноване на идеји слободе и жељи за путовањима. На таквом једном путовању умјесто сусрета са митским Критом, као доминатан доживљај наметнуо се сусрет са дједом Васом Котопулакисом. Из уметнуте узбудљиве приче, коју је у форми „сказа“ и на „омекшаном“ али сасвим јасном српском језику саопштио овај необични човјек, открива се читава једна заборављена породична микроисторија. Младић Никола Пилетић из Пипера дошао је на Крит 1897. године у одреду црногорске војске која је обављала мировну мисију након рата Крићана са Турцима. Ту се заљубио и оженио, заувијек остао међу Крићанима и ту је добио сина Васа, који је у овој причи свједок и чувар те необичне породичне историје, а истовремено је литерарним обликовањем књижевних свијетова и њиховим прожимањем са свијетом ближе и даље прошлости/стварности, израстао у потпуно осамостаљеног и дјелатног књижевног јунака.

У причи „Пајине чаролије – о зрелости и незнању“, кроз казивање о необичној помоћи своме ратном другу из 90-тих, возачу Паји Међеду, да за недељу дана принаучи енглески језик уз помоћ хипнозе да би могао да ради као возач у Европи, отворена је сложена расправа о моћи хипнозе и значају читавог тог противурјечног учења. У непрестаном смјењивању и прожимању приче и расправе, укрштању сновидовних фантазија и стварности, удвајању и поистовјећивању ауторског alter ega са гласом драматизованог наратора, откривени су елементи важни за разумијевање теорије и праксе хипнозе које је утемљио Антон Фредерик Франц Месмер у 19. вијеку. Дато је то у сугласју са тајнама феномена „синхроницитета“ који је водио поријекло из Јунгове психологије а говорио је о „повезаности случајности“ и узајамних а необјашњивих веза међу независним и разноликим појавама у универзуму.

У композиционом погледу прича „Јетрини знаци – о зрелости и незнању“ остварена је као тродјелни омнибус, са једном бонус причом и једним кључем за анатомско и физиолошко разумијевање овог органа и његових медицинских тумачења. Укрштањем ближе и даље прошлости, имагинације и стручних расправа, прича је настала као потрага за тајном постојања „амалфитских монаха“ са краја 10. вијека који су подигли манастир на сјевероисточним падинама Атоса, а затим су се у каснијим стољећима обрели на обали Тиренског мора и тамо формирали град Амалфи који је представљао савремену туристичку атракцију. Друга прича посвећена је Сићеву и посјети пећини Баланица, а почива на расправи о феномену „палеопатије“, тј. дисциплине која се бавила изучавањем болести праисторијског човјека. Трећа прича заснована је на реминисценицијама које је изазвало случајно уочавање табле са називом „Босутске улице“ на периферији града. Четврта прича „Јетра за гатање“ указује на историјске реминисценције из римског доба из времена ерупције вулкана Везув, када је дошло до потпуног уништења града Помпеја, као и мистичне знаке којима је једна „болесна јетра“ наговијестила ову огромну трагедију. Прича се завршава у псеудодокументарној форми као врста медицинског упутства које објашњава функцију и болести јетре као једног од најмистичнијих и темељених органа људског тијела.

Пошавши од античког учења да „фрактали“ означава геометријски лик који је умањена копија цјелине и да је сам себи сличан, прича „Фрактали – о болестима и принципима“, замишљена је у форми ребуса као својеврсна псеудобајка која нас уводи у закономјерности дјеловања људског организма. Симболички царство или краљевство означавају организам, цар или краљ означава ум, царица или краљица означава душу, а бунтовници су малигне ћелије.

Прича „Ђедови, деде и други јунаци – о старости и прихватању“, отвара бескрајне просторе међугенерацијских породичних односа, као и суштинске спознаје индентитетских нити које су произлазиле из тих блискости са нашим дједовима. Управо зато да би важност тих односа била што увјерљивија, причање је засновано на „сказу“, као увјерљивој форми усменог говора, а са  изразитим дијалекатским језичким карактеристикама које су красиле говор јунака. Независно од тога ко је причао, да ли дјед пилот или дјед капетан дуге пловидбе, као и независно од тога да ли су причали о догађајима из своје младости или су се враћали у далека праисторијска времена, препуштајући се пловидби кроз вријеме и простор на крилима бујне маште, увијек је тај однос био заснован на дубоким емоцијама и блискости, као и идентитетској потреби да спознавајући живот наших старих упознамо сами себе.

Иза наслова „Неколико прича о растанку – о смрти и спремности“ отвара се мозаик најразличитијих реминисценција које су засноване на сусретима са савременицима (тетка Лена, чика Милош, Аркадиј Николајевич Родионов и сл.), а затим се кроз разнолика причања и разоткривање свијета успомена упознајемо са људима из ближе и даље прошлости, попут јерменског режисера Сергеја Параџанова из совјетске ере, па све до сусрета са једним средњовјековним писмом које је мохан Никон Јерусалимац упутио српској принцези Јелени Балшић Лазаревић. У причи „Пут у Емаус – о васкрсењу и вери“, трагање за тајном постојања овога библијског града, упознавање за давним коријенима и идентитетом, засновано је на духовности и метафизичким разматрањима идеје васкрсења и вјере. Тиме се отварају и нека друга филозофско-религијска отворена питања о суштини постојања и поријеклу човјека на земљи, његовој вези са Богом, те вјечитој потрази за оном мистичном „међом“ између овостраног и оностраног свијета.

На крају рукописа, као нека врста обилатих извора који су га напајали да истраје у авантури писања, појављује се поглавље „Источници“, а међу њима бројне знане и незнане личности из свијета књижевности, умјетности, психоанализе, философије, физике и антропологије. Крећу се од Јелене Балшић, Његоша и Сарајлије, Вилибалда Гавлика и Љубивоја Ршумовића, па све до књига о акупунктури, лијечењу макробиотиком, источњачким психотерапијама, као и књигама о изгубљеним градовима и полемичким студијама које се баве историјом „свега и свачега“, а понајвише граничним, неоправдано скрајнутим и привидно неважним појавама које нам помажу да боље разумијемо тајне свијета или да бар сумњама у њихова званична научна објашњења и теорије.

На ненаметљив начин и спонтано, подједнако причањем и размишљањем о умјетничком и философском значају људског искуства за обликовање свеколике приче, удвајањем сопственог становишта са гласом свога пројектованог и проницљивог наратора, Рајко Драгићевић нас уводи у бескрајни океан људског постојања, подстичући нас да трагамо за тајнама видљивог и невидљивог свијета. При томе укршта и прожима прошлост и садашњост, стварност и имагинацију, лично и колективно, призната и непризната научна сазнања, познате и непознате догађаје, заборављене и запамћене појединце. Тиме нас подстиче на креативно читање и размишљање, а изнад свега на потребу за вјеровањем у моћ приче и постојање њених бескрајних и разноликих свијетова.

Књигу Чучук Стана и друге приче Рајка Драгићевића препоручујемо за читање потпуно увјерени да ће у њој пронаћи задовољство у тексту они прави посвећеници и трагачи за разноликим свијетовима књижевне имагинације, као и њиховим свеколиким и креативним прожимањима са доживљеним свијетовима стварности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: