САЊИВЕ РАНЕ
Тамо живе сањиве ране,
урезане у мртвим сјенама.
Тамо су припитомљени
вапај и суза
и склопљени
над смрзнутим звијездама.
И одувијек се дивим сновима,
у вјечности праха и бескраја,
они стварају једно име.
Камена је та сврха осјета,
кад дишеш ватром,
а заливаш је водом,
да ли онда ишта има смисла?
ЕНТЕЛЕХИЈА СМРТИ
Ентелехија смрти
на сломљеном крилу
замишљене ласте
и три грешна корака
у сјенци звијезде.
То је страх од поезије,
ријечи која одмотава дах,
судар објашњене ријеке
и неисказ у немиру океана.
Посадили су сахране
и све више мртвих дише,
док орхидеја на киши
напушта свијет.
И ноћ сад оплакује сан,
док све друго удише живот ,
кад се крила сударе у мраку
и чекају судњи час.
ПОТОНУЛИ ГЛАС
Тачка на ивици стола,
горке истине и слова.
С хартије клизим као утвара
јер дозив гута крик
да одавно нисам жива.
Усмрти потез живог,
на вријеме покидај неправду
и свега што је прах у јецају.
Иза мојих осјека
остаће нечуј и исцрпљена земља.
Причаће о срцу
као да је одсјај стакла,
заборављајући у њему сузу
лоше извајаних растанака.
Глатка су јутра
све док покора сања о звијезди.
У напетој кожи,
с потонулим гласовима.
Тачка на ивици слома,
слутње и туђег огледала.
Стара сламка осјета
и неизговорна чаша.
Гроб није за ријеч
створену од мора.
Сахраните ми последњи удисај
поред тек умрле птице.
Можда се на мјесту роди нова,
утиснута опипљивим вјечностима.
