РЕЦИКЛИРАЊЕ ЧОВЈЕКА

 

Са зашивеним капцима идем напријед,

Јер знам да су правили језеро изнад гробља,

Да вода прогута посљедњу успомену

На оне који су некада живјели,

И јер су продали античке кости предака,

Старе колико и сама земља,

Којој су на крају припали.

...

Послије смрти шумиш као добра пјесма,

Неочувана на испараној плочи старог грамофона,

Све док потпуно не изблиједиш,

Постоје разни видови конзервације, тјешиш се,

Неко ће можда из твога ткива поново саградити тебе,

Па ће ново ти имати времена да себе поново сагради,

Данас су могућности бескрајне,

Премда би најбоље би било да те клонирају,

Пошаљу твоје тијело у свемир или га претворе у дрво.

Све има смисла осим душе, и да је одлазак исти

Као затварање врата старе очишћене куће

 

Прије него је сруше,

А подједнако ме боли и одлагање

И рециклирање људи.

...

Зато што ништа моје не дам вашим гостима

И јер има нешто свето у костима

Када смрт дође спалите ме,

Нико не мора да зна да сам некад била ту,

Лакше ми је да знам да ће се тијело

Истопити као када море гута утопљенике

У свом бескрајном дну.

 

ЛИНИЈЕ НА ДЛАНОВИМА

 

Најдраже осмијехе примила сам од људи који

Имају само хармонику сраслу са кичмом,

И прсте обликоване у звук.

Истина је оно да ко пјева зло не мисли,

И да је сретан онај који је одвојен од свега

Што само од себе не посједује душу,

Зато се хармоникаши увијек смију,

Пролили су себе у неживе просторе

Који сада вриште екстазом у несањаној срећи

И неукалупљеној радости,

 

Једини су међу људима успјели материји улити дух,

Што их чини најближим лику по ком су направљени.

Увјерена сам како су сви остали осуђени на неуспјех

Јер су им инструменти компромитовани сумњом.

...

 

Линије на длановима одувијек су исте,

Говори ми Ромкиња са хетерохромијом,

Каже да никад не знам шта ми живот носи

И како ћу умријети приликом пада са коња,

А мени је тешко одрећи се облика,

Живим са нејасним убјеђењем

Како смо се требали родити са исцртаним путевима,

Којима треба тећи живот, и да су све одлуке смијешне.

Купићу коња, говорим јој, тако мора да буде,

И видим себе како падам са вранца,

У наручје Бога, који свира хармонику.

 

АФРОАМЕРИЧКА

 

Ако умијеш прихватити

Свијет који плаче због

Одсјечене златне косе пјевачице,

Више но за хиљадама уплакане дјеце,

Више но за гладним, но за уплашеним,

На другој страни планете...

Ако умијеш прихватити

Тамне дјевојчице

Које бирају свијетле лутке,

Јер мисле да су оне које личе на њих

 

Ружне,

И надасве зле...

Ако умијеш прихватити

Колико је заправо култ лијепог,

Јачи од култа доброг,

И све наметнуте стандарде...

Ако си уз то свјетлије пути?

„Бољи“?

Имаш ту привилегију да ти

Све ово заправо није ни важно?

Покушај заборавити.

Покушај заборавити

Људске зоолошке вртове са средине двадесетог,

Бебу из Сомалије у кавезу са почетка двадесет и првог вијека,

Безруке дјечаке - робове из Конга,

Све црно робље и колоније...

Покушај заборавити на њих.

Али, треба још много читати,

Праве књиге читати.

Праве скептике читати,

Да се прихвати оно што се не може промијенити-

Хисторија исписана црном крвљу мање злих,

И неизвјесна будућност што виси

У још увијек нејаким

Дјечјим рукама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: