детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ПОКОП

 

Стајао сам

У ковитлацу

Имања и немања

Стајао сам

Омамљен

Папреним покорењем

Пред оним

Пред чиме се човјек мора покорити

Ја сам стајао густо причвршћен

И изговарао сам ријечи

Незнаног извора

Стајао сам

Објелодањен крсним именом

И пуко зурио у неповрат

Онога што ми се враћа

Стајао сам

Грешан од талисмана

Погрешних снова

Сабласних идеја сјутрашњице

Црних слутњи што не питају

а дођу

Стајао сам

И брао руже из грмља

Чекао сам громове да попадају

Мени на фреквенцијске разлике

Медју ушним каналима

Стајао сам

Погужван међу питањима

Остарао прије животног вијека

не знам за ток

Знам за набој

Који густи у мени

И говори ми

Да само склопљених очију

Могу покрвити

баснословне разоре у себи

Писајући

Укротио сам себе

И дознао тајни глас

Који ми шапуће стихове

Само онда

Кад сам на разлазу

Од душе до тијела

Епифиза ми страда

Колабрираћу прије сјутра

Рекао бих вам тајну

Највећу од свих изрецивости

Али уколико вам кажем

Ја нећу бити жив

Покрај себе стојим

И у другом себе видим

Стамена ми глава врви од схватања

А ја покрајком слутим

Да су ми кости гране

А црне слутње гаврани

Што на њима робују

 

ПРОЉЕЋНО ЧИШЋЕЊЕ ГРИЈЕХА

 

Кости сам себи поломила

Развукла сам их преко жице

И раширила свој костур

Као веш

 

Страхота недоличног

Без трунке потпоре

Тјера ми ум

На самоуништење

 

Храброст и стрпљење

Самој себи црпим и сластим

 

Страх и паника

Преузимају власт

Гурају ме из сопствене коже

Разноврсне гадости

И пакости

Мој поглед уочава

И уопштава

Бори се

и

с невјерицом у себе

Раскомада сваку сумњу

У оно што не би смјело бити

 

Комотност непостојања заштите

Крв између ријечи

Које ми се нагомилавају у мислима

И праве потоп мом уму

 

Обогаљене ми наде за спас

Ја сам само кожа

Која се труди да очува себи органе

А ви видите само кожу,

Па нека Вам је!

Јер моји покрети и зглобови

Безначајни су

Моје ријечи дисфункционалне

Ето Вам и та кожа

И та коса!

 

Због ње!

Због Вас!

Не могу да спавам!

Језа ме пресвукла

У непокорив страх

Гађење и срам

Обликовали су ми сјутрашњицу

 

Кости сам себи поломила

Развукла сам их преко жице

И раширила свој костур

Као веш

 

Али душу опрати

Не могу

 

 

ИСТИНИТОНОСНИ КОДЕКС

 

Посрамљен стојим пред самим собом

Ја сам нико

Али тај ништавлук

Не може ми више нико одузети

Јер ништавило сам створио ја

Растворио сам пар птица у води

И попио их

У нади да ће кроз ријечи изговорене

Кроз мене да излете

Мора да су сломиле крила

На путу до језика

Узак ми једњак

Често себе гутам

Па не дам слободи да прође

Раскрсницом

 

Украо сам дио жељезничке пруге

И Везао сам чежњу

Као опасног кера

Свежњевима од жељеза

А она не престаје да тутњи

Њен лавеж ме прогони

Па не чујем људе

 

Код куће сам оставио

Надахнуће

Прекрио га мраком од неуспјеха

Поред њега сам лијепо насложио

И свој гњев и патњу

Више их не носим са собом

 

Емпатију сам разувјерио

И рекао јој да не припада мени

Већ да су ми је поклонили

За седми рођендан

Да би ме чувала од људске злобе

Дали су ми је као породични накит

Који сам наслиједио од своје мајке

 

Сада ми душа није под теретом

Па више нисам сигуран

Ни да је имам

Јер све сам

Све сам одријешио обавезе

И свим својим нагонима дао отказ

 

Сад сам биће без увјерења

Сад сам хедониста

Једем што год да је

Добро сервирано

 

Помирио сам свијест и подсвијест

Мисли ставио под стражом

Да прате једна другу

Да ми се једна не поткраде

И у свом ранцу носим

Сатиру о губљењу себе

Бајку о налажењу оног што јесам

Приручник о празнини

И пар патика за дуг пут

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: