ПОБУЊЕНИ ЧИТАЛАЦ
(Зоран Шкиљевић, У свом свету, Либерланд арт, Београд, 2021)
Трећа књига прича Зорана Шкиљевића У свом свету као „побуњени човек“ наставља низ приче и причања након четири романа, унапред свом будућем мислећем поклонику стављајући до знања да је у тренутку стварања и те како био свестан чувене Андрићеве раченице: „Пиши романе, Бранко, њих ионако нико не чита“.
Далеко од очајања, Шкиљевић У свом свету креира читав низ до наивности искрених аутсајдера свога доба, неким чудом листом пониклих на необавезној лектири Јеретичке приче. Но, свет је поприлично одмакао у свом прочишћењу (и већ се ревносно трипут крсти по градском превозу), па Шкиљевићеви јунаци реално бивају на клизавом терену Пола Сезана, који „се састоји од коцке, кугле и ваљка, односно геометријских облика на које се сви други могу раставити да би се насликали“. У тој кубистички оивченој празнини не преостаје им ништа друго до илузија самоспознаје у сопственом микросвету.
Свака од индивидуалних смоспознаја у овој збирци настаје у тренуцима одсуства из тог микросвета, у кратком, неповерљивом искораку на клизав терен макросвета. У свом микросвету сваки Шкиљићев јунак је Алеф, у макросвету сопствени Двојник. И ни у једној од својих прича аутор не кокетира са мајсторским перима Борхеса и Достојевског, нити са оним урамљеним из 1927. Напротив, он из Тренутка одлуке покушава да опише и објасни изгубљене године које нашу генерацију стихијски прате као траума.
Како аутор припада средњој генерацији савремених српских писаца, његови јунаци су здраво пуњење устајалог сендвича. С једне стране притиснути очекивањима родитеља, остварених и хармонично помирених са неминовношћу, с друге стране очекивањима сопствене деце, којој неостварени не могу постати узор остварености. У егзистенцијалном кругу неизвесности Шкиљићевим јунацима не преостаје ништа друго до да пристану на пробни рад, заложе шифоњер, аплаудирају рокенрол избору јединих у које су полагали све наде – своје деце и да, по ко зна који пут, апострофирају Камија „имам право да се убијем, али нећу“. У том апсурду, на самој ивици парадокса, наступа Тренутак одлуке, јер ако сами не опишемо сопствени историјски тренутак, историја ће прогутати нашу духовност, а телесно ће ионако, пре или касније, нетрагом нестати. Оловореном лауреату НИН-ове награде Шкиљевићев писац у покушају евидентно није у интересној сфери, све док не стигне до прве рецензије.
Мислећи интелектуалци ових прича, осведочени у вишедеценијском уверавању да се од снова не живи, јер снови данас постају лак плен алавих, ни не покушавају да мењају свет. Негде између Балтазаровог донкихотовског покушаја да подигнеспоменик срећи и велепродаје филозофема као афоризама, у фокус среће малог човека изненађујуће доспевају кремпите. Љубав је, чак и када се претвори у окупацију, на крају једино смислено склониште у свету огољене баналности. Има у оној дечјој радости котрљања низ падину двоје одраслих, заљубљених људи тужног пркоса несрећном откотрљавању Сизифовог камена на почетак приче.
У свету апсурда човек постаје странац и себи и другима, али није ли та самоспознаја полазиште револта, повратка себи и сопственој креативности. Наравно, не пропушта Шкиљевић да спомене ни ону мање срећну страну нашег доба – недостатак самопоуздања, храбрости, поверења. Можда је Медена изневерила очекивања човека који је воли, али много је трагичније утамничење сопственог срца у Руској салати. И није случајно салата у замрзивачу. Да ли је геометријски дефинисано време, до савршенства репродуковано у биографију светски популарне манекенке, паралисало емотивност савременог човека? Дубоко испод љуштуре времена, Шкиљевићеве приче су бодлеровски крик уклетог песника. Негде између ироније и гротеске учаурено је биће без узнемирености, слутње, зебње, биће које пристаје и на два угриза уместо улазнице у орвеловски свет ЗОО врта.
Било како било, тек неко ће увек бити „крив што је неко постао писац“ и што ће се из „прве приче родити све остале“. А пријемчиви читаоци ће увек наћи начина да их врате у лектиру.