У сну сам срела галеба,
Носио сунце на крилима,
Те ноћи пала са неба
Киша, ко роса вилина.
У кљуну реч ми донео
Топлу, тек што је рођена.
Шапат се душом пронео
Да је љубављу вођена.
Реч сам на рану примила,
Ко мелем на бол допала.
Још ми се крхком чинила
Да би на свету опстала.
Ја позвах птицу галеба,
Галебе, сузом врати је...
Посташе горде до неба
Вапаја мојих капије.
Уз тресак се затвориле,
Оста ми песма слуђена,
Риме у глас ми збориле:
Није ти била суђена.
