|
|
|
 | Барбара Новаковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ТИ
Моје чаше рубину и заносни опијуму. С прстена сафиру, сребрни немиру. Јагодо с усана и бриго бесана. Јутарња чежњо, прстију жељо. Таме звијездо, грљења гнијездо. Глади неутажива, меду мојих чаршава. Свило њедара, огњу бедара. Дрзниче! Бесрамниче! Лажљивче! Бестидниче! Проклетниче! Љубавниче! Крвниче! Хладноћо мојих станова, врелино дланова. Искро ока, трзају бока. Ватро! Водо! Земљо! Ваздуше! Олујо моје душе. Немиру. Сну. Презиру. Тананости струка, Ритму мога кука. Мирису цимета, страсти мога кревета.
ДО КРВИ
До крви проплакаће ово небо, што данима већ капље. Потопиће гору и воду, црва и птицу, одрониће земљу, угасиће ватру, да не остане дах ни прах.
До крви замутиће се мора, што вијековима се плаве. Потопиће планину и шуму, орла и змију, одрониће земљу, угасиће ватру, да не остане дах ни прах.
До крви чачкаћемо ране, што годинама боле. Раздераћемо кожу и душу, кости и срце, одрониће се земља, угасиће се ватра, наш остаће прах и дах.
Да се трујемо, да се мучимо, да умиремо, да се болимо, да се дирамо, да живимо, да се волимо.
ВОДА
Да сам вода, теби бих се у раширене руке - к'о у широко корито и с врха Урала - сурвала.
Да сам вода, и земљом и под земљом и гором и долом теби бих текла.
Да сам вода - тиха - бријег бих ронила; набујала - бране бих носила, у тебе се улила.
Да сам вода, у мени да се купаш, јутрима мноме лице да мијеш, жедан да ме пијеш.
|
