Нека те птице из мојих очију попију,
нека се твога лика напију,
испод крила нека те однесу далеко,
где руке се не додирују док пишу
по кожи , језик слова који се развлачи
ветрови нека обришу.
Нека те капи росе са мојих усана олижу,
да останем те жедна.
Сећања као ваздух из ноздрва
нека се слободе надишу, док развијају се једра
испод застава поломљеног ребра.
Без речи
тишина у шуми најјаче јечи.
