детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мјесечари

Не бојим се мрака, још од дјетињства. Но, признајем себи, нисам знао да ноћ у овој дивљини може бити тако тамна и сама, а толико пуна непознатих и стога мени непријатних звукова. Мјесец се скрио за високе оморике и јеле или је сувише млад па га не уочавам, тек звијезде ме чине додатно изгубљеним, усамљеним и ситнијим. Као и увијек у животу у ситуацијама кад починим грешку не корим се, јер помоћи ми од тога нема. Напротив, не само да се надам него и чврсто вјерујем да ће све добро и повољно завршити. Ономад док сам био још у гимназији, прочитах у уџбенику психологије да је само трећина људских брига основана. Од тада, ма колико се то супротстављало логици или математици - за мене су у тој поставци једно цијело заправо друге двије трећине. Мислим и о томе како је много људи рекло да сам рођен под сретном звијездом. Необичан је тај мој таленат, мора да сам подвојена или поводљива личност кад могу да се тако напросто расцијепим и успјешно тјешим самог себе...
Постаје све хладније, непријатније, и помало ужаснут схватам да би ми онај уџбеник иако онако сив и танак ноћас добро дошао да бар запалим ватру. Но ни шибица немам, и искра наде ми је сад изгледа једино кресиво. Да сам бар топлије обучен... Но, ипак ходам ја једнако храбро напријед, а то је ипак према циљу, јер сваки пут негдје води или одводи - само ако сам на доброј цести.
Јесам ли?

У овој планини све су путоказе сигурно почупали они што никада нису имали добре намјере. Телефон овдје не хвата сигнал. Ипак сам начинио глупост! Не знам шта ми је требало да пристанем да ме онај младић повезе до пола пута кад ми је рекао да ће послије скренути другим правцем. Мислио сам - наићи ће бар неки аутобус. Глуво је доба нико и не пролази... А ко би ми и стао у овој мракачи и пустињи? Шта могу бити - или друмски разбојник или каква будала и несрећа. Можда сам и наоружан. Тако су ваљда мислили они ријетки што су ме на цести прошли и одјездили у сигурност...
Но ево... чини ми се... напокон чујем звук мотора. Ако се варам? Не, звук се приближава, јаснији је и већ се назиру свјетла. Заслијепише ме фарови! Кратко. Чини ми се да сам превише махао и уплашио возача! Можда ме није ни видио када је тако брзо прошао. Требао сам стати насред цесте, не би ме ваљда ударио.
Но гле чуда... Аутомобил се нагло, уз шкрипу кочница, заустави и ево - враћа се уназад!
Притрчах и отворих врата.
- Могу ли...
- Журим!
Сједох, кренусмо брзо, без ријечи, и тек онда погледах возача. Није се окренуо, зурио је нетремице у цесту тако да му видјех само профил. Изгледао је веома онеспокојавајуће, онако зарастао у браду од два-три дана, неуредне косе, дебелог врата и обучен у црно. Нисам ја ситан, напротив - али био је крупнији од мене. Не волим ако људима не могу видјети очи. То је често знак лоше намјере... Ма, скоро да се и покајах што сам сјео у кола. Инстинктивно покушах, без размишљања, онако како то одвајкада чине животиње у природи, да повећам свој обим, накостријешим се или нарогушим или смислим још неки од толико примитивних начина да уплашим противника. Зато му се обратих врло директно и непристојно:
- Добро си ми стао, шта човјек зна ко је ко на цести. Могу бити лопов, убица...
- Ниси ти, ја сам убица...
Рекао је то сасвим тихо, али увјерљиво, са одсуством било какве пријетње, што ме додатно онеспокоји. Тек сад видјех да није везан... Први пут ме погледао. Не знам, у мраку нисам могао јасно видјети, али учини ми се да су му очи замућене и крваве. Капци су му били натекли - био је или дрогиран или ненаспаван. Некако одбих поглед, не обарајући очи. Чекала нас је оштра кривина... Јурили смо у ноћ сувише брзо, сувише опасно, сад обојица разрогачени и још мање један другом откривени. Тијела су нам се у окукама додиривала док смо се пуни непознатог просто рушили низ планину уском и стрмом цестом. Примјетио сам да није баздио, иако је био запуштен и то ме, иако није морало значити ништа, ипак мало обрадова. Како овај вози, вишеструки је убица, убиће и мене и себе - мислио сам и сад ми је оно вишечасовно батргање по планини дјеловало као рекреациона шетња. Ноћ је таква - пуна грабежљивог и лошег - и мјесец који само изгледа млад и скривен, заправо је опак, буди зло у људима, необјашњивим привлачним силама развлачи мора и океане и сумануто управља овим колима. И мене је спопао, мјесечарим, у мени је ноћас море неодговорених питања, плима осјећања и осека разума. Узбуђен, али одједном и ја куражан, ћутио сам. Ако не говорим, нека и онај мисли шта ја имам на уму.
- Убио сам синоћ зета - сестриног мужа...
Е, онда је овај очајник и сигурно бјежи чим овако вози, а ја сам му успутан и непотребан терет. Нисам се сматрао таоцем.
- Зашто?
- Нисам му дао двије хиљаде марака...
- Био си му дужан?
- Не, зет је био коцкар, тражио је моје паре.
- Што га уби побогу, могао си рећи да немаш!
- Ма и немам, већ сам му давао пара, али никад краја томе.
Сад смо, обојица, одједном срушили ограде и као у каквом трилеру ушли у сув и брз дијалог.
- Како га уби?
- Нисам му дао новац, ето тако, а убио се сам. Журим. Морам помоћи сестри око сахране. Повешћу и ту дјецу себи да их макнем из ужаса...
- Па како јадан заврши?
- Е, то нас је највише погодило! Убио се пиштољем за стоку. Оставио је писмо жени и дјеци, замолио их за опроштај и написао да је живио као стока па да зато и хоће да умре као стока...
Рушили смо се разрогачени и ућутани низ посљедње обронке планине, планине страха и бола. Град се назирао и свјетла су била погледу надохват. Нисам осјетио велико олакшање. Размишљао сам о оној танкој сивој књизи психологије, написаној од групе аутора. Тим несретним људима је преостала само она једна трећина - да им буде једно цијело, цијели живот... Дакле све је математика, или логика - ја сам можда баш оном човјеку, његовој жени, дјеци његовој, отео оне двије трећине среће!
Изaшли смо некако одједном, нагло из шуме, нас двојица мјесечара, убица (или саучесника у самоубиству) и ја одједном угледах већ одлазећи мјесец. Није био нипошто млад, ни невин и мислим да је то чекао само мене да се својим дволичним лицем укаже, још једном ми се подругљиво насмије и клизне за брдо.

Необичан је тај мој таленат, мора да сам подвојена личност, да имам два лица као и онај мјесец - кад могу да се тако напросто расцијепим и успјешно оптужим самог себе...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: