детаљ слике: КРК Арт дизајн

Путовање кроз научни рад професора Горана Максимовића

Историчар књижевности, критичар и антологичар професор Горан Максимовићу својој богатој каријери написао је многобројне научне радове у којима је изучавао језик и дела домаћих аутора. Његова достигнућа у областима којима се бави су од великог значаја за будуће истраживаче.

У овом темељном разговору Максимовић се осврнуо на вишедеценијски научно-истраживачки рад, историографију, као и каноне српског језика.

Проф.др Горан Максимовић

Разговарала: Бранка Селаковић, Књижевна радионица "Кордун", Београд - Ниш. 28. јануар 2022.

Истражујете српску књижевност 18. и 19. века, али сте присутни и у свету књижевне критике. Шта издвајате као најзначајније доприносе које сте остварили у свом научно-истраживачком раду?

Писањем и научно-истраживачким радом бавим се дуже од три и по деценије, тако да се већ накупило доста тога што сам уобличио на озбиљан начин, а самим тим могу започети изводити и одређене закључке и синтезе онога што сам урадио и пројекције онога што планирам још да урадим у наредним годинама. Резултат свега тога је петнаест објављених књига научних монографија и расправа, још четири рукописа сам довео у завршну фазу писања и штампаћу их у вјероватно у овој или у наредним годинама, приредио сам за штампу четрдесетак књига српских писаца и саставио три антологије, а тренутно радим на приређивачким пословима још двојице, тројице писаца и њихових дјела.

Посебно наглашавам свој рад у области књижевноисторијских истраживања српске књижевности 18. и 19. вијека (поетике, периодизације, жанрови, писци и дјела). Мислим на истраживања у области периодизације епохе романтизма и епохе реализма у српској књижевности, на статус и заступљеност ових епоха у историјама српске књижевности, као и на жанровска истраживања, типологије јунака, композиционе и тематско-мотивске интерпретације, контекстуална истраживања, истраживања рецепције, који су најпотпуније дошли до изражаја у монографским студијама о истакнутим писцима (Стеван Сремац, Радоје Домановић, Бранислав Нушић, Симо Матавуљ, Петар Кочић). Посебан допринос у области поетичких истраживања представљају студије у којима сам се бавио феноменом ”књижевних пријатељстава”. Нарочито је то упечатљиво урађено на примјеру пријатељстава Симе Матавуља са Лазаром Томановићим, Марком Царом и Томом К. Поповићем, на примеру пријатељстава Светозара Ћоровића са Стеваном Сремцем, Симом Матавуљем, Милорадом Ј. Митровићем, као и пријатељства Милорада Ј. Митровића и Тодора Љ. Поповића. Посебан допринос у интерпретацији књижевних текстова дао сам у тумачењу феномена еротског у књижевности, на примерима из књижевног дела Борисава Станковића и Ива Ћипика. Издвајам монографије: Умјетност приповиједања Бранислава Нушића (1995),Свијет и прича Петра Кочића (2005), Симо Матавуљ и Бока Которска (2018). Указујем и на истраживања документарно-умјетничких жанрова, а прије свега српске путописне, аутобиографске и мемоарске књижевности (Доситеј Обрадовић, Љубомир Ненадовић, Кирил Цвјетковић, Спиридон Алексијевић, Прота Матеја Ненадовић, Милан Јовановић Морски, Сава Бјелановић, Спира Калик, Владан Ђорђевић, Нићифор Дучић, Никодим Милаш, Бранислав Нушић, Михајло Пупин, Станислав Краков, Раде Драинац, Владета Јеротић и сл.). У анализи путописних текстова указано је на доминантно укрштање доживљаја са путовања и карактеризације нових и непознатих људи и народа које су писци сусретали на тим путовањима, са историјским реминисценцијама које нас враћају у прошлост наведених простора. У истраживању аутобиографских и мемоарских књига пажња је усмјерена на лични доживљај историје, попут српских устанака, српско-турских ратова у 19. вијеку, као и Великог рата, али и документарну утемељеност тих интерпретација и настојања аутора да оставе што аутентичније свједочење свога времена потоњим генерацијама. При тиме је наглашена жанровска специфичност документарно-умјетничке прозе у којој се препознају и одлике фељтона, историјских записа, студија културе, па све до особина приповиједне прозе. Издвајам књиге огледа и расправа: Српске књижевне теме (2000), Искуство и доживљај (2007), Идентитет и памћење (2011).

Бавили сте се феноменом смеха у књижевности. До којих сазнања сте дошли у читању комичних жанрова у српској књижевности?

Сасвим сте у праву. Од самог почетка свог књижевно-научног рада био сам усмјерен на истраживања комедије и комичног у новој српској књижевности (18. и 19. вијек, почетак 20. вијека). Одбранио сам и докторску тезу Типови смијеха у српској умјетничкој прози 19. вијека под менторством проф. др Јована Деретића на Филолошком факултету у Београду у јулу 1997. године. Независно од тога, издвајам и расправе о Јовану Стерији Поповићу, Јакову Игњатовићу, Кости Трифковићу, Миловану Ђ. Глишићу, Мити Калићу, Браниславу Нушићу, Стевану Сремцу, Симу Матавуљу, Радоју Домановићу, Светозару Ћоровићу, Петру Кочићу и др. Феномен комичног и смијеха у мојим тумачењима сагледан је као естетска категорија из перспективе смјехотворних поступака, међу којима нарочито важно мјесто припада комичним заплетима, комичним карактерима јунака и језичкој комици. На основу темељне и добро теоријски и методолошки засноване анализе изведена је и доминантна типологија српског смијеха у којој најважније мјесто заузимају хумор, сатира и пародија. Најпотпуније је то исказано у монографијама и књигама научних огледа и расправа: МагијаСремчевохсмијеха (1998), Домановићев смијех (2000), Тријумф смијеха – Комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића (2003), Комедиографски Орфеј и други огледи (2010). Нисам се посебно бавио комичним жанровима у савременој српској књижевности, али сам писао о Ћопићу и Скендеру Куленовићу из друге половине 20. вијека, као и дјелу Душана Ковачевића, који је несумњиво најзначајнија појава савремене српске књижевности у драмским и комичним жанровима.

Тумачите феномен књижевне географије, а посебно уметничке слике града у српској књижевности. Кажите нам нешто више о том аспекту Вашег рада?

Прве расправе о феномену града у српској књижевности написао сам прије двије деценије. Посебно сам усмјерио пажњу на писце српског реализма и њихове градове (Јаков Игњатовић, Милован Ђ. Глишић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Милутин Ускоковић), као и феномен односа села и града у српској прози епохе реализма (Милован Ђ. Глишић, Јанко Веселиновић, Иво Ћипико, Петар Кочић). Умјетничка слика града истовремено је утемељена на миметичко-стварносним и имагинарним пројекцијама. У истраживању је указано на значајне градове и поднебља који су обиљежили књижевност српског реализма (Сентандреја и Јужна Угарска, Нови Сад и Војводина, Београд и Шумадија, Херцег Нови и Бока Которска, Цетиње и Црна Гора, Шибеник и Далмација, Ниш и Јужна Србија, Врање и Пчиња, Шабац и Мачва, Ваљево и Колубара, Лозница и Подриње и сл.). Посебно су анализирани умјетнички топоси који дефинишу хронотоп града у књижевности српског реализма: градске кафане и тргови, градска периферија, градске породице, градски јунаци, градске приче, опозиција град/село. Укрштајући књижевно-интерпретативни са историјско-контекстуалним приступом у наведеним огледима је показано да су конкретни градови и простори утицали на обликовање цјелокупне умјетничке слике урбаног свијета у књижевности српског реализма, а са друге стране, реалистичка умјетничка слика града, као пројектована "метареалност", повратно је утицала на нови доживљај и преобликовање стварних градова у свијести читалаца, али и становника или гостију који су посјећивали те градове у каснијим годинама и деценијама, тако да је захваљујући поступку перспективизације књижевност почела да "потказује живот" у оном свом најкреативнијем облику. Најпотпуније је то исказано у књизи Казивање града и други огледи (2014). У завршној фази овога истраживачког аспкета се налази и израда цјеловитог рукописа монографије чији радни наслов гласи Градови српског реализма у којој ће у потпуности бити приказан феномен града у епоси реализма у српској књижевности, а вјероватно ће издање те монографије бити штампано наредне године.

У новије време бројни истраживачи наше прошлости, у књижевности, историографији, као и другим видовима уметничког стваралаштва, почели су да фаворизују тзв. "студије сећања". Том врстом истраживања почели сте да се бавите још пре три деценије, практично од почетка Вашег научног рада.

Почетке истраживања ”студија сећања” и заборављених писаца и дјела српске књижевности 18. и 19. и почетка 20. вијека, могу везати још за мој дипломски рад написан 1987. године и одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву, под менторством професора Бранка Милановића, а посвећен дјелу тада углавном потпуно заборављеног писца српског реализма Лазара Комарчића. Иза тога су услиједила бројна друга истраживања у којима сам за ове три и по деценије описао више од 70 заборављених и скрајнутих писаца: од Спиридона Алексијевића, Кирила Цвјетковића, Михаила Максимовића и Владимира Васића, Дамјана Павловића, Васе Живковића, Мите Калића, Мите Димитријевића, Спире калика, Илије Огњановића Абуказема, па све до Саве Бјелановића, Љубомира Симића, Нићифора Дучића, Светислава Николића Тисе, Симе Жикића, Павла Лагарића и др. При томе су истражене био-библиографије заборављених и скрајнутих писаца, одабрана и интерпретирана њихова репрезентативна дјела, дате упуте у дотадашњу критичку рецепцију тих писаца и дјела. Посебна пажња усмјерена је на разлоге због којих је изостала каснија рецепција њиховог дјела, најчешће из естетских разлога и новог хоризонта читалачких очекивања, али су чести и примјери намјерног идеолошког заборављања и потискивања појединих истакнутих писаца. Дјела заборављених писаца сагледана су из перспективе снажног узајамног прожимања регионалних посебности и интегралног књижевног, културног и националног јединства целокупног српског народа. Посебно у овом аспекту рада издвајам двије своје књиге Идентитет и памћење (2011), Заборављени књижевници (2013).

Саставили сте бројне антологије, хрестоматије и сабрали дела многих српских писаца. Какво искуство носите са тог поља деловања?

Дуже од двије и по деценије се бавим приређивачко-критичким, антологичарским и текстолошким истраживањима. Саставио сам три хрестоматије/антологије и приредио за штампу више од четрдесет књига српских писаца 19. и 20. вијека. Посебно издвајам антологију љубавне лирике српског романтизма Никад није вито твоје тело(2005). Међу приређеним књигама издвајам дјела бројних писаца: од Кирила Цвјетковића, Јована Стерије Поповића, Проте Матеје Нанадовића, преко Матије Бана, Милутина Илића, Милована Глишића, Мите Калића, Стевана Сремца, Сима Матавуља, Радоја Домановића, до Милутина Ускоковића, Боре Станковића, Бранислава Нушића, Светозара Ћоровића, Михајла Пупина, Станислава Кракова, Томе Смиљанића Брадине, Слободана Стојадиновића, Љубивоја Ршумовића и сл.Вјерујем да је наведени приређивачко-критички и антологичарски рад заснован на поузданим текстолошким приступима, добрим критеријумима за одабир дјела, као и солидним интерпретацијама у уводним студијама. Посебно издвајам изабрана дјела петорице писаца (Милован Ђ. Глишић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Милутин Ускоковић, Иво Ћипико), које сам приредио за Антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“ Издавачког центра Матице српске. Указујем на књигу изабраних дјела Нићифора Дучића, коју сам урадио за Едицију „Српски писци у Босни и Херцеговини“, у издању Матице српске – Друштво чланова из Републике Српске у Бањој Луци. Текстолошки је важно и пет по први пут приређених рукописа пронађених у архивским фондовима: Милутин Илић, Два весеља (2003), Мита Калић, У резерви (2009), Мита Калић, Гусле и Вила (2010), Мита Калић, Обмана (2011), Светозар Ћоровић, Газда Јаков (2020).

Како бисте оценили савремену књижевну сцену?

Књижевне критике пишем још од студентских дана и првих текстова објављених у сарајевском часопису Живот (1988), али сам се тим аспектом рада ипак бавио узгредно, као неком врстом предаха између преовлађујућих књижевноисторијских студија. Увијек сам настојао да моје књижевнокритичке текстове карактерише прецизност у тумачењу и поузданост вриједносних судова. При томе сам показивао подједнака интересовања за књиге савремене прозе, романа и прича, као и за поезију, драмску књижевност, за књиге књижевнокритичких огледа. Отуда сам критичке текстове посветио бројним српским пјесницима, попут Милована Данојлића, Петра Цветковића, Слободана Стојадиновића, Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога, Тање Крагујевић, Бојана Јовановића, Владимира Копицла, све до песника млађих генерација, као што су Ненад Милошевић, Петар Матовић, Драган Бошковић и др. Међу прозним писцима издвајам критичке огледе о Драгославу Михајловићу, Радосаву Стојановићу, Петру Милошевићу, Радославу Петковићу, Соњи Атанасијевић, Мирку Демићу, Мирославу Тохољу, Николи Маловићу, Татјани Врећо и др. Значајне критичке студије посветио сам драмском дјелу Стамена Миловановића, као и новим издањима сабраних дјела српских писаца или едиција српске књижевности, попут издања „Сабраних дела Бранка Миљковића“ у шест књига (2015-2020), као и антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“ (2010-2020). Важно мјесто заузима и критичка рецепција научних студија и расправа из српске књижевности, највише из области 18. и 19. вијека (Павле Поповић, Слободан Јовановић, Јован Деретић, Бранко Милановић, Радован Вучковић, Душан Иванић, Душко Певуља и сл.). Најпотпуније је овај аспект рада дошао до изражаја у мојим књигама Критичко начело (2005), Критичкагозба (2012), Критичка перспектива (2021), као и бројним другим текстовима који су објављени у научној и књижевној периодици. Овај сегмент рада потврђен је и честим учешћима на књижевним трибинама приликом представљања нових књига, као и у истакнутим жиријима за додјелу књижевних награда.

У том контексту могу извести и неки условни општи закључак о савременој књижевној сцени, која је веома шаролика, као и сви други аспекти умјетничког живота. Има ту свега, и оног врхунског и оног што је веома слабо. Читалачкој јавности су усљед припадности одређеним интересним, издавачким или идеолошким групама често наметнути поједини мање вриједни и неталентовани писци, а дубоко у њиховој сјенци и са много више посвећености и са квалитетнијим дјелом стварају безбројни други писци. Тако је било у прошлости, тако је данас, а тако ће бити и у будућности. На крају ће временска дистанца избистрити ту мутну воду и праве вриједности ће изаћи на површину, а оно што не ваља потонуће и нестати у мутљагу времена. Оно што ми се чини и што је можда важно нагласити јесте да је поезија нешто бољи дио савремене српске књижевности, те да је прозно стварање у извјесној кризи и да се не види скорији његов значајнији напредак.

Сведоци смо све бројнијих телевизијских и филмских адаптација књижевних дела. Како гледате на то?

Увијек се обрадујем када сазнам за ту врсту умјетничких/трансмедијалних пројеката, али се увијек уплашим и шта ће нам све приредити у својим креативним учитавањима све неодговорнији, надобуднији, необразованији и сујетнији савремени умјетници из телевизијског и филмског свијета. Можда је та радост посљедица чињенице да смо сви ми претходно били свједоци веома успјешних екранизација Сремчевих, Нушићевих, Глишићевих, Матавуљевих, Кочићевих, Андрићевих, а у новије доба и дјела Душана Ковачевића, Јована Радуловића и сл. Памтимо бројне врхунске режије, као и умјетничке глумачке креације у тим дјелима и са радошћу изнова желимо да гледамо те старе екранизације. Са друге стране, тај страх је оправдана посљедица неких најновијих и све површнијих филмских и телевизијских остварења која не воде рачуна ни о једном умјетничком аспекту, а базирају се на јефтином сензационализму и безграничном примитивизму и подилажењу лаковјерној публици.    

Ако се Ваше питање односи на најновију и актуелну телевизијску екранизацију засновану на дјелима Боре Станковића, онда је мало рећи да сам разочаран тим урађеним филмом и ТВ серијом. Ради се о веома лоше написаном, казао би неодоговорном, сценарију Војислава Нановића, написаном прије педесетак година, а затим и савременом преправљању тог лошег сценарија са бројним поетички нетачним тумачењима Станковићевих идеја, са веома лошим локалним језичким обиљежјима карактеристичним за говор његових јунака, као и са бројним погрешкама у предочавању слике епохе, попут начина одијевања, приказа изгледа кућа и станова, те са учитавањима чињеница које су апсолутно нетачне, а које су сагласне са данашњим „политички коректним“ тезама о српском народу као „насилном“ и „крволочном“, који је након ослобођења од Турака 1878. године тобоже брутално протјеривао несрпско становништво и сл. О самој лошој глуми и одабиру глумаца који нису били у стању да савладају дијалекатска, а прије свега акценатска, говорна обиљежја Станковићевих јунака, или их можда нису посебно лекторски ни припремали за те улоге, могло би се посебно говорити и указати на читав низ произвољности и погрешака, које више личе на пародију Станковићевог дјела. Међутим, нећу овдје о томе даље говорити, јер све што сам укратко поменуо заслужује посебну студију и много више простора.

Укратко ћу се овом приликом осврнути на нешто друго, на посебна, евидентна, примитивна и дрска, огрешења о Станковићеву „неоромантичарску“ или поетику „модерне“, карактеристичну за српску и бројне европске књижевности на крају 19. и на почетку 20. вијека. Навешћу само укратко два карактеристична примјера из романа Нечиста крв. Први се односи на трагичну судбину Софкине „прамбабе“ Цоне, чија историја је у Станковићевом дјелу приказана сасвим укратко у три или четири пасуса уводног поглавља које казује о Софкиним прецима, али је веома упечатљива и разоткрива суштину Станковићевог погледа на свијет у којем се водила вјечита борба између индивидуалног и колективног начела живота, између неспутаног гласа срца и спутавајућег гласа разума и патријархалних дужности. У Станковићевој интерпретацији, „чувена“ Цона је остала удовица у најбољим и најпутенијим годинама, имала је мушку памет и углед, али се ненадано заљубила у новопридошлог и младог учитеља Николчу, који је завео изгледом и заносним гласом када би на недјељним литургијама пјевао у цркви. У тој скривеној и тајној а позној љубави, која се дешава само једном или можда ниједном у животу, испуњеној бројним страсним састанцима, Цона је остала трудна, а свој гријех плаћа као нека неоромантична хероина, достојанственом одлуком да у купатилу исијече вене и изврши самоубиство „царском смрћу“, јер је била свјесна да неће имати снаге да се избори са моралним осудама конзервативне средине. Други примјер односи се на сцену Софкине прве брачне ноћи када је газда-Марко покушао да оствари своје неписано, или можда овдје у роману литерарно мистификовано и сасвим измишљено, обичајно право на „снохачество“, тј. спавање свекра са одраслом снајом коју је оженио за малољетног и недораслог сина, све док тај син не порасте и постане способан да извршава брачне дужности. Међутим, газда-Марко није остварио тај циљ јер није имао менталне снаге да пређе ту узвишену границу иза које се налазила Софка, као за њега недостижни идеал женске љепоте. Управо у таквом психичком расцјепу, дубоко свјестан да не може савладати тај дубоки јаз у себи, газда-Марко трајно бјежи од куће и убрзо гине због старе „крвне освете“ у сукобу са Арнаутима.

У оба примјера имамо остварену врхунску умјетничку креацију која разоткрива најдубље поетичке темеље Станковићевог дјела. Шта је од свега тога присутно у филму и серији?! Најједноставније речено ништа! Сценариста не само да није схватио суштину Станковићеве поетике, него је извргао најружнијим облицима вулгаризације. „Прамбаба Цона“ је приказана као најодвратнија развратница која заводи и одбацује многе мушкарце, па међу њима и младог учитеља Николчу тако да се он због тога објесио. Цона је остала трудна, али умире тако што је скончала у страшним мукама од тровања крви након неуког прекида трудноће који је по њеном налогу извршила једна циганка. У другом наведеном примјеру, сценаристичка креација је још баналнија и примитивнија. Газда-Марко је остварио право на „снохачество“ и то тако што је „силовао“ Софку у оној првој брачној ноћи, а онда је незадовољан и разочаран тобоже зато што је ова магистрална Станковићева јунакиња при свему томе била „хладна“ и што није показала довољно „страсти“ у кревету, напустио кућу и касније погинуо од руке Арнаута. Морбидно и застрашујуће! Када одгледате такве одвратне сцене у овом филму/серији, једино вам преостаје да се запитате каква се то нечастива сила налазила у главама особа које су смислиле оваква сценаристичка рјешења и откуда им оволика потреба за скрнављењем дјела једног од највећих писаца српског језика.

Када све то имамо у виду, онда се заиста с правом морамо запитати како је могуће да је неко у РТС одобрио силна новчана средства за креирање оваквих неукости, перверзарија и гадости, из буџетских средстава грађана Србије, а да при томе није оформио озбиљне умјетничке тимове који ће урадити поетички и естетски адекватан сценарио усклађен са врхунским дјелом Боре Станковића, као и тимове најбољих глумаца, режисера, камермана, костимографа, сценографа, етнографа и лектора, историчара књижевности, историчара умјетности и културе, који ће све то довести до умјетничког склада? Овакве умјетничке импровизације не служе ничему и никоме, а наносе огромну штету српској култури, као и цјелокупном магистралном дјелу Боре Станковића. Због тога и савјетујем свима онима који су гледали овај филм или серију да то није онај аутентични писац Станковић, те да ако желе да га заиста упознају обавезно још једном прочитају роман Нечиста крв, као и драме Коштана и Ташана, али и још понека дјела, попут Газде-Младена и Јовче, Божјих људи, попут приповједака У ноћи, Увела ружа, Покојникова жена, Нушка и сл.           

Колико бринемо о српском језику и каквим опхођењем га можемо сачувати?

Познати смо по институционалној стихији и недосљедности, као и по томе да не бринемо много ни о једном аспекту друштвеног живота. Све радимо на махове, кампањски, без јасног система, а кад неки вриједни појединци направе помаке и покушају да успоставе адекватан систем вриједности, онда сви као по некој команди скоче да их зауставе и врате њихова постигнућа неколико корака уназад у "мртво море" духовног незнања, запарложености и нерада. Давно је и тачно констатовано да смо ми сами себи највећи "непријатељи" и да нам поред нас оваквих какви смо други "стварни непријатељи", којих уистину има превише, уопште нису потребни. Такође је познато да "српски интелектуалци" често пате од лажног морала и сервилности, као и познатог синдрома да често говоре управо оно што "наши непијатељи" желе да чују, а када тобоже хоће да буду "објективни" заузимају "становиште" својих непријатеља. Ради се о препознатљивом психолошком синдрому "удвориштва" који је утемељен у вишевјековном ропству народа, а потом идеолошки усавршаван у доба самоуправног "братства и јединства", као и данашњег новоколонијалног синдрома "политичке коректности".

Тако је углавном и са нашом декларативном бригом о српском језику. Чим се на челу неке наше јавне институције у сфери образовања, културе и науке, појави особа која ради вриједно и поштено, а изнад свега у интересу свог народа, сопствене културе, науке и државе, брзо постаје непожељна и жртва различитих партократских интересних група, као и организација тзв. "цивилног друштва", које су углавном аутошовинистички настројене и финансиране из различитих страних центара моћи да воде "хрибридни рат" против свог народа, образовања, културе, науке и државе. Свему томе је систематски, као темељ националног идентитета и као основни интегративни фактор српског народа у цијелости, изложен и српски језик. Колико здушно и душмански бројни неодговорни појединци и институције раде против српског језика и његових вриједности, можемо још и закључити да се српски језик и књижевност написана на том језику још увијек налазе у добром стању.

У јавном дискурсу се неретко полемише о акцентологији, дијалектимаи оно што се сматра канонима језика се доводи у питање. Какво је ваше мишљење о томе?

Подједнако против српског језика раде бројни лингвистички мешетари. Указујем најприје на оне који га отворено нападају и измишљају потребу за његовим утапањем у некакав политички "заједнички језик", са новокомпонованим језицима који су настали на новоштокавској лингвистичкој основи српског језика. Ту су и они који су заговорници потребе за прављењем "више стандарда" српског језика, те фаворизовањем тобоже запостављених дијалекатских говора на рачун стандардног језика. Мисли се углавном при томе на српске говоре са Призренско-тимочког дијалекатског простора. Крајњи циљ је исти - да разбијањем "вуковског" стандарда српског језика утемељеног на новоштокавским говорима, као најразвијенијим говорима српског језика, разоримо тај једини поуздани интегративни фактор српског народа и његове културе, а онда да правимо бројне мале језике засноване на некаквим дијалекатским говорима са редукованим и покрајинским језичким особинама наших бројних "баба-Смиљана": од Јабланице, Пчиње и Дрима, преко Тимока и Нишаве до Мораве, Тамнаве и Дунава. Убрзо иза тога стварања различитих "шар-планинских", "призренских", "тимочких", "бабушничких", "пиротских", "сврљишких", "топличких", "власотиначких" и сличних говора/језика, почели би да нам објашњавају како ми нисмо један народ и како би у складу са тим локалним говорима/језицима требало да градимо и локалне националне идентитете, па да умјесто Срба постанемо "Шарпланинци", "Тимочани", "Торлачани", "Сврљижани", "Пироћанци", "Нишлије", "Топличани", "Власотинчани" и сл.

Рачунајући на склоност српског народа према крајње ирационалним завичајним регионализмима/локалшовинизмима и политичким партикуларизмима, тако би се у неколико наредних деценија расточио српски народ на бројне безличне и минијатурне народе, који би трајали таман онолико дуго колико би живјеле и оне њихове времешне језичке "баба-Смиљане", а веома брзо би се утопили у друге околне народе који гаје нескривене аспирације према овоме простору. О каквим аспирацијама се ради најбоље су нам у непосредној прошлости показале двије крваве окупације српског народа у Првом и Другом свјетском рату. У том погледу мој став је веома јасан и истицао сам га више пута. Дијалекти су несумњиво богатство једнога језика, одлична основа за разумијевања елемената и регионалних посебности народног живота и обичаја једнога простора, креативна допуна књижевног и умјетничког стваралаштва српскога језика, можемо их његовати у приватној комуникацији до миле воље, али никако не могу бити замјена за све оне интегративне функције које носи сваки стандардни језик у јавној употреби, па самим тим и стандардни српски језик. Свако ко се заноси таквим илузијама о прављењу неких "нових стандарда" српског језика на локалним говорима или је недобронамјеран или је наиван, а свакако не жели добро ни себи, ни својим најближима, а ни српскоме народу у цијелости.

Наравно, то не значи да би требало "окаменити" стандардни језик и зауставити га у "Вуковом" или било ком каснијем времену. Уосталом то би била немогућа мисија за било који савремени стандардни језик, па то важи и за српски језик. Познато је да се језик природно развија на творбеном, акценатском и сваком другом плану, тако да је неопходно непрестано водити рачуна о његовим иновацијама и усклађености са временом у коме живимо. Нужно је, при томе, водити рачуна и о неопходним лексичким иновацијама, јер се савремена технолошка достигнућа и нова терминологија природно намећу као дио интернационализама који убрзано постају саставни дио многих језика. У том погледу је одговорност Одбора за стандардизацију српског језика, Одељења за језик и књижевност САНУ, језичких института и катедара на којима се изучава српски језик и српска књижевност, још већа и подразумијева брзо и системско реаговање и антиципацију језичких иновација кроз њихово укључивање у стандардни језик, а нажалост у њиховој радној пракси често није тако.

Упркос свему томе, чини се да у јавном животу, у сфери образовања и науке, али и на"друштвеним мрежама", постоји и знатан број оних који раде на "одбрани" српског језика.

Читаву ту појаву морамо сагледавати са много опрезности и пажње. Српски језик и ћирилица, као доминантно писмо српског језика, изложени су и опасном разарању од стране бројних лажних или неинтелигентних "чувара" и "заштитника". Навешћу један начелни примјер таквих "заштитника" српског језика. Недавно се поводом једног "непромишљеног" или "намјерног" геста ученика једне београдске гимназије у коме су ничим изазвани и без било каквог стварног језичког утемељења омаловажавали "јужњачке говоре" српског језика, огласила на друштвеним "рекла-казала" мрежама једна лингвистикиња, највећи дио своје научне каријере запослена у једној од оних институција које се баве изучавањем српског језика, те изнијела сљедећу карактеристичну и рекао бих омиљену квазитврдњу у циљу "одбране тих угрожених јужњачких говора". Тобоже ти говори нису имали срећу да се баш на њиховим просторима роди Вук Караџић, иначе би, укратко парафразирам ову њену "мудрост", ушли у основу српског стандардног језика. Та научна неистина најбоље говори о њеној неукости или научном неморалу, јер и једно и друго показују да не познаје или прикрива нека основна лингвистичка начела стварања језичког стандарда на основама, наглашавам најразвијених дијалекатских говора једног језика. При томе се мисли на коњугацијске, деклинацијске, фонолошко-фонетске, морфолошко-творбене и синтаксичке аспекте једног језика, као и на основицу књижевног стварања која је утемељена на тим језичким особинама. То су базични темељи свих језичких стандарда савремених језика, па између осталог и српског језика. Међутим, сад видимо да је на основу овога несувислог закључивања ове бесловесне "научнице", али и бројних њених истомишљеника из редова лингвистичких аматера на "друштвеним мрежама", само стандард српског језика настао на другом и то нелингвистичком критеријуму изведеном из географског мјеста рођења реформатора тог језика Вука Караџића.

Наравно, нећете пронаћи ниједног италијанског лингвисту који ће се залагати за укључивање, на примјер, сицилијанских дијалекатских говора у основицу италијанског стандардног језика, нити ће тврдити да су тоскански говори узети за основу италијанског стандардног језика на основу било којих других критеријума осим искључиво лингвистичких.

Свако доба у историји српског народа носи своје муке, тешкоће и своје бреме борбе за опстанак. Наше вријеме није ништа теже или посебно у односу на нека претходна времена, која су знала бити још суровија и тегобнија, али су облици пропагандног дјеловања и "хибридног ратовања" добили нове неслућене моралне и сваке друге размјере. Зато ова размишљања о свему ономе што је на трагичан или комичан начин снашло савремени српски језик можемо закључити констатацијом да српски језик мора подједнако да се брани и спашава и од својих "лажних чувара" и "бранитеља". Ако преживи њих, некако ће се одбранити од стварних непријатеља и свих савремених искушења којима су изложени мали језици у неоколонијалној идеологији и електронској ери комуникација. Једно је сигурно, српски језик и његова књижевност упркос свему ће постојати још много стољећа, онолико дуго колико буде постојао и српски народ и његова интегрална национална свијест.

Постоје ли данас ауторитети у савременој науци о српској књижевности, онако како су то били професор Јован Деретић и припадници његове генерације?

Наравно да постоје. Свака генерација студената и истраживача има своје старе и нове узоре и ауторитете. За моју генерацију стари узори су били Љубомир Недић, Павле Поповић и Богдан Поповић, Јован Скерлић, Тихомир Остојић, Милан Кашанин и слично, док су нови узори били Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић и Мирослав Пантић, Јован Деретић и Миодраг Поповић, Бранко Милановић, Љубомир Зуковић, Бранко Летић, Новица Петковић, Радован Вучковић и бројни други. О професору Јовану Деретићу увијек говорим са посебним поштовањем и оданошћу, не само зато што ми је био ментор приликом израде магистарског и докторског рада, већ изнад свега зато што је био изврстан познавалац српске књижевности, творац највећих и најбољих књижевноисторијских и поетичких синтеза српске књижевности, али је био и још бољи човјек, спреман на сваку помоћ и подстицање младих колега. Његов изузетни примјер ми је увијек био оријентир у мом раду и односу према студентима и млађим колегама.

Не сумњам да и нове генерације студената и будућих истраживача препознају оно што је квалитетно код својих професора и да у њима проналазе своје узоре. Нагледао сам се у својој универзитетској и научној каријери, за ове готово три и по деценије, свега и свачега, угледних и часних људи и још више грозних нељуди, медиокритета и себичњака, лажова и болесних сплеткароша. Имао сам ту несрећу да упознам универзитетске професоре који нису заслуживали да буду ни помоћни радници у техничким службама својих факултета, као и декане који нису дорасли да буду ни портири у институцијама које су предводили. Упознао сам најружније облике људске незахвалности и подметања, као и лицемјерја, грамзивости и бескрајне сервилности, а подмукле спремности да и вама и члановима ваше најуже породице нанесу, ничим изазвани осим болесном мржњом, најдубље увреде и зло. Могу само да кажем, нека им Господ суди на тим (не)дјелима. Часне људе сам задржао у свом трајном памћењу, помињем их јавно у усменој и писаној форми у најљепшем свјетлу, а оне нечасне, смутљивце, незналице и лажове, заборавио сам као да никад нису ни постојали. Нека заувијек остану у септичкој јами у којој су живјели и гдје им је једино и било право мјесто.

Најважније је да млади људи вриједно раде и да несебично, ако су у пољу друштвених наука, критички истражују прошлост и садашњост свога народа, а ако су у пољу књижевности и културе да раде на креативности и развијању стваралачког талента достојног оних великих имена из наше ближе или даље прошлости. Изнад свега им савјетујем да његују високе етичке вриједности, да се не осврћу на саплитања медиокритета и лажова, тренутних интересних група, а као резултат тога рада природно ће доћи заслужено надахнуће и стваралачки резултати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: