|
|
|
ИЗ ДУБИНЕ ЛИРСКО КАЗИВАЊЕ  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ИЗ ДУБИНЕ ЛИРСКО КАЗИВАЊЕ (Рајко Петров Ного - Мождани удар - Православна реч - Нови Сад) Проф. др Горан Максимовић
У огледу је анализирана најновија збирка пјесама Рајка Петрова Нога Мождани удар, која је објављена 2019. године у издању „Православне речи“ у Новом Саду. Указано је на блискости и разлике пјесничког говора у сва четири циклуса ове књиге, као и на прожимања изразито субјективизованог аутобиографско-лирског са мемоарско-документарним објективизованим свједочењем. Сродне литерарне аналогије проналазимо и у неким ранијим остварењима Ногових стихова и записа, попут књига Запиши то, Рајко (2011), Запиши и напиши (2011), а поготово књиге дневничких записа С мене на уштап (2014). Интерпретативна пажња посебно је усмјерена на прожимања лирског говора са документарним детаљима, са непосредним укрштањем стварности и поезије, као и субјективним виђењем и доживљајима те стварности. Због тога се неминовно намећу универзални архетипски мотиви „смрти“ и „страха“, као и метафизичка потреба да препознамо сусрет са смрћу и што безболније пређемо преко те границе између овога и онога свијета. У том смислу се појављују и бројна лирска свједочења о блиским и драгим људима, од најближих чланова породице (супруга и синови), преко доктора и благородног медицинског особља које је пјеснику помогло да се врати у живот након можданог удара, па све до сјећања на упокојене и живе пријатеље и познанике (М. Екмечић, С. Кољевић, С. Леовац, М. Најдановић, С. Тонтић).Могло би се за већину пјесника устврдити да се нигдје тако снажно не оглашава пјевање „из дубине“ као у стиховима који настају у позним годинама њиховог живота. Можда баш и зато што је то доба у коме се на најкреативнији начин препознају овострана и онострана стања људске душе и спајају разноврсна животна искуства и доживљаји, сазнања прошлости и садашњости, те свеколике претпоставке будућности. То је оно непоткупљиво доба у коме се успоставља креативна синтеза сва три свијета на којима је саздано људско биће: свијета у нама, свијета изван нас и свијета над нама. Међутим, када је ријеч о пјесништву Рајка Петрова Нога та тврдња може бити само дјелимично тачна, јер се ради о лиричару код кога се пјевање „из дубине“ оглашава у непрекинутом континуитету још од збирке Зимомора (1967) и других раних његових стихова. Отуда можемо устврдити како се заправо у овим лирским „позницама“ на необичан начин сусрећу „рана и позна зрелост Рајка Петрова Нога“.[1] Управо тако и можемо започети размишљање о стиховима окупљеним у четири сродна циклуса најновије књиге Ногових пјесама и записа, објављених под насловом Мождани удар. Уврштене пјесме у великој мјери су сродне са бројним претходним књигама, а можда највише са књигом Сонет и смрт (2017), само што је овога пута сусрет са смрћу још непосреднији и директнији, још бруталнији и немилосрднији, тако да више суштински и нема оне „гласовите међе“ између овога и онога свијета, а пјевање прераста у универзални архетип вјечитог сударања живота и смрти. „Пјевати о смрти значи истовремено пјевати о животу, и то о оним његовим најдраматичнијим и најдрагоцјенијим треновима који су у непосредној близини смрти, на међи, са увидима, колико је то живом човјеку дато, на оба свијета. Ти тренови су емотивно и сазнајно најдубљи: они као жића сажимају човјеково животно искуство дајући и животу и Божанској творевини вриједносну патину и позлату“.[2]У првом лирском циклусу та племенита међа између живота и смрти сагледана је из изразите субјективизоване перспективе. „На границу оностраног Рајко Ного је поодавно стигао у својим ранијим стиховима“,[3] али је тек у овој књизи, у новонасталој животној ситуацији условљеној тешком болешћу, закорачио и преко те границе. Већ у првој пјесми „Април је свиреп месец“, Ного нас уводи у просторе лирске аутобиографије и из позиције драматизованог казивача извјештава да је након операције каротиде доживио „мождани удар“, послије чега је помислио да је са „поезијом завршено“. Напоредо с тим стиховима уводи нас у мрежу имплицитних поетичких исказа и свједочи да је за њега поезија увијек била „мала магическа мануфактура“, тако да је и ту у болници на интензивној њези почео да „мумла неке речи“ сасвим у духу народне изреке „где је извор, и капаће“.[4] Захваљујући томе, поред његовог лирског гласа који је долазио негдје из дубине душе, иза ума и памћења, наједном су лирски јунаци постали људи који су га непосредно окруживали у том принудном простору: болесници, доктори, медицинске сестре, физиотерапеути, па чак и болнички голубови, као и чланови породице који су га посјећивали, али и бројни други звани и незвани, упокојени и живи, стварни и књижевни јунаци, који су долазили у просторе његове изнова рођене имагинације. У том обнављању свеколике животне и стваралачке снаге, пјесник је устао на ноге, додуше уз свесрдну помоћ физиотерапеута Николе, баш на своју крсну славу Лазареву суботу, попут онога гласовитог библијског Лазара из Витаније. Процес лирске перспективизације и преиспитивања претходног живота, а највише написане поезије, подсјетили су га на опомену његових пријатеља, „овејаних кликуша српске књижевности“, Јована Делића и Гојка Ђога, „да тако често не призива смрт у сонет“. Више од свега тога, те пријатељске ријечи, изнова дозване у пјесниковом памћењу, опоменуле су га на сазнање „како је здрав човек охол“ и колико пута је из неког чиста мира или немира „чикао смрт“.[5] Комплементарне стихове о том сталном пјесниковом зачикавању смрти проналазимо и у пјесми „Одлазак у легенду“ у којој је описано сјећање на једног „прозорљивог младића“ који му је након читања рукописа књиге Сонет и смрт на доброћудан начин саопштио да сада „након изласка књиге“ пјеснику преостаје још само да умре и „оде у легенду“.[6]Самоанализа новог стања, условљеног можданим ударом, исказана је као дискретна парафраза оне вјечите истине, проистекле из бунара народне мудрости, да здрав човјек има небројено много жеља, а болестан човјек само једну, подстиче пјесника да широм отворених очију сагледава тај нови свијет око себе и да пјева и о ономе о чему здрав човјек никад не би ни могао помислити. Зато се појављују за лирски говор сасвим „непримерена“ питања о томе „ко је измислио катетер“, ту чудесну справу која празни излучевине и не дозвољава људима „да с миром умиру“.[7] Отуда се и тренутак скидања тог катетера и враћање природним физиолошким радњама намеће као „велика радост пишања“. У таквом невеселом окружењу наједном се као симболичка искра наде у могућност повратка у нормални живот појављује слика „пара голубова“ који је ушетао на прозор болесничке собе и ту савио гнијездо. За болеснике је то био догађај, она ненадана а толико жељена „вест из жуђеног спољњег света“,[8] тако да је свима донио увјерење да може да се понада нечем бољем. Бескрај те људске радости нарочито је постао велики када су из тог гнијезда излегли голуждравци и појавиле се „две мале беле радости“. Већ је у неким другим претходним интерпретацијама добро наглашено како птице у цјелокупном Ноговом пјесништву имају „изузетно значење“. Појављују се гаврани, кумрије и ластавице, као „дио кућног амбијента и завичајног пејзажа“.[9] Отуда су и у овом новом, болничком амбијенту, голубови постали симбол породичне топлоте и сигурности. Зато је пјесниково сазнање да је гнијездо нестало док је био на викенду код куће и постало тако дубоко и болно. Они „мали голуждравци“ покушали су да узлете чим им је изникло прво перје, а један од њих је у том ковитлацу уских зидова и суочавања са непосредним животом пао и разбио се о тле. Све то је изазвало општу потиштеност свих болесника, који су у том првом и неуспјешном, трагичном голубијем лету, видјели и сопствени пад и сумњу у побједу у борби са смрћу.Познато је од раније да је Јован Делић написао читаву једну расправу о „Ноговом јату“ и симболици птица у његовој поезији. При томе је побројао гугутке, пачиће, лабудице, препелице, ждралове, сове, ћукове, дроздове, косове, кукавице, гавранове, пијетлове, соколове, орлове, утве златокриле, ластавице и разне друге птице,[10] али голубова изгледа није било све до сада и ових позних стихова. Можда је то и разумљиво, ако имамо у виду да су у разноликим значењима кроз вијекове голубови најчешће представљали симбол љубави, породичног склада и обнове живота, а то је управо оно за чиме највише човјек жуди када се нађе на болесничкој постељи и на граници између живота и смрти.Долазак пјесникових синова, Владимира из Канаде и Петра из Софије, приказан је као својевсни лирски палимпсест и „дијалог културе“. На почетку пјесме јављају се исповиједне ријечи Стефана Немање, упућене своме „вазљубљеном чеду“ Светом Сави, а завршавају се епским десетерцем и предсмртним ријечима старца Вујадина упућеним синовима „својим соколима“. Од раније је познато да Ногово лирско пјевање на креативан начин функционише као својеврсни „живи палимпсест“, а при томе смо нагласили да је врхунац тај облик пјевања доживио у збирци Не тикај у ме! (2008), када су успјешно искоришћена знамења и натписи наших средњовјековних стећака и некропола за препознавање једне од духовних вертикала српског народа.[11]У пјесми „Синови“, у том простору болесничке собе, без много ријечи и са пуно емоција догађа се једна врста митског и вјечитог дијалога између очева и синова, са потпуним увјерењем да ништа тако не доноси човјеку здравље као породица, а опет ништа није тако снажно као очева жудња да се „нагледа“ својих синова. Тиме се у овим стиховима отвара једна од најсложенијих универзалних тема књижевности и умјетности, која дубоко задире у идентитетску раван сваког народа, а садржана је у свагда прихолошки сложеном односу старих и младих генерација, а изнад свега односа између очева и њихових синова. Није нимало случајно то што је ова пјесма оивичена уводним потресним записом Светог Саве о начину на који се с њим са пуно оданости и љубави опростио на самрти његов отац Стефан Немања, те стиховима епског пјевача у којима је приказано како се стари Вујадин опраштао пред смрт са својим синовима. У њима је заправо саздана пјесникова завјетна порука упућена његовим, али свим нашим синовима. Порука која израста у свеколику парадигму једне националне културе, а која из дубине свога постојања поручује потомцима да морају бити одани својим синовима, као што синови морају бити одани својим прецима, а изнад свега постојани у „лажљивом животу“ баш онако како су у „страшном часу“ били постојани стари Вујадин и његови синови. Због свега нареченог можемо закључити да су ови стихови најпотпунија потврда пјесниковог дубоког увјерења да се у том односу очева и синова остварује један виши, најдуховнији смисао људског трајања у бескрајном океану времена.У свакодневним болесничким данима, у дугом времену и тегобном самотовању, пјеснику се јављају и неке сасвим неочекиване реминисценције, а једна од најупечатљивијих је она из пјесме „Мујке“, посвећена невјероватној личности Мустафе Голубића. Радило се о јединственој појави наше новије историје. Политички живот започео је као борац на „Солунском фронту“ и као припадник официрске организације „Црна рука“. Наставио га је као разочарани Југословен који улази у редове комуниста и чини читав низ невјероватних илегалних задатака који стварају у међуратном периоду легендарни херојски ореол око његовог имена. Томе је допринијела и херојска смрт у затвору Гестапоа у Београду, гдје и поред силних мучења није хтио саопштити ниједну од бројних информација које је знао о илегалним активностима покрета којем је припадао. Пјесника овом приликом интересује она мање позната страна Мујкетове личности. Зато му се јавља сјећање на један запис „праведно заборављеног“ Родољуба „Роћка“ Чолаковића у којем је свједочио о меланхоличном и сјетном дијелу душе овог епохалног човјека. У вријеме заједничког илегалног рада у Русији у једном московском хотелу, Мујке је тражио од Роћка да му отпјева чласовиту херцеговачку севдалинку „Има л' јада ко кад акшам пада“. Незаборавни Сточанин, Србин и комита, Мустафа Голубић Мујке, „редак звер“ у сваком погледу, јунак без страха и мане, имао је те своје „сетне тренутке у сутон“ које му је само завичајна пјесма могла да ублажи. Док се присјећао колико је „акшам тежак, претежак сваком осетљивом бићу“, Ного се пита како се и њему није нашао какав земљак да га посавјетује да не „оперише каротиду“, јер му је та злосрећна операција касније изазвала мождани удар и неупоредиво теже здравствене невоље које су га директно „суочиле са смрћу“.[12]Једне пантофле, које му је купила супруга код Кинеза, а за које се везао онако како се болесници везују за посљедњу сламку спаса, подсјећају пјесника на Гогољевог јунака Пљушкина и увјеравају га да је баш захваљујући њима и упорним вјежбама физиотерапуета Микија, изнова стао у ходалицу и пружио прве кораке у свом новом животу. Свакодневни болеснички детаљи приказани су и у пјесми „Аладин / Старо за ново“. Пјеснику се учинило да може сам да хода, а онда се приликом тог покушаја срушио поред кревета. Када се одмах поред њега, као чаробљак из „Аладинове лампе“, појавио болничар, саопштио му је три највеће тадашње жеље: да га врати у кревет, да га намјести на јастуке и да га не ода. У пјесми „Славица / Радост купања“ разоткривена је једна од најмучнијих тема болесничког живота. Пјесник са горким сазнањем констатује да ништа не смрди тако као „људски неопер“, а онда благосиља воду, сапун и „веште руке“ медицинске сестре Славице која га је окупала први пут након преживљеног можданог удара и скидања катетера. Међутим, један такав документарани детаљ, разоткрива читаву једну другу истину и горку судбину те медицинске сестре, „која је била болничарка у рату преко Дрине“,[13] а онда је само неким Божијим чудом сачувала радно мјесто и избјегла пензионисање у оном таласу неразумног отпуштања и уклањања свих љекара и медицинског особља, који су имали било какве додире са ратовима на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, а које су бескичмени и ирационални политичари сподовили на основу туђинских налога. Сличну лирску апотеозу посвећеним здравственим радницима, проналазимо и у пјесми „Златко / Није лако али ако“, а приказује портрет физиотерапеута златних рука и ведрога духа из бање „Селтерс“ код Младеновца, који је помогао пјеснику да се врати у нови живот док је био на рехабилитацији након можданог удара. Нарочито је дирљиво сјећање на рођендански поклон, једну Андрићеву књигу са посветом, које је овај симпатични и бескрајно стрпљиви двометраш даровао пјеснику уз „велику захвалност за све животне мудрости“,[14] које му је несебично подарио у тим данима и недељама „друговања“.У другом лирском циклусу, који отвара пјесма „Кад мождани удар погоди вође“, пјесниково лирско казивање поприма објективизовану перспективу и уводи нас у просторе мемоарског свједочења и критичког расуђивања о политичким временима у којима је живио и са људима које је познавао. Можда баш захваљујући томе, пјеснички говор поприма и значајне иронијске потенцијале, саркастични говор и сатиричке инвективе, које садрже понешто од оног тако разорног подсмијеха, као најбољег лијека за беспомоћну и обесправљену, а још више забринуту људску душу. Зато нам у поменутој уводној пјесми овога циклуса пјесник и поручује да није опасно кад мождани удар погоди једног обичног човјека, поготово кад је он пјеснички субјект, али је знатно опасније кад мождани удар погоди вође, па чак и читаве народе, а „не дај Боже и врховну адресу“, јер се то онда зове „планетарни можда удар“, послије кога се читава земља врти на танкој петељци и пријети јој „ошти џумбус“.[15]Управо такав планетарни мождани удар, који је завртио злосрећну земљу у пјесниковом тугаљивом времену, постаје предмет лирског говора и разноликих критичких реминисценција. У њима се појављују метонимијске гротескне слике „колективне епилепсије“ и „колективне амнезије“, у које су запале поједине наше комшије, „тресу се у грчевима мржње“, а никога нема „да им међу зубе стави гвоздени кључ“,[16] и тако им помогне да се изборе са тим ружним и несрећним болестима. Нерјешива енигма епилепсије их тјера да друге утјерују у кривицу, а колективна амнезија да се не сјећају својих непочинстава. У том смислу му се као савршена сатирична слика, у којој је дошло до симбиозе те комшијске епилепсије и амнезије, појављује „храбар, племенит и наиван гест“ нашег вође приликом одласка у државничку „посету Поточарима“, када су га специјалци из Српске и Србије једва спасили да му напујдани „олош и халаша“ не откину главу. Можда је државни удар доживјела и сва та „висока политика“ која вас присиљава да организатору тог монструозног атентата у Поточарима приређујете дочек у престоници свога свеколиког народа, а онда уз звуке севдалинке играте с њим гротескну партију шаха на Калемегдану. У таквим околностима, пјесник преиспитује и наше несавршености и колективне заблуде, а највише нашу митоманију која је обрнуто сразмјерна нашој снази. Можда смо због тога и доживјели прави историјски парадокс да су нас сви они које смо ослободили убрзо почели оптуживати да смо их поробили. Пјесник се у форми критичких инвектива осврће и на неке непромишљене „Пекићеве будалаштине“, попут оне „како би требало да љубимо земљу по којој ће ходити наши унуци, а не земљу по којој су ходили наши преци“, која би можда била сасвим непримијећена и остала у области безазлених литерарних сентенци, да је није дограбио и злоупотребио „наш вођа“ у настојању да нас подучи како морамо да „променимо свест“ и „да преумимо и претемељимо“ наш колективни идентитет.[17] Монтенегринске свеколике „мождане ударе“ на којима почива глобалистички бескрупулозни идентитетски инжењеринг самопорицања сопственог имена, језика и прошлости, Ного је разобличио кроз пародирање једног познатог сонга Бране Црнчевића, који се завршава стиховима: „Примам нову истину/ А терам по свом/ Ја сам Србин Циганин/ Црногорац Ром“.[18]Захваљујући свему томе, Рајко Петров Ного се цјелокупном својом поезијом, као и критичко-есејистичком прозом, наметнуо као пјесник који је био способан да сагледа разнолике распоне и „проговари из самог средишта националне културе, исказујући недвосмислену бригу о њеном опстанку и очувању“.[19]У трећем лирском циклусу сатирички подсмијех усмјерен је на бројне „мождане ударе“ које је преживјела књижевност и цјелокупна култура у временима о којима пјесник покушава да свједочи и остави неко разумно објашњење. Међутим, тешко је у неразумним временима пронаћи логична тумачења, тако да пјеснику не преостаје ништа друго него да у облику оштрих сатиричких инвектива и отвореног полемичког зачикавања поставља реторска питања која казују више од било каквих одговора. Односи се то на питање зашто „један део културног Београда“ полако ћушка из српске књижевности никога другог него јединог нашег нобеловца Ива Андрића. Раде то тако што, опсједнути завишћу према свима онима који су бољи од њих, а поготово аутошовинизмом и неком злокобном мржњом према свему вриједном у књижевности и култури народа коме случајно припадају, измишљају некакве „бедне приче“ о Андрићевом „двоструком-троструком припадништву“.[20] Желе под присилом и са страшћу бесмисленог „учитавања“ и фалсификовања његовог дјела да посхумно докажу писцу да је био и оно што он никад није био, а поготово што никад није ни помишљао да буде. У таквом једном безумљу ти недостојни сљедбеници писане ријечи подсјећају на иконокласте који нагонски желе да све оно што је „усправно“ оборе и виде како изгледа у таквом стању духовног блата у коме они живе и из кога никада неће ни изаћи. На сличан начин су сагледани и савремени насртаји на „косовски мит“ и неки чудни страх који се увукао у заговорнике „пузеће предаје“ овога парчета српског темеља пред спонтаном народном паролом „догодине у Призрену“. Шта би тек пјесник морао казати о заумном страху „политичке елите“ од Његошевог имена, а још више од значења његовог магистралног дјела, кад нису дозволили да се достојно у име свеколиког српског народа и српске матичне државе прослави двјестогодишњица пјесниковог рођења? Међутим, управо у том злосрећном чину политичког самопорицања, Његошево дјело је засијало још јачим сјајем и заувијек „осветлило грбаво косовско слово“ опомињући нас гласније него икада прије да онај ко га погази „нема будућности“.[21] Болну истину о настојањима недостојних да нам у овом гротескном вијеку промијене „културну парадигму“ свједочи и упокојење пјесника Стевана Раичковића, када ниједан високи политичар није дошао на испраћај, те када је државна телевизија све урадила да не остане снимљени траг о том величанственом испраћају. Управо зато пјесник у својим лирским записима намјерно обиљежава имена оних недостојних самозатајивача овог јединственог тренутка савремене српске књижевности, као што са поносом цитира ријечи Јелене Косановић која је у некрологу објављеном у Новостима написала свој најбољи и најоштрији коментар о неодговорности јавности: „На сахране песника Раичковићевог ранга у Русији долази Путин“.[22] У лирским сјећањима Ного пјева и о свеопштем „можданом удару грабежи“ због које су незајажљиве и гладне политичке и криминалне „елите“ разграбиле све што је вриједно у овој земљи и на овим просторима сасвим у духу оне лијепе народне изреке: „ја добра вакта ко образа нема“.[23] Пјесник се пита да ли смо се вратили у времена у којима је пљачка постала главна привредна грана?Упркос свим мрачним странама свога времена, пјесник вјерује да је људска доброта ипак неуништива. Све то нам на најбољи начин саопштава у стиховима пјесме „Кротки ће спасити свет“. Зато се и пита да ли је то нека виша промисао која се често дешава свима нама да међу својим најближим најчешће увриједимо оне који су „највише патили“, а да они „кротки и незлобиви трпе то ћутке“.[24] Можда је у томе управо садржана и она виша истина на којој је саздан овај неправедни свијет да је Бог „кротке и незлобиве послао као утеху“ свима онима горопаднима да би им разблажили неумјерене мисли и поступке. Управо зато пјесник поручује да проживјети један живот представља право мало херојство и пита се зашто онда „једни другима, поготово ближњима, загорчавамо тај једини дати живот“? На крају исповиједања, у стиху „кротки ће спасити свет“, сажима сопствено животно искуство и саопштава да је „људска доброта“ јединствени принцип наде без које овај свијет неће моћи опстати. Четврто поглавље ове књиге, исказано као прозни циклус, прераста у цијелости у документарне детаље, лирске приповијести о људима и догађајима, а као главни јунаци појављују се пјесникови савременици: Милорад Екмечић, Светозар Кољевић, Славко Леовац, Стеван Тонтић и Милутин Најдановић. Отуда се у овом лирском циклусу највише препознаје објективизована перспектива и приближавање лирског говора мемоарском свједочењу, које је веома блиско пјесниковим свједочењима из ранијих књига: Запиши то, Рајко (2011), Запиши и напиши (2011), као и књиге дневничко-мемоарске прозе С мене на уштап (2014). Управо у тој пјесничкој равни највише долазе до изражаја метонимијски говор и документарни детаљи, који нам отварају простор за потпуније разумијевање једног бурног историјског времена на једном свагда трусном географском простору, какав је Балкан и каква јеБосна и Херцеговина као суштинска метафора тог вјечитог балканског „црног казана“. Када разгрнете вишеслојна значења ових лирских исповијести отвориће се пред нама разнолики аспекти „фигуралне наративности“,[25] из које васкрсава један сасвим преобликовани живот и вријеме, најчешће сасвим другачији од опште и пропагандне, а у бруталној мјери лажне, слике о томе времену и људима у њему. У лирском казивању о гласовитом историчару Милораду Екмечићу, у први план људског постојања постављен је један „шамар“ који је овај угледни професор сарајевског универзитета, када су га „самозвани бранитељи“ Босне и Херцеговине, под знаковитим именом „Зелених беретки“, у оном облику како је ту земљицу видио њихов злосрећни идеолог и памфлетиста Исламске декларације, привели на почетку грађанског рата у полицијску испоставу и оптужили га да он „стоји иза побуне и демонстрација Срба“. Када је тај тобожњи полицијски инспектор, а заправо оглашени предратни сарајевски уличар и криминалац из редова оне разуларене „халаше“ која је одувијек била жедна нечије, а највише „српске крви“, постао толико непористојан и груб према професору и његовом сину, који је такође био приведен заједно са оцем, онда га је онако физички сићушни, али храбри професор Екмечић, најприје упозорио на пристојност, а онда кад је то превршило сваку мјеру, „ударио је шамар инспектору“.[26] Урадио је то у име свих оних седамдесет осам Екмечића који су у претходном рату од усташке руке били побијени и поклани у Пребиловцима, а потпуно свјестан да би управо он могао због тога постати седамдесет девета жртва. Шта се десило након тога, у тој злосрећној полицијској станици, превазилази моћ лирских исповијести, али је сигурно само то да је са бројним физичким повредама и хематомима на глави, професор стигао једног дана у Београд. Иза тог само једног документарног детаља, иза само једне лирске исповијести заустављене на судбини професора Екмечића, која поприма различита метонимијска значења, разоткрива се готово цјеловита судбина српског народа у Босни и Херцеговини у грађанском рату 90-тих година 20. вијека. У лирском запису посвећеном угледном професору Светозару Кољевићу, аутору гласовите књиге Тријумф интелигенције, посвједочена је ратна епизода у којој су га „бранитељи лика и дјела“ оног познатог скрибомана Исламске декларације, одмах на почетку рата, у изливу свог „патриотског гњева“, покупили из стана и у чарапама, „не давши му да обује ципеле“, привели у сарајевску телевизију како би дао изјаву „против ћетника“ који су тобоже пуцали са околних брда. Овај гласовити тумач Шекспира и Џојса, зналац српске епске поезије, дао је ту изјаву под принудом, у име зелене ратне пропаганде, онако у чарапама и у духу оног гласовитог тријумфа интелигенције и довољно „конфузно да гледаоци не могу ништа разабрати“. Касније је некако изашао из Сарајева и стигао у Србију, под заштитом разних међународних посредника, а остатак живота је провео у Новом Саду. О оној изјави у чарапама, пред острашћеним зеленим бојовницима, никада није проговорио ниједне ријечи. „Споља је изгледало све нормално, али је са овог света благородни Света отишао дубоко неспокојан и тешко повређен“.[27] Личност Славка Леовца, гласовитог професора античке књижевности, кога су сарајевски студенти, „према једној пјесми Миодрага Павловића, гледајући га како витак и усправан градом шета, звали Пиндар у шетњи“,[28] представљена је у лирском запису који свједочи о томе шта је доживио када је на почетку рата остао у своме стану у Сарајеву. Човјек аристократске љепоте и памети, дипломац чувеног Мише Ђурића, по поријеклу Херцеговац из угледне мостарске фамилије, наједном је постао мета „сарајевског олоша“ који је на сваки начин „уживао у томе да овог достојанственог човека обори и понизи“.[29] У тим разноликим понижењима која су му приређивали, нарочито је предњачио један његов бивши студент, који је од Леовца имао „само доброту“. Ваљда то и мора да буде тако, јер смутња и зла времена и постоје зато да би свака хуља показала свој траг и право своје лице, а показивање мржње према онима који су вам учинили највише добра у животу постало је опште правило у том несрећном рату. Познато је да су и Леовца приводили у злогласну сарајевску телевизију да саопшти изјаву против свога народа и „злоћинаца са околних брда“, а познато је и да су снајперисти по нечијем налогу и према задатим терминима и сатници учестано пуцали на један пролаз „куда је Леовац морао проћи на путу за свој стан када се враћао са радне обавезе на факултету“.[30] Леовац се некако касније домогао Београда, гдје су га на Филолошком факултету лијепо дочекали стари пријатељ Новица Петковић и други професори. Захваљујући свему томе, „поново смо могли да гледамо Пиндара у шетњи Београдом како елегантно хода и пуши“. Записивач и свједок наглашава на крају свога сјећања да је Славко Леовац био „лепо стабло из српске шуме“, те да је „намучен отишао са овога света. Али није дао да му се то примети“.[31]Колико је сарајевска ратна пропаганда против Срба била застрашујућа и бескрупулозна, те колико су у њој биле замијениле мјеста „крхка истина“ и „беспризорна лаж“, најбоље показује Ногов лирски запис о пјеснику Стевану Тонтићу. И он је по невољи и несрећи своје судбине, а још више због наивности, остао у Сарајеву 90-тих ратних година, уздајући се у своје тобожње предратне пријатеље, „Гаврила Г. и Абдулаха С. (АС је то!)“. Управо су га они први издали, укинули су му радну обавезу као уреднику у „Свјетлости“ и тако га директно изручили у руке „зелених беретки“ који су принудно слали Србе, који су затечени у дијелу града под њиховом окупацијом, „на копање ровова не би ли погинуо од српскога метка“.[32] Некако је дивним чудом све то избјегао, чак је „изврдао да даје изјаве“ сарајевској телевизији против Срба, „водећи рачуна о својој песничкој биографији“, али је приликом изласка из града и доласка на Пале био толико под утицајем оне чувене сарајевске ратне пропаганде по којој су тобоже Срби с Пала „гранатирали град“ и стријељали своје који су осталу у Сарајеву, да је приликом сусрета са Радованом Караџићем био „блед као крпа“ и „дрхтао је целим телом“. Ного у свом лирском свједочењу наводи Караџићеве ријечи да је у тим тренуцима био „бескрајно тужан“ да су у такву врсту бесмислених и бескрајно поганих лажи могли да повјерују и „тако интелигентни људи“.[33] Касније је Тонтић отишао у Београд, одатле у Њемачку. „Кажу да је тамо доживио нервни слом, јер се потуцао од немила до недрага“.[34] Након тога се поново вратио у Сарајево, кад су ратне трубе утихнуле, сачекао је да тамо он и његова жена добију пензију, а онда је, ваљда напокон свјестан да то више није онај град какав смо познавали прије рата, замијенио стан за Нови Сад. Ногов лирски запис окончава се свједочењем да су се једном приликом и сусрели у Новом Саду, да се Тонтић опоравио и да све боље пише, срећан што се увјерио да је његово плашљиво зечије срце, све ове патње „поднело и издржало“.Најпотреснији лирски запис, Ного је оставио о гласовитом сарајевском хирургу, доктору Милутину Најдановићу, „зету чувеног писца Исака Самоковлије“.[35] Ради се о најтрагичнијој судбини српских интелектуалаца које је затекао почетак рата у Сарајеву, тако да није случајно у наслову овог записа наглашено да то „ни папир ни поезија не могу поднети“. Ного се присјећа стихова Изета Сарајлића о томе да је сваке године са породицом љетовао на морској обали у кући доктора Најдановића у Малој Дуби. На почетку рата у „патриотском лудилу“ бојовника у патикама, међу првим Србима, који су остали у својим кућама у тобоже „њиховом“ граду, ликвидиран је доктор чувен по доброти и знању и поготово по бројним спашеним животима на хируршком столу. Пострадао је онако како то нису запамтили „ни папир ни поезија“: „Голо Најдановићево трупло избачено је улицу куда се ишло у Кошевску болницу. Одсечени уд су му ставили у уста Изетбеговићеви 'момци у патикама'“.[36] Можда баш због тога, свједок и записивач ових лирских документарних детаља преиспитује се и пита да ли је све ово „можда морао прећутати, па да се обавештавамо из каквог другог извора“. Управо зато „да не прља ни папир ни поезију“.[37] Међутим, цјелокупан гријех преузима на своју душу, од читалаца тражи праштање, а посредно нас упућује на истину да свако свједочење, поготово онда када претендује да поприми облике мемоарских записа, тражи од нас да не прећуткујемо оно што знамо.На крају ове лирске цјелине, Ного се опрашта од читалаца стиховима пјесме „Страх и стрепња“, у којој наглашава да су ови документарни детаљи „голи непосредни сусрети са смрћу“, а да су тај „страх и дрхтање“ она болна порука читавог његовог постојања: „Изгледа да и нисам живео/ Живот сам такорећи предрхтао“.[38] У тим стиховима рекапитулирана су и она универзална архетипска значења Ноговог пјесништва као оне вјечите егзистенцијалне стрепње и страха, као и оне свагдашње метафизичке потраге за тајном живота и смрти, те двоструког космичког постања, које се подједнако огледа у чину рођења и упокојења. Можемо укратко извести закључак да је Ногов непосредни „сусрет са смрћу“ истовремено подстакао и његово ново лирско сусретање са животом, сагледаним као низ фрагмената и документарних детаља, а затим и кроз прожимање прошлости и садашњости, те свеколиких истина и лажи које се утркују у разумијевању свих разноликих аспеката тог живота. Тај његов исповиједни говор и свједочење подједнако је емотиван и потресан, али и заједљив и опор, подједнако је завјетно праштање, као и опомена и слутња, а изнад свега је заснован на дубоком хуманизму и нади да ће оно добро у људском бићу, попут некаквог врхунског божанског принципа, превагнути над сваким непочинством и злом којима је испуњена људско постојање. Завјетна порука Ноговог лирског казивања је недвосмислена: дужни смо да непрестано преиспитујемо, обавезни смо да памтимо и праштамо, а немамо право да заборављамо!
[4]Рајко Петров Ного, Мождани удар, у књизи Позни стихови, Штампар Макарије-Ободско слово-Херцеговина издаваштво, Београд-Подгорица-Требиње, 2019, стр. 9. [9]Јован Делић, нав. дјело, стр. 137. [10]Јован Делић, „Ногово јато – о симболици птица у поезији Р. П. Нога“, у зборнику Поезија Рајка Петрова Нога, прир. Станиша Тутњевић, Задужбина „Десанка Максимовић“, Београд, 2011, стр. 43-65. [11] Горан Максимовић, "Живи палимпсести лирског пјевања (О збирци Не тикај у ме Рајка Петрова Нога)", у зборнику Поезија Рајка Петрова Нога, прир. Станиша Тутњевић, Задужбина "Десанка Максимовић", Београд, 2011, стр. 139-145. [12]Рајко Петров Ного, нав. дјело, стр. 22. [20]Рајко Петров Ного, нав. дјело, стр. 43. [26]Рајко Петров Ного, „Милорад Екмечић / Вреди ти шамар сабраних дела“, нав. дјело, стр. 55. [27]Рајко Петров Ного, „Светозар Кољевић / Тријумф интелигенције у чарапама“, нав. дјело, стр. 57. [28]Рајко Петров Ного, „Славко Леовац / Пиндар у шетњи“, нав. дјело, стр. 58. [32]Рајко Петров Ного, „Стеван Тонтић / Твоје срце, зеко“, нав. дјело, стр. 60. [35]Рајко Петров Ного, „Милутин Најдановић / Ни папир ни поезија то не могу поднети“, нав. дјело, стр. 61.
|
