НА КАМЕНОЈ КЛУПИ
На каменој клупи испред куће сједим
гледам ка пољу, мислима бродим.
Магличасто у даљини а сјећања јасна.
Стопиле се три боје,
планине, небо и поље.
...сјећања ме стижу...
Мајка кроз уздах намјешта мараму
И рече...
иди сине, благосиљам те
Иди у свијет, иди у град,
дођи понекад.
Не заборави мајку и оца
И ово плодно поље и своју родну кућу стару.
Не заборави сине, два пута у години
од поља постајало је језеро
тако и људе мијењало.
Зими у лађи рибари
Љети у пољу сточари и ратари,
Требишњици понорници и природи се прилагођавали.
Под вјетром погнути, пред свецима понизни
пред прецима скрушени и хришћански праштали.
Не заборави сине, кад одеш у велики свијет
пољичку ћуприју и бистре воде Требишњице
поповске гаовице, црквицу малу и
у џепу бројаницу.
Пругу и Ћира, нашу везу с тобом
кад у свјет будеш одлазио
сретан и тужан, све заједно, истодобно.
У бијелој кошуљи под старим дријеном
стоји отац и кнез села Пољице
строге ријечи збори:
„Памет у главу и све са опрезом
нек ти буде чисто и праведно лице“.
Оста иза тебе Попово поље широко и плодно
Нек те води наша мудрост и понос,
не бој се живота, пригрли га
као што тебе грли мајка Херцеговка.
Хајде сине, иди, иди у свијет
Нек отац поносно спомиње ти име.
Дођи некад, дођи кад можеш
да те жељно слушамо шта имаш да нам кажеш.
А мајка ће чекати са поповским колачем,
топлим пријеснацом и пројом
и раштана пуним лонцем.
Уздах још један, сјећања навиру
камена кућа и камена клупа
низ Попово поље поглед одлута.
Изроних из мора сјећања
Топлина гласа, мајке и оца у мислима досегнута.
На каменој клупи испред куће сједим...
Одрина је родила....
Идем огањ да наложим,
топлота ватре би сад годила.
Сјећања, наталожене сузе, из срца ослободила.
Одох прво цвјеће мајци и оцу однијети
знам да ће се тамо горе благо насмијешити
а моје груди милошћу напунити.
