детаљ слике: КРК Арт дизајн

О књизи ,,Кроз иглене уши“ Ранка Павловића или:

ДО БИТИ СОНЕТНЕ НИТИ

Љиљана Павловић Ћирић,

песник и професор српскога језика

У Сталаћу, на Светог Стефана, 9. јануара 2022.г.

                     У својој новој песничкој књизи Ранко Павловић адамује вешто, одмерено и са посебним тактом облачи стиховље у новога човјека о чему сведочанство бележи сонет ,,Нови Адам“. Човек је ту опеван као мрва, трун невидљив у оку космоса. Мост између та два света чини мисао која нас са њим спаја. Овде тренутак траје вечно и обрнуто. Чиста космичка сила – тежња, пропуштена кроз оргуље песничкога релативитета, намеће реторичко питање које собом носи одговор:

,,Не питај колико тај тренутак траје,

Јер ако је смислен, вјечности је раван“

Песник поручује да кроз живот треба корачати уздигнуте главе а саму бит ( космоса нит) ни филозофи нису докучили. Ипак, нико не остаје имун ( посебно не песник посебнога сензибилитета) на питање које сеје ( стари, библијски мотив) братоубиство:

,,Да л ће опет Каин убити Авеља/

братоубилаштва засијати сјеме?“

Оно што је у епско – лирским песмама спој ,,чврсте“, унапред дате (очекиване)  форме са једне стране и смене преплитања меких нутрина широке лепезе осећаја и осећања, са друге стране, код Павловића је виртуозно дефинисано кроз (књижевнотеоријски) појам ( и поетоним) СОНЕТ:

,,Сонет је мушка пјесма никла из женске душе

и није важно чија ће рука да га клеше

Његови верси могу  камени зид да сруше

и дигну га да буде што и раније бјеше”.

Даље, објашњава порекло и настанак овакве песничке форме:

,,Jер је јачи од трона и свјетлији од жезла

он се не пише мачем, већ се љубављу ствара,

израста из језика, ријечима процвјета“

Сврху песника у процесу настанка сонета осликавају даљи стихови:

,,Док записује сонет, попут древног дијака

у свечаној одежди, сред облака олујних

пјесник мир васпоставља у гротлу осињака“

 Осињак нас упућује на земно, земаљско које бива надјачано и побеђено јединим чистим и узвишеним оружјем: љубављу којом се тка сонет. Он сонет види као својеврсну песму на међи баш као што је и Караџић између мушких ( епских) и женских (лирских)  поставио епско – лирске. Међутим, песник овде не даје само ,,рецепт“ како творити ( од чега се гради) већ пружа, попут каквога учитеља, са много стрпљења и широкогрудо, прилику да читалац – ученик разуме саму бит сатварања сонетне нити јер није важно ко је клесач. Сваки је песник попут дијака древнога.

                Ловћенски узвишено, његошевски васколико, песник верује у будућег човека; такав ,, знаће да је живот борба непрестана“ у којој Будући човек ( ако јеси) треба бити кадар видети ,,у тмини ведру страну дана“. Светло мора победити, али ретки су даровити који имају снагу да, као одабрани, буду Човјек који ,,голим грудима ће пркосити свему“. Мотив очаја, паћеништва затичемо у неким стиховима на подновљен начин:

,,Паћеник распет на ивици сопства

за себе кује оков ропства“

Паћеника можемо видети као својеврснога Јова кога безгрешног и пожртвованог на своме исправноме путу,, изузети неће усуд што живот као рулет врти“. Осећај окованости на правди Ватре и Сунца, срећемо у песми ,,Прометејева суза“, где су у раскораку хрид и  дубина сутјеске:

Испијеног лица, окован на хриди

Прометеј посматра сутјеску дубоку“

                Када се некоме или нечему желимо приближити, тепаћемо желећи да покажемо своју питомину. Песник Ранко Павловић тепа труну у песми ,,Трун, трунак, трунчић“. Хипокористиком трунак и деминуцијом трунчић жели се примаћи, можда, библијском деблу у оку свом како би се саживели и упријатељили. Тај трун је непознаница ,, не знаш од чега је  / одакле долази ил' шта га рађа“. Он ,,вреба изокола“, дебло је и балван имавшему. Он не пролази, изненада долази као у Настасијевића мелодија матерња, кад запоходи, не оставља:

,,Узалуд га тјераш, он се не предаје,

Као вршак игле у рану погађа“

Питање стила и стилизма кроз мотив видљиво је у песми ,,Жубор“ кроз гномско афористично стиховље:

,,Буди свој, то је вредније од злата“

Мотив витештва сагледан је кроз средњовековље али и на модеран начин; витезове су некад представљала обележја попут мача, сокола и коња ( понеки је имао и пса, сетимо се Бановић Страхиње):

,,Јер без коња ратник нико је и ништа

Бичем човјек коња у срце призива

Човјека и коња исти усуд прати“

Привидни је песимизам проткан кроз ове стихове; сетимо се Долапа Ракићевог; овде је ипак, оптимизам у исијавању витештва зарад кога се и страда и трпи.

Мотив суматраизма можемо наћи у песми ,,Мој Олимп“:

Ја имам свој Олимп, своје прибјежиште,

Бријег изнад куће мојих родитеља

У сну сам тамо кад срце заиште

Кад ме на пут зовне неугасла жеља.

Двојако се може, овде, схватити хронотоп Павловићевог суматраизма: брег = хум(ка), а ,,изнад куће мојих родитеља“ може значити сасвим нови временско - просторни план: ван овода првотнога, материјалнога: коју генерацију касније, сви одлазе за својим родитељима. Прилог изнад може значити : ДАЉЕ, ВИШЕ, а може значити и КАСНИЈЕ.

Такође, сав у знакау Суматре наставља у песми ,,Планина у даљини“. Сам наслов још једном потврђује мисаону димензију овога мотива који просторно надилази материјално. То посебно место у којем песник снује и сопство кује, налази се на неименованом далеком узвишењу. Дакле, и високо, и далеко:

,,До ње никада нећу стићи жељан,

да такнем тајне  жуђене даљине“

Тешко се до ње стиже, а омама њена нигда не пресушује:

,,Она је тамо. Моћна. Гледа, мами!

Ја овдје спутан. Чамим у осами“

Тешка и чемерна је мука немицања, а отицања.

Павловићева вера понире дубоко у дуб, у крошњу дренову, где у души песника и гладном оку посматрача ,,нарастају“ бесквасни хлебови; Из залогаја тога израста свенародна мисионарска визија:

,,Нећемо под шљиву, Тарабић нек прашта,

само дрен пркоси, не да тмини на се“

              Сећања на дом, корене, задој завичаја налазимо у песми ,,Мајчина преслица“. Овде се на есенцијално нежан и ненаметљив начин уткана мисао филозофа и психолога о мушко-женским односима и међуљудској љубави и срећи, а то је: за срећу и ментално здравље матере, одговоран је искључиво отац. Узајамно-последична љубав кроз слику мајке сија у стиху:

,,Радошћу свог лица, очево умива“

Ово читаоца може додатно упутити на исправно постављене породичне темеље који су подигнути унутар песниковога бића. Приметљиве су здраво обликоване форме, чврсте зидине и непорушива структуралност духа овог песника која  носи извесни реципроцитет у версификацији његове поезије.

                      Мотив мајке уздигнут је, као и у многих великих песника, на универзалну раван чије светло можемо сагледати кроз Богомајку. До неслућених висина и трајања мајчино је смирење које зрачи док она седи уз преслицу:

,,Мајчину преслицу у Кумовој слами

И сад често видим када се осамим“

Ту се ( и тако се) точак свевековља окреће. У посебним тренуцима осаме, песник своје духовне очи упире ка небу, ка звездама, посебно оној свесветлећој која га сећа на Мајку.

Мотив пролазности није мимоишао ни ово песничко ткање. Уместо да стара воденица меље брашно, она меље успомене и сећања. У песми ,,Стара воденица“ намах, помислиће читалац да се уселио какав песимистички тон јер се затиче једна рушевна слика:

,,Поклекао темељ, посрнуле греде“, а ту је и ,,трулеж која халапљиво једе“. Међутим, лирски субјекат одмах потом у песми ,, дотрајавање“ размотава попут даровнога пешкира ,,ушивене дане“ и поруку јасну шаље о точку живота:

,,Живот дрхтури у клавирској фуги

И пада као плодови презрели“

Ниједноме човеку клупко не траје довека; свакоме је од нас, пре или касније ,,конац све тањи, истеже се, пуца“.

                     Попут античког мислиоца пита се песник Павловић о датости човека и датости човеку; о његовом микрономском у макрокосмосу. Такви су тренуци од непроцењиве важности и за песника, а и за књижевност:

,,И причамо тако Сунце и ја, збуњен,

О трајању у ком дат је трен човјеку“

Кога пратити у одсудним тренуцима, коме се вратити, ако не сунцу, свеживотворној енергији, Праоцу и Прапочетку. Микрокосмос супротстављен макрокосмосу дамара унутар груди похрањен у песми ,,Мермерна робиња“:

,,Космос дрхтури у ватришту груди/ и он је слуђен, па не зна шта жели“. Можемо ли овде мишљу пропутовати до лепе Хајкуне што над Радојицом заносно плеше, заводи, па му прекрије јаглучетом очи, да нико не види живост? Смемо ли Космос упоредити са Радојицом, а песму са лепом Хајкуном? Онај њен заносни плес био би живот сам, а ко мора одолети, ако не лирски субјекат (најближи рођак песников)?

У почетку бјеше Ријеч..и Ријеч бјеше од Бога..и Бог бјеше Ријеч...стоји у Библији. Слово је од Творца, од силе небеске, показује песник Павловић у песми ,,Слово о слову“:

,,Та мала сјеменка, зрнце од олова,

Ил графит што скрива животворну клицу,

Коју дух небески од смисла искова

Да ријеч изњедри, од ње реченицу“

Слово је еквивалент Светлости која спаја бит са васељенском нити:

,,То божанско словце, на олтару жижак/ свјетлост која спаја биће с васељеном“

Сунчана светлост, праочински сјај раситњен је и умножен у спрези са традиционалним илинданским:

,,Илински свици, гласници Мјесеца

Створитеља свијетлећа писмена

Летом исписују молитву нијему“

Интересантна је песма дионизијскога тона ,,Годишња доба“ где ,,прољеће викне сунцу: узнеси ме“, у лето сунце је зрело, буцмасто, једро“, у јесен ,,знаш да пролази све што ти је мило“, а ,,зима чистотом душу напоји“.

                       Ранко Павловић се у овој велелепној збирци сонета користи стилским фигурама као што су епитети, метафоре, поређења, контрасти..  Изузетну лепоту и новост у књижевности доносе његове синестезичне персонификације где ноћ ,, обуче плишано одело, модар огртач, дугмад сребрнасту стишће, притишће,  купа се у најдубљем виру ријеке у којој звијезде се роје“. На много места у овој књизи Павловићеве персонификације  виртуозно премашују многе: ,,лак сан хвата зјала“, ,,усијано небо за облаком вапи“, ,,јабука се насмијеши“, а ,,Сунце помилује“,,Цвијет се бори да разбуди што се скаменило“...

                      У сам врх песничкога умећа иду и речи неологизми као придев ,,опрољећен (живот) и перфективни глагол ,,докрила“.

Док смо још у речи о форми, рећи ћу ово: лако је огрнути платно око себе и импровизовати одело, то свако може; но мало оних ( а оваквих!)  кројача који по тачној мери, без одступка, истоветно, истрајно кроје одела. Ранко Павловић управо јесте један од таквих кројача – својим сонетима свакако је много унапредио нашу књижевност показујући изузетан песнички мајсторлук.

                     Читајући ову књигу, осећала сам се као залутали синаит пред темељима седамдесет и седам заборављених, а вековљем покривених црквишта.

С тога, неуморни читаоче, настави ово заједничко ходочашће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: