О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


СМИСАО

Сандра Алек
детаљ слике: КРК Арт дизајн



СМИСАО


Некад је плима туге неумољива,

самоћа ме баци на дно мора

као усамљено сидро

и стојим тако укопана, усамљена

у бескрају ничега

док ветрови олује шибају мој брод

немилосрдно.

Тада заборавим куда плови живот мој

и на један дуги трен све је бесмислено.

Сав овај земаљски труд, као тежак камен,

човек би тада у воду бацио да потоне вечно,

али онда се као светионик у олујној ноћи

јави божија промисао указујући на смисао

пута којим сви вековима већ ходимо.

Тада скупим мрвице преостале снаге,

попалим светла душе да пробију мрак тмине

укорењен у нас дубоко,

погледам око себе као соко видом изоштреним

и видим, тада јасно видим

да свако биће на овој земљи има задатак свој.

Тада упркос бури и јакој олуји

дигнем сидро и запловим морем худим

јер знам,

док год ме Он својом светом руком води,

не постоји хрид која може мој брод потопити

на путу ка вечној луци.



РАСТАНАК


Јеси ли некада посматрао

лаконогу газелу

како се рањена од живота

раставља?

Прво је пуцањ заустави.

Укочи њен грациозни плес

по рајским шумама

у један изненадни грч

који полако, полако,

полако попушта.

Онда се махнита од бола

крене бацакати ногама

као да се брани од омче

која јој слободу у касу

зауставља.

Затим тако луда, махнита,

изнемогла од френетичног

скакања, падне на земљу

клецавим ногама

и дуго, дуго, дуго чека смрт

која се као најтужнија басна

у њеним очима огледа.




ПРОМИСАО


Као што изнад земље стоји небо

тако и изнад овог земаљског

бесмисла стоји божија промисао

која нам се постепено открива.

Несретан је онај човек који своје

мисли и дела само по земаљским

законима управља.

Данас или сутра њега чека очај

јер није одмакао пуно даље од

оног прачовека што ватру тек открива.

Небо само један закон позна,

а он је божији и зове се Љубав.

Сретан ли је онај који је овом

божанском светлошћу окупан.




СЛОБОДА


Кажу да је умрла,

кажу да је заспала,

иза седам мора,

иза седам гора,

иза седам дола,

у срцу неке птице

што се једном

у 100 година виђа.

 

Али у тај светли дан

ускрснућа,

кажу да крилом

облак помете,

и запламти са

хиљаду боја.

Запевају тада са

неба и са земље

све птице певачице

 

Песму о слободи,

скривену у срцу

једне древне птице.




СО ЗЕМЉЕ


Када ти се живот учини страшнијим од смрти –

Издржи!

Издржи за још једно рађање сунца.

Можда ће то бити величанствен излазак

огромне црвене лопте иза хоризонта,

пропраћен спектром најчудеснијих боја.

Можда ће птице усплахирених крила

полетети ка небу да поздраве буђење

Бога. Можда ће се пробудити траве,

дрвеће и цвеће под дириговањем ветра

па ће засвирати симфонију пролећа Њему

у част. Можда ће река зажуборити јаче

јер ће из дубине мрака ка светлости похрлити

водена бића. Можда ћеш ти бити сретнији

данас него јуче јер ћеш увидети да све на

овом свету своју сврху има, како не човек.

 

Кад ти се дан учини страшнијим од мркле ноћи –

Остани будан!

Јавом корачаш јер имаш задатак и пред собом

и пред другима. Не суди и не дозволи људима

да ти суде јер ко од нас је довољно безгрешан

да баци камен на брата својега. Бог је судија.

Сан је варка, али и путоказ. Слушај шта ти говори,

али не замењуј ноћ за дан. Ниси ни сова, ни

кртица већ човек склон падовима. Скупи снагу,

дигни се и корачај. Када падне ноћ, помоли се

 

пре него у сан одлуташ. Ноћ је доба духова

и тада се твоја душа ослобађа од тела, лети

бестелесна по пољима подсвеснога. У сну су

кључеви за сва чудовишта која на јави држиш

закључана. Све док их не победиш или паднеш

од њих, твој задатак је да земљом корачаш.

 

Када ти се људи учине страшнијим од звери –

Не одустај!

Као Диоген упали лампу па крени човека

да тражиш. Завири у сваку пећину. Погледај

испод сваког камена. Потражи га и међу

живима и мртвима. Многи корачају са

мраком пред очима. Зло се рађа због

немоћи човека да се суочи са својим

демонима. Ти буди она луча што мрак

осветљава и буди брижан, буди саосећајан.

Не заборави да си кренуо у потрагу за

људима. Буди човека и у себи, и у другима.

Не заборави да си и ти умало заспао на

прагу Христовог страдња и постао жртва

Сатаниног искушења. Човек си, падаш и дижеш

се на путу окајања праотачких грехова.

 

(Издржи!

Остани будан!

Не одустај!

У име Бога!)






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"