О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ПОБУЊЕНИ ЧИТАЛАЦ

Гордана Јеж Лазић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



ПОБУЊЕНИ ЧИТАЛАЦ

 

    (Зоран Шкиљевић, У свом свету, Либерланд арт, Београд, 2021)


 

Трећа књига прича Зорана Шкиљевића У свом свету као „побуњени човек“ наставља низ приче и причања након четири романа, унапред свом будућем мислећем поклонику стављајући до знања да је у тренутку стварања и те како био свестан чувене Андрићеве раченице: „Пиши романе, Бранко, њих ионако нико не чита“.

Далеко од очајања, Шкиљевић У свом свету креира читав низ до наивности искрених аутсајдера свога доба, неким чудом листом пониклих на необавезној лектири Јеретичке приче. Но, свет је поприлично одмакао у свом прочишћењу (и већ се ревносно трипут крсти по градском превозу), па Шкиљевићеви јунаци реално бивају на клизавом терену Пола Сезана, који „се састоји од коцке, кугле и ваљка, односно геометријских облика на које се сви други могу раставити да би се насликали“. У тој кубистички оивченој празнини не преостаје им ништа друго до илузија самоспознаје у сопственом микросвету.

Свака од индивидуалних смоспознаја у овој збирци настаје у тренуцима одсуства из тог микросвета, у кратком, неповерљивом искораку на клизав терен макросвета. У свом микросвету сваки Шкиљићев јунак је Алеф, у макросвету сопствени Двојник. И ни у једној од својих прича аутор не кокетира са мајсторским перима Борхеса и Достојевског, нити са оним урамљеним из 1927. Напротив, он из Тренутка одлуке покушава да опише и објасни изгубљене године које нашу генерацију стихијски прате као траума.

Како аутор припада средњој генерацији савремених српских писаца, његови јунаци су здраво пуњење устајалог сендвича. С једне стране притиснути очекивањима родитеља, остварених и хармонично помирених са неминовношћу, с друге стране очекивањима сопствене деце, којој неостварени не могу постати узор остварености. У егзистенцијалном кругу неизвесности Шкиљићевим јунацима не преостаје ништа друго до да пристану на пробни рад, заложе шифоњер, аплаудирају рокенрол избору јединих у које су полагали све наде – своје деце и да, по ко зна који пут, апострофирају Камија „имам право да се убијем, али нећу“. У том апсурду, на самој ивици парадокса, наступа Тренутак одлуке, јер ако сами не опишемо сопствени историјски тренутак, историја ће прогутати нашу духовност, а телесно ће ионако, пре или касније, нетрагом нестати. Оловореном лауреату НИН-ове награде Шкиљевићев писац у покушају евидентно није у интересној сфери, све док не стигне до прве рецензије.

Мислећи интелектуалци ових прича, осведочени у вишедеценијском уверавању да се од снова не живи, јер снови данас постају лак плен алавих,  ни не покушавају да мењају свет. Негде између Балтазаровог донкихотовског покушаја да подигнеспоменик срећи и велепродаје филозофема као афоризама, у фокус среће малог човека изненађујуће  доспевају кремпите. Љубав је, чак и када се претвори у окупацију, на крају једино смислено склониште у свету огољене баналности. Има у оној дечјој радости котрљања низ падину двоје одраслих, заљубљених људи тужног пркоса несрећном откотрљавању Сизифовог камена на почетак приче.

У свету апсурда човек постаје странац и себи и другима, али није ли та самоспознаја полазиште револта, повратка себи и сопственој креативности. Наравно, не пропушта Шкиљевић да спомене ни ону мање срећну страну нашег доба – недостатак самопоуздања, храбрости, поверења. Можда је Медена изневерила очекивања човека који је воли, али много је трагичније утамничење сопственог срца у Руској салати. И није случајно салата у замрзивачу. Да ли је геометријски дефинисано време, до савршенства репродуковано у биографију светски популарне манекенке, паралисало емотивност савременог човека? Дубоко испод љуштуре времена, Шкиљевићеве приче су бодлеровски крик уклетог песника. Негде између ироније и гротеске учаурено је биће без узнемирености, слутње, зебње, биће које пристаје и на два угриза уместо улазнице у орвеловски свет ЗОО врта.

Било како било, тек неко ће увек бити „крив што је неко постао писац“ и што ће се из „прве приче родити све остале“. А пријемчиви читаоци ће увек наћи начина да их врате у лектиру.

 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"