ТОРНАДО
Да могу пробити главом торнадо
И пустит’ га да ме носи.
Да исциједим из себе деструкцију
Да јој се предам.
И видим докле бих стигла.
Оштра ивица литице која призива
И дозива таман дим прогонитеља.
Скок у хладне тмине
Које грију боље него све руке лажног свијета.
Зидови се лињају од гребања.
До кад ће се крити жиле јаче од кључа
И штедјети за неки огољенији вијек.
До кад ће се крити и клањати нагон разуму,
И до кад ћу да кријем лаж да не видим.
ЛАЖНИ АСКЕТА
Када Сунце освијетли кишу и њену провидност,
И у тој олуји од чистог, топлог плача,
Крену да се исушују капље и локве,
И да зрене нервно сјеме као љетње смокве.
Тад, на трен, бићу ја
Један силни пустињак.
Са сувом кожом која моли,
Која се храпа, подвија и ломи.
Са одором жељном да се скине,
Да пијесак пустиње кроз прсте се вине.
Да ме твој поглед умири.
У њему задавићу све своје трзаје,
И можда опростим све сакривене издаје.
Да ме не буде слике гоњења,
Под катанцем су грехови олињалог човјека.
И пробај уплашит’ ме,
Тим фењером што ти гори.
Док свијетлиш пут у пећини којој је одавно свеједно,
Пази се вјетра који фури,
Угасиће те,
И обгрлити безданом и пепелом.
ПОВАМПИРЕЊЕ
Адреналин убрзава ход,
Шутнута емотивна лопта
Завршила је испод ауспуха.
Тражим представу, покрет, поглед.
У тој моћи фантазије,
Ја сам слијепи, пијани слуга.
У пирамиди покора,
Наслагах жртве, као привид своје моћи,
Да се сакрије подилажење свијести.
Да се укријем и самој себи,
Закопам се у површне погледе,
И да се клатим на вјецној дилеми,
Гдје стају снови а настају проблеми.
Гдје ти ја увијек бјежим,
Јер се бесконачно тражим,
Гдје несхватљивост је једина припадност.
Гдје ја себично забавићу себе,
С тобом ил’ без тебе.
