ПОТОК
Нису ме учили класичној музици... Рећи ћеш - шкрта реченица! Знам, пуна је недостатака - али ја је хоћу управо такву. Сврха музичког израза није увијек само љепота и богатство звука - некад јасноћу и вјерност слике постижемо оскудицом, нечим изостављеним можда прећутаним, или краткоћом, скерцом, каквом звучном вињетом...
Оно што недостаје управо надграђује имагинација слушаоца. Уосталом, и Леонардо је волио ту недовршеност, посебно цртежа, откривши веома рано да људско око тежи да само, по својој вољи, доцртава и употпуњује слику. И "Сеанса" радо дозвољава ту технику - ти довршаваш тему и дајеш јој онај коначни утисак. Моји родитељи дјеца су крша... Одрасли су тамо, огњиштем у Источној Херцеговини.
Сурова љепота тих предјела - љуте висоравни изморене дуготрајним сњеговима - управо је породила тим оскудијевањем. Само јавор, сушен планинским вјетровима, рукама мајстора милован, разапет коњима за репове, каткад надгласа вукове јавља се - за зиме учестао - нитима што премазане и окађене тамјаном дрхте подражавајући сјетни глас гусларев. (И што је трагедија тежа и јунаштво јаче, нарација је снажнија, треперење топлије и жаловитије.) Музика је бескрајна енергија. Тамо, у постојбини она је чиста - само поток што се растаче и понире у безбројним вртачама и урвинама. Разријеђена висином лако се изгуби; задржава се кратко, драгоцијена као вода у чатрњама. Негдје мора испловити, показати се у неком облику. Израња - у језику. Херцеговци пјевају кад говоре, зато су они - знани и незнани најбољи пјесници. Када сам први пут чуо Баха, изненађен, застао сам задивљен љепотом и снагом дотад ненађене хармоније. (Мислим да су у питању били Брандербушки концерти...)
Барок је изронио пребогат и складан и знао сам одмах - то је исти ток - матица која је стално шапутала, а ми је заглушени снагом тишине нисмо чули. Шта ли су те фуге, меланхолија, самоћа... ако нису поновљене оне наше туге? Токате, кантате... свите, концерти - тако разумљиво и лијепо сликају бескрајну и некако привлачну снагу која се слободна темом развија из груди, однекуд избија несавладана, рођена из исте тјескобе... Касније сам откривао барок - најприје заволио Албинонија и Вивалдија, па Пехелбела, Хендла, Телемана... Наше је чембало усна хармоника, гусле су наши гудачи, двојнице дувачи, дипле су оргуље и звучимо посно - али ми носимо горштачку снагу чежње и жеље за љепотом која нам је у овом немању морала измаћи, да би је непоновљивом хармонијом заједничке судбине пронашли далеко од дома, тамо - код Јована Себастиана.
Бах на њемачком значи поток! Случајно? За мене не, он је тај исти ток, пронађен и никад пресушен.
Одливен, нама из крша који, оскудан - ни сузе не може да држи.
