детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСМА ДОШЉАКА БЕОГРАДУ

(или ОСВАЈАЊЕ БЕОГРАДА)

Пишем ти о нашој љубави И кад сам ти први пут пришла...

Био си туђ И присвојен.

Нису нам дали да ти се на миру удварамо,

јер си њихов од рођења, говораху…

Али наша је љубав почела

као и свака велика љубав у животу-

тајно и стидљиво, па страсно И фатално…

Ти си био насмејан и зачуђен што нам те не дају

јер си препознао наше несигурне кораке,

наше непроспаване ноћи под туђим крововима,

наше исплакане очи загледане у обрисе  порушених домова,

побацаних снова, сећања…

Нашу неспретну љубав која је свлачила са тебе вековно рухо,

И мазила ти кожу која је огрубела

од подразумеване љубави оних који су се у теби рађали.

Ми смо те волели другачије, узбудљивије.

По први пут те откривали као што заљубљени знају,

пуни треме, трептави, нежни И чулима позорни…

да ти свако дамарање И дрхтај осетимо И ослушнемо…

Нисмо били сигурни у твоју љубав,

нити је здраво за готово примали.

Ми смо те полако И стидљиво освајали,

као латице цвета душом отварали…

Ми смо морали да те волимо теже И другачије.

Да своје начете животе пресадимо И заливамо сузама,

док се наше дрво живота опет не прими,

кроз  лутања твојим замршеним улицама,

гледања у лавиринт којим си нас заводио,

час прихватао, час гурао од себе…

Баш као у љубавној игри…

Ми те нисмо рођењем добили,

да те у свакој прилици проглашавамо својим.

Као да ти можеш икоме припадати?

Као да си ствар купљена рођењем?

Требало те је љубити, разгртати слојеве непознатог времена

у коме су те пре нас волели…

А љубав за коју се рањен И без дома бориш, је света.

Требало је прогутати стид за друге

када су чинили све да осетимо да нам не припадаш,

да ти не припадамо…

Али љубав освојена срцем

је једино припадање које се под звездама рачуна…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: