Ова прича написана још 2000. године и објављена
у мојој књизи "Сеанса" - дјелује као предсказање.
Аутор
ZEPPELIN - ЦЕПЕЛИН
Дирижабл, ваздушни балон "Graf Zeppelin " притиснут неумољивом лакоћом хелијума полако се дизао. Унеспокојени сваки пут (осим посљедњи) када се дижу у небо, одважнији путници још увијек су, кроз невелике прозоре, провидљиве границе своје тјескобе - могли да разазнују чланове земаљске посаде - како ужурбани, развезују преостале сигурносне конопце...
Тада се десило очекивано! (И ријетки догађаји су очекивани будући да су извјесни). Неко је погријешио - нагло је развезао конопац! Ослобођен, пас са ланца - дирижабл је сукнуо небу - свирепо отргнувши од тла неопрезног члана земаљске посаде!
Неко је увијек посљедњи...
Касан, неодлучан, у часу већ је био три метра високо. Држао се, задоцнио, паралисан тако, дебелог конопца који је некако више личио сламчици. Ломим ногу... четири пет метара можда преживим, сад... немам временаааа! Његов крик је заурлао запањеном гомилом. Запјенушани, урлали су и они од самог Нечастивог почашћени ненајављеном представом, бесплатним погубљењем.
- Свјетина!
Унутра је одмахивала елита на необичан хук својственом ароганцијом, преваљујући, без журбе, отмјено, прве капљице најбољег француског коњака којим их је повластио лично он - конструктор, уважени Граф Фердинанд фон Зепелин. Сјајан буке'... Неком у чуду (такође отмјено) испаде монокл.
- Човјек на конопцу!!!
Сто и педесет метара над Земљом он више ништа није чуо. Ни горе ни доле! Капа са бљештавим ширитима и ознакама којом кретенски ките лифтбоје у Риц-у и њих са дирижабла спала је прва. Трошио је посљедње, вреле капи кисика који је мозгом сагорјевао брзином штапина. Чудно, конопац је напротив био хладан - протегнута змија коју је држао за реп док је равнодушно пресвлачила њега и кошуљицу. Учинило му се - или је тако - његови дјечаци још машу, та и он је дјечак што броди морем овим, побачен и неотргнут још од ове глупе, лебдеће рибе.
Изненада - прекинута у кавијару - уважена господа бацила су љествице.
Прекратке!
Нема снаге за тај метар успињања, да ногама закачи бар крај конопца. Погледао је без пријекора, беспријекорно поблиједиле бескрвне руке издајнице, које су му први пут - чуда ли - заличиле на руке оне господе.
Запливао је брзином и ногама и рукама кроз ваздух - течан. Таква брзина! Учинило му се да је стидница мајке тек хаубица којом је параболичан, склупчан, ђуле - он - Диаболик, немилосрдно испаљен. Чему толико напињање за тако кратак лет? Неће погодити циљ...
Снимак браће Лумиере или неког од најранијих сниматеља видио сам само једном - као дјечак. Наравно нијеми филм. Али полудјели дамари страхом паралисаног човјека још криком одјекују у мени као у звонику. Његово батргање моје је и свагдашње...
Руке ти нису довољно јаке? Вјежбај! Или, пусти на вријеме конопац.
Јер, будући догађаји су сасвим извјесни
- само што то ми, шарлатани, не знамо.
Погледај своје руке - све је на њима!
