детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио фељтона можете прочитати ОВДЈЕ

ИСКУШЕЊА СИНЂЕЛА СПИРИДОНА АЛЕКСИЈЕВИЋА - 2. дио

Проф. др Горан Максимовић

Нагласили смо да је аутобиографија Споменак Милорадов најзначајније књижевно дјело Спиридона Алексијевића. Поред несумњивих књижевних вриједности, које се огледају у исповиједном тону (чему нарочито доприноси чињеница да је Споменак Милорадов написан у форми дванаест писама упућених пријатељу Милиславу), затим у живом приповиједном дару приликом казивања о годинама дјетињства, школовања и младости, као и у доброј карактеризацији савременика (Никанор Богуновић, Герасим Зелић, Венедикт Краљевић, Кирил Цвјетковић, Јосиф Рајачић), те лијепом стилу и језику, нарочито је драгоцјена документарна страна овог дјела, зато што на потпуно аутентичан и објективан начин приказује драматичне године покушаја унијаћења далматинских православних Срба у првим деценијама 19. вијека, а нарочито у доба управљања овом епархијом владике Венедикта Краљевића (1810-1821-1823). У тој равни, ово дјело је комплементарно са неким сродним остварењима Алексијевићевих савременика, српских православних монаха. Мислимо првенствено на Автобиографију протосинђела Кирила Цвјетковића (која је написана средином 19. вијека, а објављена је из рукописа 1898. године), те на Житије архимандрита Герасима Зелића, које је објављено у Будиму, 1823. године.[1]

Данас постоји извјесна недоумица кад је Алексијевић писао Споменак Милорадов. Према уводној тврдњи неименованог приређивача и редактора рукописа, како смо већ нагласили највјероватније Ђорђа Поповића, уредника Гласника Православне далматинске цркве у Задру, отац Спиридон је довршио писање 4. августа 1838. године, како је био сам "забиљежио на трећем свеску" рукописа.[2] Међутим, у једном Алексијевићевом исказу у ХI писму помиње се као дан писања рукописа 13. септембар 1839. године. Ради се о приказивању догађаја из 1810. године када је владикаКраљевић одмах по устоличењу расформирао епископски капитол, а потом га ни он нити његови насљедници више никад нису обновили, све до тог дана, 13. септембра 1839. године, када је Алексијевић непосредно писао о томе у својој аутобиографији. То нас подстиче на закључак да је Споменак Милорадов исписиван и током 1839. године, а судећи према обиму онога што је описано послије овог догађаја из 1810. године, као и чињеници да је рукопис остао недовршен, може се с правом претпоставити да је Алексијевић исписивао своје успомене све до изненадне смрти на Васкрс 1841. године у Задру, а да датум на корицама треће свеске рукописа, који помиње редактор, не означава завршетак, него почетак исписивања тог дијела аутобиографије. Посљедњи догађаји које приказује Алексијевић у свом рукопису односе се на одлазак епископа Пантелејмона Живковића из Далмације, послије једногодишњег вођења ове епархије премјештен је за будимског епископа, те именовање архимандрита Симеона Тркуље у фебруару 1836. године за његовог насљедника.

Умјетничком усложњавању Алексијевићевих запамћења доприноси укрштање два наративна плана: аутобиографског и мемоарског. Аутобиографски план казивања је изразито субјективан, натопљен снажним емоцијама и усмјерен на приказивање породичног поријекла, рођења, одрастања и школовања, утисака са путовања, као и блиских и драгих људи који су обиљежили његов живот. Препознатљиво је то нарочито у појединим описима природе, у приказима путовања и нових и непознатих средина. Прилико описа манастира Житомислића, Алексијевић даје упечатљиве поредбене слике на којима главно мјесто заузима многољетни храст израстао у манастирском дворишту. Храст је тако велики да његово дебло једва седам људи може обухватити рукама: "из стабла има четири гране које се простиру на све четири стране, овај је удивителне величине и љепоте, а најпаче прољећем и љетом кад густом својом зеленостију подоби се једној прекрасној омбрели; под њим љети бези, капетани, аге пландују, кад пролазе у Сарајево, или к везиру у Травник; који су били у Цариграду, Анатолији, Аравији и Египту, кажу 'да већега и лијепшега нигди нијесу видили.' Право рећи, гледајући га, рекао би да је от почетка свјета".[3] Алексијевићев литерарни дар највише долази до изражаја у путописним епизодама. Упечатљив је опис буре на Јадрану, приликом путовања на Крф у марту 1789. године: "Ову сву цјелу ноћ страдали смо љуто, нити се спавало ни починути могло; капитан от брода долетио би који пут говорећи: 'оче, молите Бога, да се не потопимо'. Ево страха: море (х)учи, даске шкрипе, балвани јече, брод немило скаче, у камари не можемо да се держимо, и јошт ми невјешти мору, падамо сад на ноге, сад на главу, от великог скакања брода нигди мира...".[4] Алексијевић веома надахнуто описује острво Крф, а највише се задржава на сликама Ускршње процесије, као и на импресивним описима цркве Светог Спиридона. Приликом боравка у Трсту 1804. године, гдје се лијечио од "протисли у прсима", Алексијевићева способност добрих опсервација о људима које је сусретао на тим путовањима, прераста у велики понос због сусрета са Доситејем Обрадовићем, који му је тада поклонио Собраније нравоучитељних вешчеј и тек публиковану Пјесну на инсурекцију Сербијанов посвећену вођи српског устанка Карађорђу Петровићу и побуњеном српском народу.

Након сажетог увода у коме је описао мјесто свога рођења, Житомислић у Херцеговини, те казивања о поријеклу своје породице, као и о датуму и години свога рођења, стварна Алексијевићева аутобиографска запамћења почињу од 1778. године и започињања његовог школовања у манастиру Житомислићу код јеромонаха Неофита Кошевића, "пришелца" из манастира Светог Арханђела Михаила у Крки. У тим раним годинама Алексијевић описује и своја путовања у Мостар и Сарајево, као и страшну епидемију куге у Сарајеву 1781. године, а затим укратко приказује и један каснији повратак из Сарајева по "љутој зими" преко Иван-планине, одмах иза Божића 1784. године. Иза тога нас упознаје и са догађајима из 1785. године, међу којима је био најважнији онај у коме је у новембру те године у манастиру Завала био рукоположен за јерођакона. Алексијевић наглашава да је за једну и по годину служења у Житомислићу "претрпио љуто турско насилије и опачину", због чега се често питао: "Зашто Серби моји ово тјашко иго агарјанско сносе више од четиреста љет? Они су горше согрјешили пред соотворшим их, неже ли Израил, падши под фараона".[5]

Одлазак из завичаја и манастира Житомислића подстакнут је био великом Алексијевићевом жељом за учењем иконописања јер је још од дјетињства показивао изратити дар за цртање. На путу према манастиру Драговићу у Далмацији, у септембру 1787. године, сусреће се први пут са "непримереном злобом међу црквом источном и западном" и доживљава једну драматичну расправу са загриженим католичким фанатиком из околине Имотског, која се замало није окончала крвопролићем: "Зашто један између њих запита ме, јесам ли поп? Одговорим: ја сам ђакон от евангелија, а нијесам поп. Он: ви сте сизматици. Ја: што је то сизматик? Он: они је сизматик тко не вјерује у папу. Ја: вјерујем ја јединога Бога у светој тројици: Оца, Сина и Сватаго Духа; вјерујем Исуса Христа Сина Божија и његово свето евангелије, а папу ја не познајем за ништа. Мојим одговором овај се нађе увређен, одма на мене с пушком великом да ме пробије, и Бог зна что би от мене било, да не би сердара, паметна человјека, који одма на коњу међу нас растјера њих, а мене узе пред себе говорећи ми, не говори с овим будаластим људма да те зло не нађе".[6]

Мемоарски план казивања је много доминантнији, а у знаку је изразитог Алексијевићевог настојања да на објективан начин, са много документарно-историјских података опише драматичне године борбе за конституисање Православне далматинске епископије, а одмах затим, по њеном установљењу и несрећних подлегања епископа Краљевића лукавим аустријским притисцима и намјери да поунијате далматинске Србе (1818-1821). Документарно-историјска перспектива казивања употпуњена је и сажетим прегледом француско-аустријских ратова од 1796. године и њихових одјека у Далмацији. Поткријепљено је то бројним документима, попут Зелићевог писма послатог из Милана у августу 1808. године у којем износи вјеровање да је придобио подршку за установљење православне епископије у Далмацији. У сличној функцији су и документи у којима је потврђено Алексијевићево рукоположење за свештеника. Важну улогу у прикупљању извора за писање чине и искази савременика, попут свједочења протосинђела Кирила Цвјетковића, који је био непосредни свједок Краљевићевог приближавања унијатској идеји, а потом и најжешћи противник те идеје, организатор Шибенске буне 1821. године, те страдалник због тога у аустријским казаматима.

Алексијевићев животопис није био прожет бројним и далеким путовањима, те сусретима за новим земљама и људима, тако да самим тим ни његово казивање није садржало такве занимљиве путничке епизоде, што је често био случај са сличним аутобиографским текстовима његових савременика. Отуда се готово спонтано наметнула важност његове улоге савременика и свједока оних година и догађаја у којима се конституисала и борила за опстанак Православна епископија у Далмацији, што је допринијело томе да казивање сасвим неосјетно пређе са аутобиографског на мемоарски план казивања. При томе је Алексијевић показао један веома битан квалитет, а то је осјећање за поступно и систематско представљање наведених догађаја. Зато се Алексијевић враћа у непосредну прошлост, у године које су претходиле његовом доласку у манастир Драговић, а затим прати, ослањајући се на свједочења "доставјерних особа", прикљученија у Далмацији од 1770. године и доласка Никанора Богуновића, архимандрита манастира Крка, за викара Православне далматинске цркве. У приказивању тадашњих црквених трзавица, Алексијевић нарочито издваја младог и "безмјерно дерзновеног" Герасима Зелића, потоњег архимандрита манастира Крупа. При томе се више пута осврнуо на Зелићеву плаховиту природу и на изразиту властољубивост. Сазнајемо, на примјер, да је Зелић 1782. године у несугласицама око избора новог игумана манастира Крупа, држећи страну Јосифу Дошеновићу, претукао Никодима Љесковца, који је био еклисијарх Спиридона Симића, другог претендента на игуманство. Кад је ријеч о Зелићевој властољубивости, Алексијевић наводи тврдњу да је овај монах скупљајући прилоге по Русији силно материјално обогатио, а затим је захваљујући томе на крајње нејасан начин у Цариграду произведен за архимандрита.

Алексијевић је увјерен да је претјерана Зелићева властољубивост и настојање да на сваки начин буде постављен најприје за викара, а затим за епископа Православне далматинске епархије, допринијела каснијој одлуци Француза, након доласка у Далмацију 1806. године, да установе православни епископат на овом простору. Томе су управо допринијеле Зелићеве властољубиве борбе против свих оних високих српских свештеника у Далмацији које је видио као своје противнике. Због тога је Зелић у почетку правио сплетке и опадао актуелног викара Никанора Богуновића код млетачких власти, а након његове смрти 1792. године и новог конкурента Саватија Васиљевића. Алексијевић је категоричан, поготово имајући у виду све посљедице каснијих Краљевићевих потеза, да би најбоље било да "греческа црква" никад није имала епископију на овом простору,[7] јер тада аустријске власти не би могле тако лако да се упусте у унијаћење ове епархије

Мада је долазак епископа Краљевића у Далмацију 1808. године обиљежио и значајан лични догађај у животу Спиридона Алексијевића, Краљевић га је у септембру исте године произвео у свештенички чин, његове резерве према новопридошлом владици биле су очигледне од самог почетка. Алексијевић је био у оној скупини свештеника који су најприје одбили да потпишу подршку Краљевићу за оснивање епископата, а затим је у разговору са Симеоном Ковачевићем, трговцем скрадинским, изнио четири ваљана разлога зашто мисли да Краљевић није погодна личност за православног далматинског епископа: "1. што је Грек а не Сербин от национа, а цар вам даје от национа Сербина, 2. не знате тко је и откуда је, 3. срамота ваша, што ће вам свијет рећи? Немају Далматинци человјека за епископа, већ су узели иностраног Грека, 4. твој син, или који други Далматин може све науке протећи, но неће бити епископ; за што ће туђин зато свога воспитати, пак и ту губите своје право".[8]  

На каснијим страницама Алексијевићевих запамћења откривена је до краја права природа новога епископа. У почетку се понашао притворно "као неки светац от древни гречески пустињака; у сриједу и петак по христијанским домовима неће да једе ни уља, а наш прости и непросвјешчени народ оваке лицемјере хвали, у звезде кује и за светце держи; а послије, кад се Краљевић добави царскога декрета и плаће 6000 ф. на годину као епископ далматински, започе и уз велики четрдесетни пост месо јести на соблазн всјех, и јошт, штогод и више... да не возглагољут уста моја дјел человјеческих...".[9] Алексијевић указује на изразиту Краљевићу склоност ка сплеткарењу и завађању, кварењу међуљудских односа, а затим и мирењу завађених монаха и узимању великих новчаних глоба од игумана у чијим манастирима би се налазила посвађана сабраћа. Након што је искусио такву епископову правду и на себи, те након што је тешком муком успио да изглади поремећене односе, Алексијевић искрено признаје, позивајући се на поучну научну изреку "ткога су змије клале и гуштерице се боји",[10]да је од тада постао опрезнији. Истовремено је лаковјерне Далматинце, који "нијесу знали или нису хотјели да је много паметније и много боље терпити свога, него ли туђина",[11] поучио басном о голубовима и соколу: "Голубови видећи да јастреб много од њихове дружине побија, договоре се и узму сокола да их брани; овај на њихово питање добровољно дође, но под видом власти и одбране, само за један дан, толико опусти голубњачу и побије голубова, што не би јастреб за пол године могао учинити".[12]

Позивајући се на свједочење протосинђела Кирила Цвјетковића, Алексијевић напомиње да је Краљевић идеју о унијаћењу далматинских Срба изнио још 1816. године приликом аудијенције код аустријског императора Франца I у Трсту, а изгледа да је све то било мотивисано жељом да учврсти своју позицију након што га је Герасим Зелић (у чему је придобио и подршку митрополита Стефана Стратимировића), оптужио у Бечу да га је француски император неправилно поставио на "катедру Дијацезе далматинске". Алексијевић и сам свједочи да је приликом посјете епископу, након његовог повратка из Трста, имао прилику да прочита писмо у којем је изнијета идеја о унији, као и отварању унијатског сјеменишта у Задру, те да га је Краљевић питао за мишљење. Пошто је све то Краљевић био увио у форму тобожње политичке уније, која неће имати никакве везе са канонским сједињењем са католичком црквом, Алексијевић је изнио сумњу да се ту не ради само о политичкој унији, него и о притајеној  намјери да се постигне "сојединеније догматическо". Вјероломни епископ му је на то одговорио: "Боже сачувај, богме ја то нећу нигда примити. Ако буду то тражити: двије паре хљеба у турска земља, - а то не!".[13]

Тада изнијете сумње и слутње Спиридона Алексијевића касније ће се, на жалост, обистинити и донијети огромне посљедице и жртве српском народу у Далмацији.Непосредна реализација унијатских планова започела је након императорове посјете Далмацији у прољеће 1818. године. Алексијевић не наводи чијом се заслугом по народу "бијаше чисто прогласило да епископ Краљевић хоће да соједини греческу церкву у Далмацији с римском", али признаје да је са страхом потписао "прошенија" свих православних свештеника у Далмацији у којима је тражено истовремено од митрополита Стратимировића у Сремским Карловцима и аустријског императора Франца I да на сваки начин спријече те опасне намјере. Као кулминативну тачку побуне српског народа против Краљевића, Алексијевић описује бојкот епископовог богослужења на Васкрс 1821. године, а потом на Духове и покушај атентата у којем су страдали полицијски заповједник из Шибеника и управитељ унијатског сјеменишта. Епископ Краљевић је случајно избјегао рањавање у том покушају атентата, али је након тога идеја унијаћења уздрмана и заустављена: "Тада клоне и Краљевићев дерзновени дух. Учитељи унити остану као изгубљени и одмах побјегну без обзира у Задар, а из Задра у Полонију, и већ нема их натраг у Далмацију да уче Греке-Далматине".[14]Шибенска буна је изазвала жестоку аустријску инквизицију у којој су многи пострадали, а нарочито протосинђел Кирил Цвјетковић, поријеклом Бокељ, кога су власти означиле као главног подстрекача побуне, а затим су га након вишегодишњег држања у истражном затвору осудиле 1825. године на двадесет година тешке робије. Алексијевић са великим болом у души и жаљењем наводи да је гледао на њему претешке окове док га је исповиједао у задарској истражној тамници. Цвјетковић је један од ријетких, између тридесетак тада осуђених Срба у Шибенској буни, који је успио да преживи тамновање и дочека слободу 1846. године у манастиру Бездин у Банату.[15] Иако је покушао уз помоћ репресија аустријских власти да се одржи, устрашени и у потпуности од вјерног народа одбачени епископ Краљевић побјегао је из Шибеника у мају 1823. године тако што је отишао на тобожње лијечење у италијанским бањама. Алексијевића је тада именовао за "викара интеринале" и на тој функцији је остао све до средине 1829. године и рукоположења Јосифа Рајачића за новог  далматинског епископа.

Преостале странице Алексијевићевог рукописа карактерише изузетна сажетост и хроничарска летимичност. Описао је нешто детаљније, служећи се при томе и комичним, прије свега ироничним средствима у којима долази до изражаја горка резигнација, ненамјеран али свакако озбиљан протоколарни пропуст приликом првог сусрета са новим епископом Рајачићем, који се због тога наљутио и највјероватније му то никада касније није заборавио, тако да није хтио да га рукоположи у чин архимандрита, који је по свему Алексијевићзаслуживао. Подсмијавајући се својој претјераној скромности, Алексијевић посљедице тог несрећног првог сусрета са владиком Рајачићем приказује као анеготску ситуацију. Алексијевић је функцију "викара интеринале" углавном обављао у Задру, а када је долазио у Шибеник да се по први пут сусретне са Рајачићем, према протоколу требало је да се најави како би његову лађу дочекао новоустоличени епископ Рајачић код Љуљевачке тврђаве на улазу у Шибенски залив. Из чисте скромности и жеље да избјегне превелику пажњу јавности, Алексијевић је сам и без најаве упловио у Шибеник, а то је толико разљутило Рајачића, који је очигледно много држао до тих помпезних манифестација, да је приликом Алексијевићевог повратка у Задар одбио да га испрати, а капетану лађе је наредио да пуца до тврђаве, тј. да плотунима оглашава одлазак дотадашњег викара, а "от фортице ако ћеш му дати ногу у стр..." (Алексијевић: ХVI/1906, 167).Због тога Алексијевић не заборавља да укаже и на касније честе неодмјерене рекације Рајачића према свештенству, поготово у грубим и непримјереним покушајима дисциплиновања појединих пароха који би направили одређене пропусте у чинодејствовању. Најдрастичније посљедице су произашле у Петровом пољу, гдје су двојица свјештеника Марко Бусовић и Петар Кричко да би избјегли Рајачићеве казне поунијатили читаве парохије.

Завршне странице Алексијевићевих сјећања казују о доласку епископа Пантелејмона Живковића крајем 1834. и почетком 1835. године у Далмацију. Већ у марту 1835. године нови епископ Живковић исправља грешку свога претходника и производи Спиридона Алексијевића у чин синђела. Алексијевић веома похвално говори о краткотрајном, али благородном раду епископа Живковића у Далмацији. Тако сазнајемо за Живковићеве тајне акције помагања сиромашног становништва у Петровом пољу тешке и гладне зиме 1835-1836. године, због чега је и навукао велико неповјерење аустријских власти, па га је митрополит Стратимировић морао да премјести за епископа Будимске епархије већ у прољеће 1836. године.

Алексијевић је у аутобиографским записима најмање и сасвим скромно и узгредно писао о себи, а његови савременици су оставили мало свједочанстава о његовој личности и дјеловању. Ако је судити по једном запису Стефана Кнежевића, каснијег владике далматинског, исписаном на првом свеску рукописа Алексијевићеве аутобиографије, који је, иначе, сачуван у библиотеци манастира Крка, запамћен је као човјек "љубведостојног карактера, и као што његова веселост духа, особито у младим љетима, која га ни до смрти није оставила, свуда радост распростираше, тако му је искреност његова многе пријатеље и почитатеље придобила".[16]Објективан тон Алексијевићеве аутобиографије, скромност и ненаметање сопствене позиције у описаним догађајима, наведену Кнежевићеву констатацију потврђује у потпуности, а дјело чини узорним књижевним текстом, те вриједним документарним извором за потпуније разумијевање живота српског народа у Далмацији у посљедњој трећини 18. и првој половини 19. вијека.

5.0.Иако је након тог првог, часописног објављивања рукописа дјела Споменак Милорадов у току 1904-1905-1906. године, остао дуго скрајнут и готово потпуно заборављен, могло би се рећи да су у посљедњој деценији 20. и на почетку 21. вијека обновљена интересовања за личност и дјело Спиридона Алексијевића. Најприје је заслугом протосинђела Хризостома Јевића објављено поновљено, а прво посебно, издање Алексијевићеве аутобиографије (Книн, 1990), а затим су у два наврата писани огледи о његовом сликарском и књижевном раду. Урадили су то Бранко Чоловић, у студији ИконописКнинске Крајине (Београд, 1997); те Горан Максимовић у расправи "Успомене Спиридона Алексијевића", која је штампана у зборнику: Православни дух у српској књижевности, (Српско Сарајево-Србиње, 1998). Иза тога, почетком 21. вијека, Максимовић је у још два наврата писао о Спиридону Алексијевићу: "Два монашка животописа (Кирил Цвјетковић и Спиридон Алексијевић)", Српске књижевне теме, Београд-Бања Лука, 2002, с. 53-78; "Иконописац и књижевник", Заборављени књижевници, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", Пале, 2013, с. 10-13. У два наврата у новије вријеме о Спиридону Алексијевићу писала је на примјеран начин и Персида Лазаревић Ди Ђакомо: „Венедикт Краљевић, историјски и литерарни чинилац трију животописа из Далмације: Г. Зелић, К. Цвјетковић, С. Алексијевић“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/2, Београд, 2007, стр. 182-196; „У вртлогу европске књижевне мистификације на међи ХVIII и ХIХ века: белешке на маргинама српских превода 'Брамнова рукописа'“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 40/2, Београд, 2011, стр. 185-199. О осталим књижевним радовима Спиридона Алексијевића, а поготово о његовом Животопису блаженопочившегНиканораБогуновића, није уопште писано, нити је ово запажено дјело касније прештампавано. Све ово што смо представили у нашем огледу, требало би да нас још једном подстакне да истражујемо постигнућа, те да након појаве овог драгоцјеног издања цјелокупних дјела изнова почнемо да упознајемо Спиридона Алексијевића, као и да његову личност и просветитељске тежње још потпуније представимо савременој публици.

~КРАЈ~

---

[1]У неколико наврата смо писали о личности Спиридона Алексијевића и његовом аутобиографском дјелу Споменак Милорадов:Горан Максимовић, "Успомене Спиридона Алексијевића", Православни дух у српској књижевности, Српско Сарајево-Србиње, 1998, с. 102-108; Горан Максимовић, "Два монашка животописа (Кирил Цвјетковић и Спиридон Алексијевић)", Српске књижевне теме, Београд-Бања Лука, 2002, с. 53-78; Горан Максимовић, "Иконописц и књижевник", Заборављени књижевници, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", Пале, 2013, с. 10-13. У новије вријеме о томе је написан и примјеран рад Персиде Лазаревић Ди Ђакомо, "Венедикт Краљевић, историјски и литерарни чинилац трију животописа из Далмације: Г. Зелић, К. Цвјетковић, С. Алексијевић", Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/2, Београд, 2007, стр. 182-196.

[2]Спиридон Алексијевић, "Споменак Милорадов", Гласник Православне далматинске цркве у Задру, XII/1904, стр. 12.  

 

[3]Исто, XII/1904, стр. 13.

[4]Исто, XII/1904, стр. 102.  

 

[5]Исто, XII/1904, стр. 57.  

[6]Исто, XII/1904, стр. 58.

 

[7]Исто, XII/1904, стр. 155.  

 

[8]Исто, XIII/1905, стр. 27.

[9]Исто, XIII/1905, стр. 90.

[10]Исто, XIII/1905, стр. 136.

[11]Исто, XIII/1905, стр. 136.

[12]Исто, XIII/1905, стр. 136.

 

[13]Исто, XIII/1905, стр. 140.

[14]Исто, XV/1906, стр. 140.

[15]Потпуније о протосинђелу Кирилу Цвјетковићу (1791-1857), као и његовој Автобиографији (1898), писано је у два рада: Горан Максимовић, "Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића", поговор у књизи: Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, фототипско издање, Градска библиотека и читаоница Херцег Нови, 2004, стр. 269-286; Стеван Бугарски, "О боравку и гробу протосинђела Кирила (Цвјетковића) у манастиру Бездин", Зборник Матице српске за историју, број 81, Нови Сад, 2010, стр. 81-87. У најновије вријеме о Кирилу Цвјетковићу објављен је прерађени и допуњени текст Горана Максимовића, "Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића", поговор у књизи: Кирил Цвјетковић, Житије - Автобиографија Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, приредила Љиљана Давидовић, Едиција Српски црквени писци у Далмацији, Истина, Београд-Шибеник, 2018, стр. 323-352.  

 

[16]Спиридон Алексијевић, "Споменак Милорадов", Гласник Православне далматинске цркве у Задру, XII/1904, стр. 12.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: