детаљ слике: КРК Арт дизајн

Када сам писао ову причу, нисам ни сањао колико ће ми измијенити живот. Послије ове приче више ништа и никад неће бити исто...

Руке под каменом

Тамо, изнад наше куће, дуго се нико није био населио. Требало је стога само препријечити стрму ливаду, ваљда зато и звану Пријека њива - и ето те зачас у шуми... Није то била нека велика шума, ни посебно густа, не толико широка колико дуга, више би човјек рекао да је гај или шумарак, али је зато била врло лијепо размјештена у једној ували коју је прилично добро и занимљиво издубио поток који никада није пресушивао. Дијелила је та шума два велика имања - својатала су је двојица рођака који су се страшно парничили око земље и то, тако бјесумучно и толико упорно, да сам ја, тада десетогодишњи дјечак и основац послије завршетка Правног факултета дочекао и у пракси радио њихове спорове. Можда је управо та исцрпљујућа борба око граница и парцела које би у нормалним условима и размеђио онај поток, спријечила даљу градњу и обезбиједила нашој кући статус зелене оазе на којој су нам дуго сви завидјели. Нека зла крв тровала је рођаке и пријетила је да сваког часа падне и обоји поток. Умрли су, зараћени тако, а дјеци својој умјесто љубави, у аманет оставише мржњу и парнице. Боре се још увијек насљедници између себе и са државом и градом око накнаде и сад кад је та шума одузета и посјечена, сад кад су њихова имања експроприсана и сад кад су тамо никла читава насеља. Борим се и ја, само против себе - сад кад су моја сјећања само ламенти и ожиљци над оним дивним успоменама и над оном слободом и срећом за коју нема накнаде и коју никад више нећу наћи ма колико да будем успјешан и богат.

Љети ме мајка није могла дозвати на ручак. Био сам наравно, у шуми по читав дан – враћао бих се тек у први мрак. Тамо је било дивно и свјеже - нисам ни знао шта је запара. Обично бих одмах, у поласку мршуљак, узео пола хљеба са огромним комадом кобасице и то јео крај савршено чистог потока из кога бих послије пио воду. Шума бјеше углавном од бијелог граба, али била је и покоја лијеска, дивља вишња, бодљикава и исто тако дивља крушка, по рубовима шуме и нека јагода и дрењак. Кад бих се вратио кући сав сам био брљав, а мајка је многе мајице морала и бацати јер сок тог воћа је био тако јак и густ да се ничим није могао опрати.

Гдје су сад ти укуси?

Неке чворнате лозе које тамо зову лијанама висиле су са грабова и ја сам често глумио Џонија Вајсмилера хватајући се њих и пребацујући се тако кроз шуму с дрвета на дрво као човјек-мајмун. Сувље лијане су унутра шупље, споро горе, па сам их сав важан и пушио. Изгледа да је то била нека врста примитивног дрогирања, јер сам се послије одлично осјећао. Некад би ми у лету лијана пукла или бих се уз Тарзанов крик закуцао у дрво. (Само ја знам како је граб жилав и чврст). Враћао бих се модар и с чворугама па сам морао држати облоге и убјеђивати учитељицу да се нисам тукао с дјецом. Једном сам тој истој учитељици за Осми март однио ријетку врбу, бијеле цица – маце израсле крај тог потока и она се тим мојим гестом толико одушевила да ме више никад није вукла за зулуфе.

Уживао сам у тој шуми. Бескрајно!

Туда је ријетко ко пролазио - у околини није ни било вршњака. Нису ми ни требали, никад ми није било досадно, а некако ме увијек и хтјело - да волим то слатко проклество - самоћу.

Једна ме игра посебно одушевљавала. Уживао сам да преграђујем поток који је био пун слојевитог и плочастог камена шкриљца. Правио бих читаве низове језераца, праве каскаде дуге и по десетак метара користећи природан пад терена. Знао сам сатима гледати очаран мале слапове и вирове које је поток правио преко мојих малених устава. Бране бих правио тако што бих прво, по само мени знаном реду, наваљао камење, а затим бих га са унутрашње стране облијепио плавом глином коју вода није могла испрати. Глину сам налазио на тајном мјесту које ми је открио поток. Отицање воде сам увијек рјешавао на другачији начин, или врбовом кором или цијевима од зове, некад бих правио водопаде или бих само пустио воду да се онако танко и сјајно, као свила, прелива преко каквог равног камена.

У том потоку, каменитом изобиљу, један велик и посебно лијеп камен пронађе ме тог нарочитог дана. Упорне кише су испрале и однијеле одроњену земљу, поток се разгоропадио, порушио моје бране и наљутио ме - а тај се камен, тако чист и правилан, лијеп као обелиск, указао као да је божјом руком клесан, као да је створен и само зато постоји у зденац да га уградим, као да је одувијек био ту и указивао на себе, а ја га неким необјашњивим чудом нисам видио. Нисам знао да ли ћу га успјети помјерити - јер је по мојој процјени био веома тежак. Пробао сам да га некако откотрљам... Завукао сам обје руке под њега, извукао из себе задњи дјелић снаге и једва га усправио на бок.

Нисам могао вјеровати.

Гледала је равно у мене својим тамним округлим очима и подигнутом перфектном главом, сјајна и жута, као да је извучена од најфинијег злата - најљепша змија на свијету. (Такве је ваљда само још несретни Тутанкамон погледавао у гробници.) Паралисала ме .Било је у том страху неке необјашњиве љепоте, нађене вјечности и чинило се да је вријеме стало, да је вјетар одустао, да је разбуцано кроз ситно грабово лишће, заробљено у сјајним капљицама на њеном витком тијелу и само сунце стало. Стао је и потока жубор, и крв моја је стала, и знадох да ми срце дрхтајима не трепери. Нисам осјећао да пловим у води, нисам чуо у крошњама вихора пир, ни пој птица чуо нисам. Све је стало и стало је све у тај безвремени тренутак. Све се зауставило само се она уздизала, онако лагано, лелујаво али заводљиво и ритмично као да плеше румбу. Црне шаре на њеним леђима писале су арабеске којима никако нисам могао ухватити облик. Стајао сам хипнотисан, онако полусагнут, блатњавих и мокрих руку, мокрих ногу, мокрих очију. Нисам трептао и у тренутку кад су ми се отежале, неконтролисано откинуле сузе, видјех да се се сасвим усправила и помирљиво, готово умиљато повила главу тако да сам могао угледати свој одраз укотвољен у њеним ситним и црним али бљештавим очима.

Куд, бих сада; она је била мој избор, мој играч и партнер, ја сам је позвао на тај плес, повукао сам је са обје руке – кривица је моја... Је ли? Знала је за мене, гледала ме мршуљавог, витка; чекала ме у засједи, курва – није то случајно, легла је под најљепши камен, куд да баш тамо потражи легло... Клизила је тим потоком већ дуго, то је у плавој глини она трагове остављала, њене ли сам то кошуљице пресвучене налазио, је ли се то она у мојим језерима купала, нисам ли ја то безнадно жеднио за водом коју је она мутила. Је ли то она, скривена, над мојим тијелом палацала?

Откидао сам се привезан од њеног погледа полако, као што се одваја од утробе фетус и чим сам ту врпцу страха прекинуо, вриснуо сам - но дах ми је болом заковао плућа.

Нисам престао трчати до куће! Знао сам да ме није слиједила, знао сам да ме неће прогонити, али бијах сигуран да ће ме кад тад наћи – видио сам своје одразе заувијек укотвљене у њеним очима.

- Ово је угриз отровнице, и очито је да је змија велика. Веома је болно, али на сву срећу није пустила отров – то вам је код змија вољни моменат.

Родитељи су забринуто слушали доктора, а ја сам још увијек био у шоку, она ми је лелујала пред очима као да сам опчињен.

Никад нисам престао мислити на ту змију, тако лијепу као да је од најфинијег злата извучена. Заљубио сам се у њу, у њено витко тијело што ми је тог љета замирисало надивнијом заводљивом румбом. Нисам прочитао шта ми је поручивала тајним знаковима, неким дивним арабескама које су се претакале као поток и непрестано мијењале свој облик. Гледам, врло често гледам успомену коју ми је оставила, тај ожиљак којим ме обиљежила - знак да сам њен плијен. На лијевој руци је тај жиг, дубоки отисци та два њена зуба су у мени, то су моји иницијали.

Нисам више никада отишао у шуму. Никада нисам послије имао такав осјећај безвремености, сигурности и љепоте самоће. Довољан је био само један брз и безгласан трен, један њен кидисај, да ме заувијек измијени и одреди мој живот.

Научила ме опрезу. То је њен поклон. То је мој серум.

Ушао сам у канцеларију без куцања, јер су сва врата у тој банци (ваљда из разлога повјерљивости) тапацирана. Стога, пошто нисам чуо ни глас ни одобрење заплових на своју руку у непознат простор. Дошао сам прилично љут, с разлогом, јер је банка пропустила да изврши неке обавезе према мени. Канцеларија је била пространа, и у први мах не угледах никог. Но, за паметно смјештеним столом, иза врата, окренута компјутеру, сједила је дјевојка, сва у црном, високо подигнуте плаве косе и дугог врата. Вјероватно ме није чула када сам ушао тако да сам јој некажњено могао да посматрам затиљак, витка леђа и узан струк. Осјетивши да је неко посматра окренула се не превише изненађено. У први мах, није ми се учинило, преко лица јој је била превучена нека тужна копрена. Но, у истом часу лице се озари и тада је, онако још из полупрофила, просула вјероватно свој најдивнији осмјех. Два предња зуба су јој била знатно дужа од осталих али баш су они красили тај смијешак. Био сам веома изненађен и ја и то њеном отмјеношћу и ненаметљивим шармом. Врло увјежбан на преваре (опрезан) у трену јој погледах очи да пронађем да ли је тај осмјех заиста рођен тамо, да ли је искрен, јер ми је дјеловао скупо, као диван поклон који претјерано обавезује. Нисам јој могао уловити зјенице, јер се шминкала врло чудно – сакривала је своје очи широким колутовима тамних сјенки коју је наносила око очију. То ми је одмах засметало.

Понудила ме је да сједнем и док се врло учтиво и она премјештала за клуб-сто у дну канцеларије даровала ме је својом висином, изванредном фигуром, дугим ногама и готово претјераном виткошћу. Можда је имала превише ситну главу за своју висину. Била је веома елегантна.

’ Осјећам се одједном, због овог сусрета јако чудно, али веома пријатно – почех без икаквог увода, врло отворен неопрезан и претјерано присан, што ми није баш својствено. Не знам зашто сам то рекао, било је без икакве намјере, против моје воље - једноставно ми се отело, а било је помало непристојно. Но био сам одмах награђен – непромишљеност се исплатила.

- Признајем и мени је веома пријатно – узвратила ми је недвосмислено.

- Бићу веома искрен. Ако бих покушао да то дефинишем, то је зато што ти некако не могу сагледати лице. Мислим да се у најмању руку чудно, веома чудно шминкаш.

- Заиста?

- Да, не могу ти видјети очи. Нисам сигуран шта мислиш. Осим тога, примјећујем да ми стално гледаш у руке, просто си фокусирана на њих као да те хипнотишу. Зашто?

- Због тога што мушкарце увијек гледам у руке. Ти (запљусну ме врелином тај прелазак на присност) ти на тој... лијевој руци имаш врло чудан ожиљак!

Подигла је поглед и ја јој тог трена изненадих ситне и тамне очи које је безуспјешно проширивала и прикривала шминком. Угледах... одраз оног истог дјечака, погнутог и преплашеног мршуљка дубоко, врло дубоко укотвљеног у њеним очима. Осмјехнула се притом, најљепшим осмјехом који сам видио, осмјехом коме су дивоту и смисао давала два предња, неуобичајено дуга зуба.

У том безвременом тренутку којем је опет све стало - стало је све. Бејах заборавио на вријеме, пожелих је безуман одмах ту - да је пресвучем и да јој стргнем већ напола раскопчану кошуљицу, да је за усне угризем, да је усправим изнад себе и са њом онако лелујавом, отплешем ту давно започету румбу. Пожелих да јој расплетем дугачку косу, од најфинијег злата извучену, да видим сваку шару коју ће у трансу исписати и да прочитам све неразјашњене арабеске са њених витких леђа док буде палацала над мојим тијелом..

- Јел, слободно!

Стари, ислужени курир доносио је пошту.

Чаролија тренутка се распадала... Откидала се од мене нагло као брод који је на бури изгубио сидро. Уздахнуо сам и готово без поздрава изишао.

Знао сам да више нећу моћи да се вратим. Знао сам да сам заувијек обиљежен и да су ми обје руке под каменом. Слутио сам још онда - иако дјечак, да је доктор лагао родитеље.

Ја сам оног љета заувијек отрован!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: