детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио ОВДЈЕ

 „НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО:ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА“

Још једном о јунакињама у Његошевом дјелу

(Написано поводом 170 година од упокојења владике и пјесника Петра II Петровића Његоша)

 Проф. др Горан Максимовић

Крсто Пижурица у огледу "Жена у Његошевом дјелу" (1966), такође говори о шест женских ликова у Горском вијенцу, а опширније пише само о „Баби вјештици и сестри Батрићевој“, тј. оним јунакињама које се непосредно појављују на сцени Горског вијенца.[1] При томе обје јунакиње посматра као изразите трагичне жртве. За бабу вјештицу Пижурица наглашава да су њена осјећања материнства стављена на „груба искушења“ и да ју је „Његош очовјечио жртвовањем за дјецу“, те да је у њој „развио инстинкт материнства до крајњих граница“.[2] За сестру Батрићеву истовремено наглашава да је „најпотпунији женски лик код Његоша“.[3] Добро је што је Пижурица сагледао ову јунакињу у контексту цјелокупног Горског вијенца и његове композиције, препознајући у њој, а поготово у чину њеног самоубиста, карактер јунакиње важне за убрзање драмског заплета: „Према томе, онаква жртва, какву је пружила сестра Батрићева била је потребна Његошу – умјетнику, да њоме наелектрише и масу и главаре за немилосрдан обрачун са издајом у земљи, да радњу керене даље“.[4]Наведене интерпретативне идеје Пижурица је четири деценије касније детаљно разрадио и значајно унаприједио у монографској студији која је објављена под истим насловом 2003. године. Овога пута је обухватио „седам женских ликова“ Горског вијенца, тако да је анализирао и невјесту „дилбер-Фатиму“, за коју је изнио тврдњу да је „најсрећнија“ од Његошевих јунакиња, те да су сва поређења и описи њене љепоте „срачунати на буђење еротског у човјека, а можда и на то да се разгале женском љепотом мрки Црногорци у тренутку доношења крупних одлука или евентуалног одустајања од обрачуна са сватовима, међу којима има и Црногораца“.[5]Међутим, интересантно је напоменути да у тој проширеној верзији своје расправе, Пижурица не помиње студије Милосава Бабовића (1997) и Милоша Ковачевића (1998), које су у међувремену биле написане и које су експлицитно говориле о „седам жена/хероина“ у Горском вијенцу.  

Димитрије Калезић у књизи Етика Горског вијенца (1969), такође износи идентичан став: "Његош је у Горски вијенац унео шестженских ликова: пет од тих особа су Црногорке и типични су представници народног живота; шести лик – лик бабе вештице – не представља народни живот нити је уопште она Црногорка".[6] Неопходно је овом приликом нагласити да се Калезић овим питањем ипак бавио сасвим узгредно, али да је захваљујући етичком критеријуму указао на изразито антиподни пар Руже Касанове и сестре Батрићеве: „Најслабији од тих ликова је лик Руже Касанове која је оличење женске слабости, а најсветлији је лик сестре Батрићеве – једине Црногорке коју Његош у Горском вијенцу изводи на сцену“.[7] За остале четири јунакиње Калезић наглашава да „су остале „дубоко у позадини“, те да се о њима само говори: „У патријархалном друштву жена је увек у позадини: она је сестра, љуба, мајка...; тако је, ево, и код Његоша“.[8] Што је сасвим у складу са етичком основом Горског вијенца.

Сличан интерпретативни превид урадио је и Милован Ђилас, са истим набрајањем шест женских ликова у Горском вијенцу, у кратком посебном поглављу у оквиру опширне монографије Његош, пјесник, владар, владика.[9] Иако помиње шест јунакиња, Ђилас је заправо анализирао само једну, сестру Батрићеву, а остале је узгредно помињао, углавном у склопу своје у то вријеме препознатљиве идеологије „величања црногорства“. Интересанто је да у првој реченици свога исказа о јунакињама у Његошевом дјелу, Ђилас полази од нетачне тврдње: „Код Његоша једино у Горском вијенцу има женских ликова, па и ту су споредни“.[10] Управо смо у нашим претходним редовима показали, позивајући се често и на друге истраживаче, колико су важну улогу имале јунакиње у бројним Његошевим текстовима, а поготово да при томе нису имале „споредну улогу“.

Милосав Бабовић је у књизи Поетика Горског вијенца (1997), међу ријеткима указује на постојање „седам хероина“ овога дјела. При томе је нагласио да „по имену знамо три: Ружу Касанову, Љубицу Радунову и Фатиму. Остале су уместо имена назване одредницама сродства са мушким главама: Сестра Батрићева; Снаха Милоњића; Одива (Мандушића). 'Једна баба' из списка лица у тексту се назива вјештица и пророчица“.[11]Међутим, ни Бабовић, а прије њега ни Милан Вукићевић, не помињу ону категорију жена/дјевојака/мајки у Горском вијенцу које су присутне у стиховима епских пјесама (Хазрети Фатима, Коса Смиљанића, Туркиња Хајка, Мара Иванбеговица).

Лингвиста Милош Ковачевић, у расправи "Фигуративност слике жене у Горском вијенцу", која је објављена 1998. године,[12] поновио је постојање седам женских ликова у Горском вијенцу, тј. нагласио је да су Матавуљ, Пижурица, Калезић и Ђилас из неких разлога изоставили дилбер-Фатиму, о чијој заносној љепоти пјева Мустај-кадија у 19 стихова, лирских деветераца, сватовске пјесме. При томе, није поменуо наведену Вукићевићеву расправу о женама у Његошевој поезији, а ни Бабовићеву монографију о Горском вијенцу у којима се помиње „седам хероина“ овога Његошевог дјела. Ковачевић је уочио да је поред Матавуља, Пижурице, Калезића и Ђиласа, веома лијепо о Његошевим женским ликовима крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. вијека писао и Миодраг Поповић у Историји српске књижевности романтизма, у поглављу "Љубавна поезија".[13] Поповић није посебно набрајао Његошеве јунакиње у Горском вијенцу, али је управо највише простора међу женским ликовима Горског вијенца посветио Туркињи дилбер-Фатими, коју су његови претходници били превидјели и изоставили у својим анализама. Ковачевић је највећим дијелом полазишта своје анализе и засновао на преузимањима идеја и запажања из Поповићеве интерпретације. Наравно, овдје је важно додатно указати и на Поповићеву добру генезу јунакиња у цјелокупном Његошевом дјелу и наглашавање чињенице да је дјевојка Хајкуна из Његошеве десетерачке пјесме Мали Радојица „упоредо са песниковим поетским сазревањем“, постала у Горском вијенцу „лирски нежна и тужна лепотица Фатима“.[14] 

2.1.Наслањајући се на непотпуну Матавуљеву типологију, засновану прије свега на етичком критеријуму, као и чињеницу да су јунакиње дате прије као представници одређених типова жена, него као индивидуализовани ликови, Ковачевић је покушао да начини и комплетну типологију свих женских ликова у Горском вијенцу: "Пред нама су љубав са грехом (Ружа Касанова), изгубљена свест (Анђелија, снаха Вука Мандушића), лепота, толико савршена да је трагична (снаха бана Милоњића), сестринска љубав у најузвишенијем степену (сестра Батрићева), јунак-жена (Љубица Радунова), жена-лутка (дилбер-Фатима), и жена издајник (баба вјештица)".[15] Упркос томе што је ова типологија заснована на приличној импровизацији и одсуству јединственог методолошког критеријума, а дјелимично је и нетачна када „бабу вјештицу“ одређује као „жену издајника“, а заправо се ради о „уцијењеној жени“, ипак је у полазној основи корисна. Наглашавамо да се Ковачевић у овом случају некритички повео за тврдњом Павла Поповића о баби вјештици која се „на претњу и заповест везирову“, почиње бавити „издајничком службом“, која је изговорена у сасвим другом контексту.[16] Управо зато да би ублажио ову оштру Поповићеву оцјену, Крсто Пижурица је још у оној раној краткој расправи из 1966. године нагласио да су баба вјештица и сестра Батрићева „двије изузетно трагичне женске судбине из Горског вијенца“.[17] Наведени Ковачевићеви превиди су разумљиви ако имамо у виду да се ради о лингво-стилистичком приступу и недовољном утемељењу на романтичарској поетици, као и погрешном разумијевању књижевноисторијске методологије. Наглашавамо да „баба вјештица“ није никакав издајник, зато што и не припада тадашњем црногорском колективу па да би могла да га изда, већ долази из Бара. Најбоље то показују стихови који потврђују како је била уцијењена од стране скадарског везира: „Запријети кад од њега кренух:/ 'Не смути ли, бабо, Црногорце,/ кунем ти се турском вјером трвдом:/ имаш дома десет унучади/ и три сина, сва три ожењена - / све ћу ти их затворит у кућу/ па у живи огањ изгорјети!'/ Та ме сила, браћо, наћерала/ те помутит хоћах Црногорце“.[18] При томе је и Ђилас у својим запажањима, руковођен већ поменутом злосрећном идеологијом „величања црногорства“, изнио контрадикторну тврдњу да је „баба вјештица“ издајник, али је то неувјерљиво покушао да оправда чињеницом да она није била Црногорка: „Његош је очито и при уношењу жена у спјев пазио на чистоту црногорства – нема Црногораца издајника ни међу женама“.[19] Ако је све то било заиста тако и ако „баба вјештица“ није била Црногорка, онда се поставља логично питање како је могла бити издајник?

Оно што је прије сваке анализе јунакиња у Горском вијенцу потребно имати у виду садржано је у већ поменутој чињеници да су само два карактера приказана као активни јунаци, који се појављују на сцени и показују одређено непосредно мјерљиво дејство на структуру драмског заплета овога дјела. Ради се, као што смо већ напоменули, о сестри Батрићевој и „баби вјештици“. Преосталих пет јунакиња, појављују се у дјелу посредно, кроз казивања или пјесме других јунака, али имају важно дејство на структуру драмског заплета. Три јунакиње су присутне у казивањима Вука Мандушића (снаха Анђелија, снаха Милоњића бана, Љубица Радунова). О Ружи Касановој казују Мартиновићи одмах пошто су са закашњењем дошли на скупштину главара на Цетињу на Малу Госпојину. О дилбер-Фатими кроз стихове сватовске пјесме казује Мустај-кадија, само да би зауставио злослутно натпјевавање сватова у којима су заједно били домаћи Турци и Црногорци. Претходно смо напоменули да се још три жене/дјевојке помињу у сватовским натпјевавањима Турака и Црногораца (Хазрети Фатима, Коса Смиљанића, Туркиња Хајка), док се у трећој пјесми кола помиње трагична субина Маре Иванбеговице, која је проклела свога сина Станишу, који се као талац у Цариграду потурчио и постао Скендербег, а онда са турском војском поробио своју домовину.   

Познато је да је романтизам створио два доминантна "идеала личности", на једној страни "лик хероја", схваћеног као највиши израз типично мушких вриједности, какви су јунаци Вук Мићуновић, Вук Мандушић, војвода Батрић, а на другој страни налази се "лик идеалне жене и драге", узорне и посвећене жене, какве су биле сестра Перовића Батрића, Љубица Радунова, ништа мање снаха Милоњића бана. Међутим, видјећемо овом прилико да се у Његошевом дјелу појављује и трећи тип личности, који чине „жене нарушеног морала“ (Ружа Касанова, снаха Анђелија), а што је у приличној супротности са наведеним романтичарским идеалом. Несумњиво је да личности означавају неку значајну, архетипску особину народа, али колико год личе једне на друге, ипак су свака за себе посебне и индивидуализоване у Његошевом дјелу и на психолошком и на етичком плану.

Код женских ликова Његош је осликао прави национални тип жене са простора Црне Горе, како су то истицали бројни тумачи, попут Светислава Вуловића, Павла Поповића, Димитрија Калезића, Миодрага Поповића, Јована Деретића и других. Његош је своје јунакиње, као уосталом у друге јунаке својих дјела, приказао у „укрштају страсти и дужности“, а настојао је да увјерљиво психолошки исцрта цијелу њихову душу, стање свијести, као и положај у патријахралном свијету. За сестру Батрићеву и бабу вјештицу, казали смо да су посебне јер се непосредно оглашавају на сцени Горског вијенца. Оне су драгоцјене и у жанровском смислу, јер синкретичку природу дјела обогаћују на посебан начин. Сцена у којој се оглашава сестра Батрића Перовића представља "трагедију у малом", а сцена са попом Мићом и бабом вјештицом, упркос трагичким конотацијама, носи обиљежја "реалистичке комедије из народног живота", како је то исправно наглашавао Јован Деретић.[20]

Већ је истакнута сасвим утемељена претпоставка да је личност тужбалице „сестре Батрићеве“ Његош увео у Горски вијенац инспирисан двјема епским народним пјесмама: Куда си ми улетио? и Батрић Перовић. Прву од ове двије пјесме Његош је уврстио у Огледало српско.[21] Више пута је до сада у интерпретацијама наглашено да је сестра Батрићева представљала идеал „црногорске сестре“, те да носи снажну драматичност у дјелу и има улогу да својим чином убрза истрагу потурица и изазове грижу савјести главара због предугог оклијевања. У једној од раних расправа посвећеним Његошевом дјелу, Светислав Вуловић је још 1877. године указао на идеал „братске и сестринске љубави“, који је остварен у карактеру сестре Батрићеве: „У свим чистим српским крајевима нема веће милости од братске и сестринске. То је најидеалније пријатељство, којим се народ поноси“.[22] Нешто касније, Павле Поповић је први указао на њен значај у драмској композицији Горског вијенца: „Најпре је незамењива, а после и израђена фигура“, тако да „представља драматични карактер“.[23] Такође је често наглашавана блискост ове јунакиње са покајницама из стварног живота српског народа на поднебљу Црне Горе и Старе Херцеговине, али и других српских крајева од Далмације до Старе Србије, као и са народним пјесмама тужбалицама које су записане на наведеним просторима. „Елементе дијалога Његош је градио на подлози епске народне пјесме. Батрића је осветио његов брат Радуле. У народу је уврежено схватање да освета, поред тога што задовољава етички принцип правде, олакшава, смањује лични бол“.[24] Насупрот ових ставова налази се мишљење Пера Слијепчевића који је у једној расправи из 1934. године потпуно негирао умјетничку вриједност ове Његошеве јунакиње, као и могуће стварносне аналогије, када је истакао да „својим самоубиством више подсећа на литературу но на Црну Гору, и сигурно квари општи тон дела“.[25] Са друге стране и Никола Банашевић је нагласио да „самоубиство Батрићеве сестре ножем њеног деде не одговара црногорским традицијама“, те да „о њему нема никаква трага у локалним предањима“.[26] 

Познато је да се сестра Батрићева појављује изненада у току засједања главара на Вељем гумну на Цетињу, одмах након проласка турских сватова у којима су се натпјевавали домаћи Турци са Црногорцима. "Уводећи на сцену Горског вијенца покајнице и сестру Батрићеву као нарикачу, Његош није ишао, као ни у другим случајевима, само за тим да изложи вјерно једну слику црногорског живота, већ је изразио и неке друге и замашније типичности: та покајница је сестра – посебан појам и однос у Црној Гори, и она не тужи само у име братства и у име своје љубави, већ кроз њу говоре земља и народ обузети Истрагом".[27] У наелектрисаној атмосфери која је указивала на то да "крст и луна" не могу заједно чак ни онда када се ради о весељу, сестра младог црногорског јунака Перовића Батрића, долази као покајница да пред главарима оплаче смрт брата кога су Турци на превару погубили. Погубио га је Осман Ћоровић у Бањанима, па му главу према предању однио у Травник. Добро је указано на чињеницу да се поред туге и исказу ове јунакиње очитава и снажна љутња. Управо због тога сестра Батрићева је „борбени лик црногорске жене која сугестивно велича врлине и подвиге, и жестоко напада издајство и кукавичлук“.[28] У тужбалици коју нариче сестра Батрићева сазнајемо да су га Турци погубили на невјеру, да су иза њега остала у жалости браћа његова, три младе сестре, отац Перо, те да је седам снаха одсијекло косу из жалости за дјевером Батрићем. „Турци нису невјерни што припадају другој вјери у смислу невјерника, не-хришћана. У тужбалици се помињу као невјерници, као конкретни људи који не држе до ријечи обавезе, крше дато обећање, немају морала, не може се на њих ослонити. Ријечи тужбалице односе се на одређени догађај, па је њихово значење више етичке него религиозне природе“.[29] Покајница се пита куда ће његова млада љуба, куда двоје његове мале дјеце, а шта ће без њега јадни ђед Бајко. У завршним стиховима тужбалице, сестра Батрићева проклиње што се читава земља истурчила, а затим се директно обраћа главарима и проклиње их као главне кривце за ту народну невољу: "главари се скаменили, кам им у дом!".[30] Завршни чин ове "трагедије у малом", Његош приказује у прозној форми, у облику дидаскалије. Сви главари плачу када су чули да покајнице жале за погибијом Батрићевом, излазе пред њих, а сестра Батрићева се загрли са ђедом Бајком, при томе му уграби нож иза појаса и убија се пред свима. Кнез Бајко у очајању пада поред мртве унуке. Тиме је трагичка катарза у потпуности постигнута, а сама одлука главара о истрази потурица доведена до врхунца.

Због свега наведеног, бројни његошолози с правом су препознавали аналогије овога сегмента Горског вијенца са античким трагедијама и спјевовима. Овом приликом помињемо Томовићево довођење у везу пјесме сестре Батрићеве, као и црногорских народних тужбалица са Хомеровом Илијадом.[31] Бабовић наглашава да је Његош сестри Батрићевој „подарио врхунски дар тужбалице, чије нарицање има антологијску вредност и представља узор жанровски“.[32] Поред тога, у досадашњим тумачењима на лијеп начин је указано и на још једну важну чињеницу која овај сегмент Горског вијенца доводи у везу са „косовским завјетом“ и „царством небеским“, као важним идејним темељима цјелокупног Његошевог дјела: „Слика самоубиства сестре Батрићеве заправо је женска минијатура косовског завјета и опредјељења за царство небеско. Батрићева дивна глава исто је што и Лазарева, и сестра Батрићева ће се опредијелити за вјечни живот и за васкрснуће, ког нема без мучења и смрти – са свијешћу да има смрти и без васкрснућа“.[33] 

Појава попа Миће и "бабе вјештице" на сцени Горског вијенца има сличну мотивациону улогу у структури драмског заплета овог дјела, али је Његошев трагички поступак употпуњен комичним заплетом и смјехотворним препознавањем. На цетињску скупштину стиже три-четири стотине Озринића, Цуца и Бјелица и доводе бабу из Бара, која се представила као пророчица, а иза тога и као вјештица, те помутила и позавађала бројна црногорска племена. Траже од главара на Цетињу да јој пресуде. Међутим, умјесто обичног испитивања и суђења, Његош нам приређује праву "реалистичку комедију из народног живота", а као главни комични јунак издваја се цуцки народни поп Мићо, који је био толико образован, баш као онај негдашњи Доситејев народни поп Муждало, да његово писмо намијењено главарима, не само да не може да прочита пред скупштином владика Данило, него то не може и не умије ни сам поп Мићо. У комичном дијалогу који ће услиједити након загледања чудног писма, а затим и послије неуспјешног поп Мићовог срицања над текстом тог писма, огледају се бројни главари. Кнез Јанко пошто је загледао писмо иронично коментарише: "Дивна писма, јади га убили,/ красно ли је на карту сложено,/ као да су кокошке чепале".[34] Вук Мићуновић је још заједљивији и директнији: "Лијепо ли ова сабља чита,/ дивно ли нас данас разговори!/ Амана ти, ђе научи тако?/ Јесу и те у Млетке шиљали?/ Када своје тако осијецаш,/ ада што би с туђијем чинио?"[35]

Мада је у читању толико слаб да једва сриче гласове, приликом усмених одговора исмијаном попу Мићу не мањка рјечитости, зато се без имало устезања упушта у расправу с Мићуновићем и казује му да чита таман онако каквог је учитеља имао, да једва преживљава од поповских прихода, а да му за „летурђију“ није ни потребно више учености, јер је напамет научио крстити и вјенчавати и све друге црквене потребе обављати. Управо тој социјалној компоненти, у којој је извучена на видјело материјална биједа српских православних попова на простору Црне Горе, како су то на лијеп начин истицали Павле Поповић и Јован Деретић, могуће је препознати Његошев дискретан, али свакако намјеран начин, да проблематизује питање слабе вјерске освијешћености сународника и њихове неспремности да плаћају за богослужења свештеника. Сличан проблем, изван текста Горског вијенца, Његош је у другим записима, а поготово у преписци са савременицима, отварао и приликом разоткривања чињенице да су његови сународници били неспремни да плаћају државни порез, тако да је црногорски буџет зависио већим дијелом од руске новчане, робне и сваке друге помоћи.[36] Из записа Матије Бана о сусретима са Његошем (1848-1851), видљиво је да је Његошева Црна Гора добијала знатну финансијску помоћ и од Србије: “Изручих му писма и положих преда њ на биљар двадесет свитака, сваки од сто дуката. Пошто је писма прочитао, узе свитке, и однесе их у оближњу собу, па се врати к мени говорећи: 'Еј, мој г. Матија, није ли ово жалосна судбина да јучака Црна Гора мора живјети оид милостиње!' [...] Иначе, српски новац најдражи ми је; чини ми се као да га десна рука премеће у лијеву. Србија га даје од срца; за њ ништа не тражи до братску љубав; а што је најглавније никад нас не понижава“.[37]

Тек након ове дуге комедиографске експозиције, Његош нас доводи до суштине ове епизоде у Горском вијенцу, суочава нас са несрећном бабом из Бара коју су под оптужбом да је вјештица довели на Цетиње да јој владика Данило и главари пресуде. Устрашена жена најприје покушава да се и пред главарима прикаже као вјештица, а пошто су је брзо разобличили и нагнали је да се одрекне "бапских прича и мудрости",[38] убрзо признаје да је уцијењена и несрећна, те да је присилио скадарски везир да иде међу црногорска племена и завађа их својим враџбинама, у противном ће јој цијелу породицу погубити. Разљућени народ је након овог признања хтио да је "метне под гомилу",[39] али су каменовање осујетили главари и бабу с муком одбранили од сигурне погибије. Поигравајући се комичним средствима са сујевјерјем и предрасудама непросвијећеног народа, Његош у обликовању наведног женског лика постиже и додатну драмску мотивацију коначне одлуке главара о покретању истраге потурица.

Од „бабе вјештице“ се очекивало више, како то истиче Павле Поповић. „Пројектована је да заплаши и завади, како и приличи вјештици којом се представљала, али је баба поклекла приликом првог застрашивања и признала да је дошла уцијењена по налагу скадарског везира да помути црногорска племена“.[40] Бабина улога је да још једном укаже и на сујевјерје и на снажна народна вјеровања у вјештице и разне нечастиве силе, али и да укаже на непомирљивост два супротстављена свијета: потурчењака и Срба са простора Црне Горе. Упркос чињеници да у њеној карактеризацији има недостатака, „ни ту се јасноћа, особеност, незамењивост и индивидуалности не могу спорити“.[41]

Наставиће се...

---

[1]Крсто Пижурица, „Жена у Његошевом дјелу (Баба вјештица и сестра Батрићева)“, Стварање, нав. дјело, стр. 360-365.

[2]Исто, стр. 362.

[3]Исто, стр. 362.

[4]Исто, стр. 364.

[5] Крсто Пижурица, Жена у Његошевом дјелу, Подгорица, 2003, нав. дјело, стр. 62. и 65-66.

[6]Димитрије Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци, 1969, стр. 72.

[7]Исто, стр. 72.

[8]Исто, стр. 73.

[9]Милован Ђилас, Његош, пјесник, владар, владика, Београд-Љубљана, 1988, стр. 440-446.

[10]Исто, стр. 440.

[11]Милосав Бабовић, Поетика Горског вијенца, Његошев институт, монографије и студије, књига 2, ЦАНУ, Подгорица, 1997, стр. 77. 

[12]Милош Ковачевић, "Фигуративност слике жене у Горском вијенцу", Стилске фигуре и књижевни текст, Требник, Београд, 1998, стр. 93-108.

[13]Миодраг Поповић, нав. дјело, стр. 186-193.

[14]Исто, стр. 188.

[15]Милош Ковачевић, нав. дјело, стр. 108.

[16]Павле Поповић, О Горском вијенцу, друго, прегледано издање, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923, стр. 131.

[17]Крсто Пижурица, „Жена у Његошевом дјелу (Баба вјештица и сестра Батрићева)“, Стварање, нав. дјело, стр. 360.

[18]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 104.

[19]Милован Ђилас, нав. дјело, стр. 440.

[20]Јован Деретић, Горски вијенац Петра Другог Петровића Његоша, друго издање, Завод за уџбенике, Београд, 1997, стр. 103.

[21]Слободан Томовић, Коментар Горског вијенца, Универзитетска ријеч, Никшић, 1986, стр. 380.

[22]Светислав Вуловић, „Петар Петровић Његош, песник српски (1813-1851)“, Студије и критике Светислава Вуловића, прир. Радмило Димитријевић, Српска књижевна критика, књига 4, Матица српска-Институт за књижевност и уметност, Нови Сад-Београд, 1979, стр. 119.

[23]Павле Поповић, О Горском вијенцу, нав. дјело, стр. 130-131.

[24]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 284.

[25] Перо Слијепчевић, „Неколике мисли о Његошу као уметнику“, Огледи о домаћим темама, прир. Радован Вучковић, Изабрана дјела Пера Слијепчевића, књига II, Библиотека Култуно насљеђе Босне и Херцеговине, Свјетлост, Сарајево, 1980, стр. 132.

[26]Никола Банашевић, „Коментар“, Горски вијенац, критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић, седмо издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1993, стр. 342.

[27]Милован Ђилас, нав. дјело, стр. 441.

[28]Кристина Р. Митић, „Сестра Батрићева: Е ће земља сва се истурчити, Бог је клео“,  у зборнику: Од косовског завета до Његошевог макрокозмоса: Петар II Петровић Његоше (1813-2013), Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица, 2014, стр. 537.

[29]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 267.

[30]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 92.

[31]Слободан Томовић, нав. дјело, стр, 268-269.

[32]Милосав Бабовић, нав. дјело, стр. 93.

[33]Кристина Р. Митић, нав. дјело, стр. 544.

[34]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 97.

[35]Исто, стр. 97.

[36]Живко Ђурковић, Његош у писмима, Његошев институт ЦАНУ, монографије и студије, књига 4, Подгорица, 2005, стр. 177. и 219.

[37]Матија Бан, Сусрети са Његошем, прир. Горан Максимовић, Бесједа, Бања Лука, 2019, стр. 21-22.

[38]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микорокозма, нав. дјело, стр. 103.

[39]Исто, стр. 104.

[40]Павле Поповић, О Горском вијенцу, нав. дјело, стр. 131.

[41]Исто, стр. 131.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: