ВИДЉИВА И СКРИВЕНА СУШТИНА ПРИЧАЊА

(Весна Капор, Венац за оца, Српска књижевна задруга, Београд, 2018.)

 

 проф. др Горан Максимовић 

У савременој српској књижевности, Весна Капор је на различите начине, као читалац, студент, уредник и писац, присутна дуже од двије деценије, највише кроз креирање разноврсних умјетничких програма у Студентском културном центру у Београду, а у посљедњој деценији и као књижевник јер је као посебна издања објавила роман Три самоће или мјесто недовршених ствари (Српска књижевна задруга, Београд, 2010; Филип Вишњић, Београд, 2011), те двије збирке прича: По сећању се хода као по месечини (Агора, Зрењанин, 2014; Филип Вишњић, Београд, 2016) и Као што и вама желим (Повеља, Краљево, 2016). Добила је три угледне књижевне награде: "Лаза Костић", "Милош Црњански", "Кондир косовке девојке"; а била је у најужем избору за добитника "Андрићеве награде", те награда "Стеван Сремац" и "Меша Селимовић". Добитница је "Повеље захвалности" Филолошког факултета у Београду.

Причање за Весну Капор почива на откривању видљивих и невидљивих мјеста у свијету изван нас, као и у свијету дубоко уроњеном у нама, али и метафизичким просторима свијета који се налази изнад нас у несазнајним и невидљивим димензијама рационалног дијела људског ума, без којих не бисмо могли да успоставимо трајну везу са умрлим бићима, непосредним сродницима или духовним узорима. Такав поетички приступ на креативан начин дошао је до изражаја и у најновијој збирци прича Венац за оца, која је објављена у Београду 2018. године, у репрезентативној библиотеци "Атлас" Српске књижевне задруге, а која је такође била у најнепосреднијој конкуренцији на овогодишњем гласању великог жирија критичара за награду "Меша Селимовић".

Весна Капор као приповједач заступа увјерење да је свијет заснован на укрштају видљивог и невидљивог, стварног и измаштаног, а да се његова суштина разоткрива тамо гдје се спајају јасно и нејасно, прошлост и садашњост, сјећање и заборав, радост и патња, снови и стварност. У тим просторима подједнако се исказују лијепо и ружно, искрено и лажљиво, трагично и комично, срећно и несрећно, свијетло и тамно. Причање је тренутак када желимо да опишемо свијет прошлости и свијет садашњости, а у суштини представља повјерљиви дијалог са самим собом, али и свијетом око нас, те свијетом над нама. У том дијалогу подједнако важно мјесто заузимају непосредно обраћање или дискретне алузије на поетички блиске писце, као и научнике, које доживљава као учитеље и духовне сроднике (Лав Толстој, Алекса Шантић, Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић, Борислав Пекић, Бела Хамваш, Радослав Братић, Арсеније Тарковски, Иван В. Лалић, Даринка Јеврић, Милорад Екмечић и др.). Приповиједни дијалог је упућен и претпостављеним и неименованим читаоцима, поготово онима чији су погледи и доживљаји блиски са приповједачевим духовним видицима.

У тим тачкама подударања укрштају се видљива и невидљива мјеста свијета књижевности са свакодневним животом, али и свијетом прошлости и садашњости. Зато стварање приче подједнако почива на сјећању на оца и мајку, на пријатеље и случајне познанике, на блиске и далеке просторе, на људе и грађевине. Утемељено је на непрестаном преиспитивању личних доживљаја, као и на понирању у историјске појаве, те на савремене политичке или друге актуелне друштвене теме. У складу с тим је сродан и уводни слоган читаве књиге, преузет из романа Људи говоре Растка Петровића, о животу као јединственој ствари, јер непрестано траје и незаустављиво се обнавља, подједнако кроз рађања и умирања, а највише кроз неизбрисиву моћ памћења. Отуда се у приповиједању Весне Капор култура сјећања намеће као темељ постојања и трајања и појединца и читавих народа.

У својој основи збирка прича Венац за оца утемељена је као породична исповијест у којој долази до израза хармонија и срећа породичног живота, узајамна љубав, брига и оданост, али и наглашене емоције кћерке и мајке према оцу као заштитнику и творцу простора среће, као "великом хроничару" прошлости и садашњости, те извору првих и сваких других индивидуалних сазнања. Од укупно тринаест уврштених прича, за разумијевање тог породичног језгра, нарочито су важне двије оквирне приче: прва "Венац за оца" и посљедња "Све је то тек трен", јер управо у њима у тренутку болног сазнања очеве смрти долази до изражаја суштинска спознаја породичног живота као уточишта сигурности и среће, као и темеља свеколиког индивидуалног и колективног идентитета, али и сталне борбе са недаћама, страдањима и патњом, које нам живот доноси независно од наше воље и узрока. Нарочито су потресне и драматичне сцене у којима је приказано како мајка и кћерка готово беспомоћно чекају вијест о очевој смрти, а затим распете том трагичном и коначном истином, схватају да морају живот наставити даље потпуно саме у свијету испуњеном космичком хладноћом и језом. Управо у тим тренуцима наглашеног бола и патње, страха и невјерице, најближи смо спознаји и неких, нама до тада непознатих, метафизичких способности и увјерења да можемо да се "изместимо у друго време" како би схватили тајну смрти и одласка најдражих бића, али и како би заувијек очували свијет успомена и сјећања, те успоставили трајну духовну везу са умрлима.

Причање Весне Капор дубоко је утемељено у завичајности, у родном тлу, али и непоткупљивом осјећају да човјек може отпутовати, може промијенити земље и градове, али никада не може напустити родну земљу. Завичајно тло се носи у свакој пори нашега бића, у причама и књигама, у писмима и стварима, у сјећањима и сновима. Зато је доживљај завичаја подједнако укрштај субјективних и објективних сазнања, али и оне метафизичке и онтолошке спознаје коју носимо у себи. Родно мјесто приповиједања садржано је у језику, у његовим ријечима, у мелодији реченица, а писац неком неописивом унутрашњом снагом слути и осјећа значења тог језика. У језику је садржана и пишчева лозинка за разумијевање свијета и за одгонетање вјечности, али и простор у коме се обесмишљеној стварности може вратити изгубљена или запретана духовност и умјетничка љепота, као и смисао постојања и настајања свих људских дјела. У том смислу, необично је важна прича "Бечке разгледнице", у којој се сусрет са родном грудом остварује кроз неке познате топониме у граду Бечу. Један сусрет у руској Николајевској цркви у том граду са младим ђаконом Александром поријеклом из Београда, који је саслуживао у тој богомољи, пробудиће читав низ успомена и асоцијација на српске физичке и духовне везе са тим градом. Појавиће се у приповиједним реминисценцијама пјесник Алекса Шантић, као један од оснивача друштва Просвјета, које је на чудан а нераскидив начин повезало српски народ са бројним срединама, народима и градовима, па и са Бечом. Појавиће се Граврило Принцип и његово завјетно пророчанство да ће "наше сјене" ходати по Бечу много година и деценија послије његове смрти. Појавиће се Црњански, па Давичо и његова јунакиња Хана. Пробудиће Беч успомене на Пекића, који је послије романа Време чуда доживио духовни преображај истинског покајања, а још више на мајстора приповједача Радослава Братића који је своје завјетне послове остваривао не само причом и причањем, него и обнављањем друштва Просвјета, подједнако у Бечу и у бројним другим градовима, успостављајући оне старе, шантићевске везе, међу нашим људима, духовно гладним и расијаним по цијелом свијету.

На сродан начин, евокација завичаја и страх од раскоријењености коју доноси живот и смрт у великом граду, остварује се и у причи "Ја у ствари нећу", у фантазмагоричним и сновидовним визијама смрти и сахрањивања земних остатака у неком гробном мјесту далеко од родног краја. Понекад су путеви доживљаја завичаја смјештени у дубоке сфере духовности и наше подсвијести. У причи "Осећаш ли, ту је оно што тражимо", једна посјета Толстојевој Јасној пољани и сусрет са младићем Андрејем, пробудиће ту дубоко запретану блискост са далеким просторима, који нису били онај непосредни географски завичај, али су попримили размјере оног вишег духовног станишта и простора поријекла.

Раскоријењеност је стање свеопште патње и изгубљености јединке и читавих народа. Упечатљиво је то исказано у причи "Портрет једног поподнева" гдје је судбина савремених расељеника попримила универзалне размјере и дубоку слутњу да је у селидбама, принудним или добровољним, садржана искра трајног нестајања и асимилације. Једна од расељених јунакиња ове приче, која покушава да свој смирај и уточиште пронађе као избјеглица у Банату и вршачкој равници, наглашава да је тај усуд раскоријењености обиљежио не само њен живот, него и живот бројних генерација из друге половине и са краја 20. вијека. Рођена је у Тузли, али пошто су јој родитељи били досељеници из Србије, читавог дјетињства и младости била је обиљежена као Србијанка, када се обрела у Ужицу пратило је вјеровање да је Босанка, у Београду је била провинцијалка, у Шведској избјеглица. Нигдје своја и увијек ничија, дубоко раскоријењена и жељна да нађе педаљ земље на којој ће пронаћи смирај и уточиште.

Јунаци Весне Капор оптерећени су бројним унутрашњим немирима, преиспитивањима, незадовољствима и слутњама, због несналажења у различитим животним ситуацијама и психолошким драмама. У причи "Ноћ се гулила као наранџа" ти немири су условљени тихим брачним раздорима, због снажног уплива посесивне мајке у брачни живот свога сина, али и љубавним тајнама и снажним чежњама главне јунакиње Дуње која је свој емотивни свијет дубоко уронила у изазове љубавног троугла између мужа Огњена и љубавника Дејана. Тако засноване емотивне тајне, породичне и психолошке драме исказане су кроз сновидовне визије јунакиње, искидана сјећања, кроз изнова написане стихове и сл. Као што видимо, наглашеном лирском, субјективном начелу приповиједања Весне Капор доприносе и овако осмишљене и обликоване љубавне теме. Издвајамо причу "Речи за жилице у слепоочницама", у којој се укрштају мушка и женска перспектива доживљаја емоција, као и причу "Ноћ се гулила као наранџа", у којој је противурјечно љубавно стање, прожето жудњом и кајањем, исказано кроз симболику боја, полифоних звукова, кроз метафорику стихова и реинтерпретацију античких митова.

Умирање и смрт, а затим и снажна сјећања на драге и блиске људе, као и на велике и знамените личности из наше културе, науке, историје и књижевности, који су заувијек отишли из овоземаљског живота и преселили се у метафизичке просторе долазе до изражаја у бројним причама књиге Венац за оца. Нарочито је та тема доминантна и прожета снажним емоцијама у причама посвећеним оцу, као и другим блиским и драгим људима, најчешће блиским сродницима. Издвајамо примјер из приче "Имам нешто да ти кажем" гдје је приказана необична личност вриједне и бистре домаћице Божане, приповједачеве стрине, на чијим плећима и несебичном жртвовању за своје најближе је почивала снага читаве породице, а након њене срмти остала је велика празнина и туга, несналажење и невјерица да је више нема.

Битна особина приповиједања Весне Капор почива на изразитом лирском начелу, на доминацији субјективног и асоцијативног, на снажним емоцијама и мелодиозности, на ритмичности и метафоричности језика. Отуда су присутне и честе приповиједне реминисценције на бројне писце, а највише на Растка Петровића и Милоша Црњанског, присутни су цитирани стихови, али и форма дневничких записа како би та субјективност била што упечатљивија. Тај лирски набој нарочито долази до изражаја у причи "Господине мој...", која је посвећена историчару Милораду Екмечићу, а приказује раскоријењеност људи који су након ратних деведесетих и распада једне земље, наставили да се сналазе по различитим градовима и на различитим меридијанима. Приповиједни сусрет тих различитих људи одиграва се приликом љетовања на јадранској обали, а онда се испоставља да готово сви пате од сличних успомена, сјећања и страхова, да се истовремено безгласно разумију, али и суштински не слажу у схватању свега онога што их је снашло и што су преживјели. Зато је свима другима несхватљив извор тих несрећа и само ми непогрјешиво, како је то написао историчар Екмечић, "разумемо наша клања и орања", као неку врсту историјског и вјечног усуда.

Књижевност се у различитим својим видовима може посматрати као непрестана одбрана од заборављања и као медијум за афирмисање културе сјећања. Весна Капор сваком реченицом и сваком причом збирке Венац за оца настоји да обнови културу сјећања и поврати онај аутентични смисао приповиједања и умјетничког стварања. У томе је садржано и њено вјеровање да умјетност упркос свему може одуховити рашчовјечено биће савременог човјека, васкрснути му вјеру и наду, обновити му поуздање у сазнавање прошлости, а затим га упутити у пуни смисао савременог и сваког будућег постојања и стварања.

Дођите до књиге кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: