детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

СТИШАНО ЛИРСКО ИСПОВИЈЕДАЊЕ

Милован Данојлић, Животи, животи, Албатрос плус, Београд, 2016.

 

Проф. др Горан Максимовић

Прошло је више од шест деценија од првих књижевних оглашавања пјесника, прозаисте, есејисте и преводиоца Милована Данојлића (Ивановци, 1937). Као што је познато, прву збирку пјесама Урођенички псалми објавио је 1957. године, а након тога створио је више од седамдесет књига, међу којима су неке у међувремену заузеле веома запажено мјесто у српској књижевности: Како спавају трамваји (1959), Како је Добрислав протрчао кроз Југославију (1977), Змијин свлак (1979), Драги мој Петровићу (1986), Година пролази кроз авлију (1992), Ослободиоци и издајници (1997), Србија на западу (2005), Писма без адресе (2012) и сл. У бесједи приликом уручења "Жичке хрисовуље" 2005. године, Данојлић је исказао и високу етичку љествицу свога пјевања: "Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену".

Појава најновије пјесничке збирке Животи, животи, у издању куће "Албатрос Плус" 2016. године у Београду, само је додатно допринијела дефинитивном уобличавању те вишедеценијске логике пјевања и мишљења Милована Данојлића као једног од највећих живих писаца српског језика. Збирка је сачињена из осам лирских циклуса: "Из дневника факира", "Слободан пад", "Поглед искоса", "Јавне ствари", "Листови календара", "Животи, животи", "Разбрајалице из несанице" и "Приближавања". У свима њима доминира стишано лирско исповиједање у којем су сажета свеколика искуства о смислу људског живота и постојања, о пролазности и смрти, о прожимању човјека и Бога, о богатству језика и логици стваралачког идентитета, о људским радостима и патњама, као и о разлозима за непрестану борбу и трагање за оним највреднијим у људском бићу.

Свеколики пјесников живот подсјећа на дуго и неизвјесно путовање или "увежбавање тог путовања" на противурјечном "путу до смрти", а тек спознаја да смо "упали у старост" прене нас из авантуре тог путовања и подстакне на лирско исповиједање и размишљање о смислу живота и поступака које смо чинили, као и о пролазности живота и неминовности смрти. Након што схвати да је прохујао онај главни живот, те да су нам преостале још мрвице са трпезе тог живота, пјесник нам поручује да се осјећа као "беземљаш који је устројен на ничијој земљи", а да су нам од све силне имовине и посједовања остали само "дуги и мучни спорови са савешћу". Сводећи животне рачуне, пјесник осјећа да га "боли свако место" на којем је постојао, сваки град, улица и кућа, свака држава и предио, изнова га опсједа свако мишљење које је заступао. Зато се пита, у тренутку када се животне "катарке ломе у бури" и када се "сплав распада на комадиђе", гдје је то безбједно мјесто и лука спаса? Одговор пјесник проналази дубоко у себи сигуран да ће мир и спокој имати снаге да пронађе само онај који урони у сопствену душу, у простор изван "земних болести" и "изван повести".

Запитаност пред собом и пред идентитетом народа коме припада, подстиче пјесника на размишљање о прапостојбини свога рода. Убијеђен је да човјек читав живот проведе "себи далек и незнан". У тој бујици надолазећих питања извјесно је само да "знаш шта ниси", као и то да се негдје у дубокој тами налази одговор на питање гдје се налази "родилиште твојих предака", те да ћеш "главу, срце и утробу" отворити "до краја тек у гробу". Зато пјесник са искреном спознајом закључује да је "историја народа" заснована на ратовима, а да би најлакше било, кад би то могло бити и када би дала "Земља мати" да људско биће "ниједном народу не припада". Свјестан свих животних противурјечја, "старих страхова и нових ужаса", пјесник је дубоко свјестан нераскидивих веза са отаџбином, која је понекад "добра изнутра, а груба споља", понекад "зла", а понекад од "хлеба боља". Зато је прихвата такву каква јесте, са свим илузијама и надама, са свим оним врлинама и манама што опсједају и његову душу и мисли.

У том преиспитивању сопствене душе и прапостојбине отаџбине којој припада, пјесник осјећа снажну блискост са природом, са земљом, са кишом и шумом, са сваком травком и листом, са птицама и коњима, са вјетром и свитањима, са помрчином и муњама, слутећи исконску жељу да се стопи са њима и изједначи са "нечим ширим и јачим" од свега што је доживио и осјетио. Дубоко свјестан да је "живот прошао у основи", али да су остали незавршени "толики ситни послови", пјесник проналази смисао и мотивацију за свакодневно дјеловање и посвршавање започетих или недовршених обавеза. Ради то сасвим смирено, јер је свођење свих рачуна употпуњено лакоћом животног искуства и спознаје да је "исто доћи и отићи", као и да не можемо закаснити тамо "где су укинути векови, године и минути".

Доживљај живота и свођење свеколиког искуства, пјесник упоређује са "разбрајалицама из несанице". Ноћни двобоји су утемељени на борби сна и несанице, када се на пјесникова леђа навале све тегобе овога свијета. Пјесник понекад у сну упада у предјеле "од смрти загробније". У току дана још и смогне снаге да побјегне од сноморија и да суморним мислима започне отпор да пружа. Међутим, у току ноћи га сустигну и потпуно га разоружају најцрње слутње и муке, као и потреба да преврће остатке јаве у сну. Зато се пјесник са наглашеном самоиронијом пита када га више не буде ко ће "ове луде бриге бринути"? И зар није могао "сиве ћелије користити за нешто веселије"!

У завршним пјесмама збирке Животи, животи, Данојлић исказује и сопствено "вјерују", са дубоком свијешћу да као "потомак јатака хајдучких", као дијак у напуштеној цркви, носи ону још из дјетињства научену молитву у којој садржи и "клицу сумње", али и вјеру у постојање Створитеља неког вишег свијета. Упркос толиким "посрнућима и изгредима" током живота, пјесник вјерује у постојање "вишње милоште" која ће омогућити да "чист изиђе пред Чистога".      

Прожета изразитом мисаоношћу, иронијом и самоиронијом, а исказана снажним језиком, поезија Милована Данојлића потврђује да је лирски говор најпоузданији пут да спознамо себе, свијет у коме живимо и космичке просторе према којима тежимо. Захваљујући свему томе, Данојлићева збирка Животи, животи представља прави изазов за читање и непрестано нас подстиче да преиспитујемо сопствени живот и смисао људског постојања и стварања. То су били само неки подстицаји, између бројних других аргумената, којима се руководио жири за додјелу пјесничке награде "Раде Драинац" за збирку пјесама написану на српском језику у 2016. години, која је ове године на манифестацији "Драинчеви дани" у Прокупљу додијељена Миловану Данојлићу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: