детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУВЕНИ  РИБОЛОВАЦ

 

Тог чудног дана, Драго је и нехотице постао људождер, а ја ни сам нисам знао да ли сам тада био већи јунак, или кукавица...

 

Нит љепшег дјетињства, а ни воде, нити разоноде...

Ни сам не знам како, али веома брзо сам постао чувен риболовац, један од најпознатијих у долини рјечице Војскове у Подгрмечу...

 

У мом узрасту од 6 година, отац ми је направио прву удицу.

 Тог љета био сам уписан у први разред основне школе. Наступио је период кишних дана, негдје око Преображења, када се преобрази и гора и вода, па све захладни и престане купање у Војскови. А киша нас све отјера у куће, па тамо само кршимо прсте и  чекамо кад ћемо поново напоље.

Тада сам добио најљепши поклон, који сам у том тренутку могао и замислити. Вјероватно најљепши дар који сам уопште до тада добио.

Или сам бар тако осјећао.

 

Био је то фин, раван штап од љескове младице, нешто краћи од очевог, а раван као стријела. За  његов тањи врх, привезан је комад сите, дуг око једног метра, а на његовом врху стоји нова кукица...

Сјећам се добро како је то отац брижљиво припремао..

Све вријеме сам гледао, можда и отворених уста од силног узбуђења и радости.

Будући да се моја мати бавила кројењем и шивењем, у машини је увијек имала мноштво игала и сапињача, отац је издејствовао да добијемо једну сапињачу за мене. Њен иглени дио је одсјекао клијештима и принио ватри у шпорету, а онда је са другим клијештима нагло савио врх. Онда је са неком мањом турпијом дуго турпијао изнутра, па са неком још финијом нешто поправљао и на крају је добио неку малу контракукицу...

Када то заврши, показа ми и проговори:

    - Ова мала кукица ти служи да риба не спадне када се закачи, знаш... Видио си како се она много врти, када је извучемо из воде, а да није ове мале кукице, она би се веома лако откачила и поново пала у воду...

 

Од главе до пете пролетјеше ме жмарци, при самој помисли на тај тренутак.

Колико ли сам пута потрчао за рибом када би је отац извукао, пребацивши је преко себе тако да одлети пар корака на ливаду. Колико сам пута одсјекао дрвену кукицу и низао пастрмке, да не побјегну. Остављао сам их у барице да још живе. Колико сам пута тај тренутак гледао, а данас ћу „постати рибар“, па ћу све то моћи сам.

 

Када је све то припремио, отац је негдје пронашао неку малу теглицу и доносећи је, проговори:

    - Ово ти је за мамце, за црве и скакавце.

Када је вода мутна, за мамце користиш црве, а када је бистра, користиш скакавце, то си већ видио. Најбоље је да мамце спремиш прије поласка, па тек онда да идеш у риболов.

Кукицу за ношење риба одсјећи ћемо тек када уловимо прву рибу. Сада идемо на копање црва.

 

Узео је и он своју удицу и кренули смо поред баште. 

Не знам да ли је ико тада био срећнији од мене...

Ма нико жив, с краја на крај цијелог свијета, све од  Радаковића на истоку до Крнетића на западу, засигурно није био срећнији од мене.

 

Док је отац узимао мотику, објашњавао ми је како имамо слободан дан, јер је пала велика киша, па је по њивама и баштама све мокро.  Мокро је толико, да се ништа корисно не може радити, па можемо у нашу уживанцију.

 

У дну баште је једно мало парче дубоке земље црнице, гдје увијек ископавамо црве, кад крећемо у риболов. Ту смо се и овог пута снабдјели и кроз росу доперјали до обале Војскове.

Вода бијаше мутна, брза и плаха. Готово је напунила своје високе обале, па на кривинама само вртложи.

 

Да не бих дуго чекао, отац је прво мени нашао погодно мјесто и ја сам први пут забацио.

Својом удицом...

Неописиво...

Док је отац отишао мало напред и намјестио се иза неког грма, ја сам својим мамцем величанствено кружио по виру, све размишљајући, јесам ли добро претражио вир, јесам ли дошао на свако мјесто, хоће ли то риба видјети...

Одједном нешто јако задрма, умало ми штап не испаде из руке и ја сав у силном узбуђењу, подиже руком увис... Из воде се ископрца риба и како се појави тако и бућну, опет брзо замаче у воду...  Само фљасну репом, а мој штап прас-празан одлети увис...

Какву ли муку тог тренутка доживих...? И сузе ми навријеше.

 Не знам како брзо, али у трену сам се нашао поред оца и скамењен од туге, само сам изустио:

    - Спала... Само да си видио колика је. Пастрмка, видио сам јој све црвене кружиће.

 

    - Ма, нема везе. Немој ни да мислиш да је у сваком виру риба и да чека само нас. Ајде, богати. То само има у продавници риба. Понекад ће ти се десити да за цио дан риболова не уловиш ни једну, али свеједно и тада ти је драж риболова. Него, да ми не кукамо за том једном рибом и не дангубимо, већ да тражимо другу. А трећа, нека буде срећа. Прва се ионако враћа у воду, опрашта јој се живот, ради среће и берићетног улова.

 

Охрабри он мене и осоколи, кренусмо даље.

Тако забацујући, прођосмо и Грбића мост, уђосмо у Кривошине луке и стигосмо до Босиљкиног Купусишта...

Јадан ти бог. У великом завоју вода само кружи а једна трећина вира мирна, па ивицом брзака и мирне воде, мјесто као створено за пастрмку...

Ту она чека свој плијен. Ту чу ја да забацим...

И, не лези враже. Чим ја спусти мамац, она удари... Овог пута био сам спреман и одмах затегао, а потом и издигао штап увис. Од силине замаха, сав сам се затетурао, окренуо уназад и само једном видје како се и риба закопрца између двије главице купуса.

    - Ево је!... Ево је! Дрекнуо сам из свег гласа. Узбуђењу није било краја.

 

Забацивали смо тако све до Гвозденог моста, а када се попесмо на пут, отац рече да морамо кући, јер он сада већ има посла.

   - Па, како ћемо, ти још ниси уловио ни једну.

    - Ништа не смета, јер ти си уловио за нас обојицу.

Не бијаше ми право, али упутисмо се кући.

Пролазећи поред комшијиних кућа, своју сам рибу на дрвеној кукици све више накретао на њихову страну, неби ли како угледали мој трофеј, кад једном из дворишта зачусмо глас мог имењака᾽:

    - У младог рибара, пуне руке дара, а у старог мокре гаће, за вечеру не зна шта ће...

 

Сви се томе насмијасмо, а комшија дође и честита ми:

    - Е, нека ти је честит и берићетан почетак! Је ли то данас прва?

    - Прва.

Сав озарен од среће, потврдих ја да је тако.

Мало даље наиђосмо поред млина, кад ту млинари Гојко. Видје и он улов, па ми честита.

 

Стигосмо и кући, и укућани се радосно изненадише па ми и они честитају.

Однекуд се појави Стево Јованић, па Гојко Тодић из млина, па Никола Јеж у млин. Сви се начиташе у нашу кућу и заподјену се прича о риби.

Људи моји, осјећао сам се као да сам постигао гол за Црвену Звијезду. Џајић ми набацио, а ја главом затресао мрежу. И још је то цио свијет видио.

 

Те ноћи готово да нисам ни заспао.

А кад-год би и пришао сан, ја поред воде забацио и чекам да риба загризе...

 

Сутрадан сам, одмах послије доручка, отишао на Војскову, сам. Кретао сам се само у дужини наше луке, јер даље нисам смио. А ту, на дужини неких 400 метара, ниже се мноштво вирова, све бољи од бољег.

Тај дан нисам уловио ништа.

Сутрадан сам, мало кришом, отишао низводно до Радаковића баре, па испод Присјеке још ниже, све до Љесе.  Ту сам опет уловио једну малу рибу.

 

Трећи дан сам размишљао како да одем даље, можда ће улов бити бољи.

Али, низводно од Љесе никад нисам пролазио и све ми је непознато.

Свеједно, пробаћу. Одлучих ја страствено и јуначки.

Код куће сам рекао да ћу се кретати само на дијелу наше луке, а чим сам мало замазао очи, збрисао сам низ баре и за тили час нашао се низводно од Љесе.

 

Тај нови терен, био ми је веома фин и занимљив, Лијепа вода, а и околина. Фин сунчан дан, ливаде покошене, роса мирише, а у гајевима птице само пјевају. Мени се ослачило па само грабим напред, све даље и даље... Више ми није ни битно да ли ћу шта уловити, већ само хитам напред, све више да упознам нови крај, да видим како ту људи живе и шта све ново има. Прођох многе завоје и вирове, а иза једног голог брда прошири се равница.  На сред равнице широк колски прелаз, брод, и поред њега велика врљика, отесана из великог храстовог балвана. Сјећам се да је некад неко причао како је на неком Симином мосту таква врљика. Али не знам... Можда то и није то...

 

Прођох кроз ред високих топола а на узвишењу испред мене, указа се пар кућа, нека непозната варошица.

Застадох.

Испред мене је потпуно непознат свијет...

Ко зна ко ту станује?...

Ко зна какви људи ту живе?..

Можда су добри, а можда и зли...

Хајде сад знај, кад их никад ниси видио...

Хајде знај...

Ма, ко зна гдје сам и стигао...

Можда је то чак неко иностранство...

Знам само да комшије често причају како одлазе у некакву Аустрију. Можда је то та Аустрија.

Да да, Аустрија, а шта би друго могло бити.

Нема шта друго бити, закључих ја самоувјерено.

 

Утом се зачуше и неки гласови...

Примичу се све ближе... Али кроз шуму их још не видим, па их се бојим. Одједном се у дну луке појави  неколико људи. Журили су и бучно разговарали.

Чуло се једно звоно и појави се неколико крава. Међу људима, један је носио косу и тобалицу. Она двојица до њега, нису носили никаквог алата, нити су гонили краве.

Можда ће да гоне мене... 

Помислих, већ у страху.

Можда је онај што носи косу спазио мене, па јавио оној двојици да ме ухвате...

Сјећам се неке приче из куће, како се граница не смије прелазити било гдје, већ само гдје је одређено...

 

Готов сам, сад ће да ме ухвате...

Сад че да ми отму штап и ко зна шта ће још да ураде.

Можда су и људождери. Знам, када је мој старији брат у кући читао наглас неког Робинзона.

Гдје се ја ово нађох..., мајко мила.

 

Не знам ни сам, којом сам се брзином окренуо и додао гас ногама.

Носиле су ме као никад дотад, а све перјајући кроз високу траву, па опет кроз ниску. Преко покошених ливада, рукаваца и газова, а све хватајући заклоне.

У почетку се нисам смио ни обазирати, а када сам прошао Љесу, обазрео сам се неколико пута..

Иза мене није било никога. Свеједно, иако сам досад био бржи, можда одсад нећу.

Све тако, соколећи сам себе, сав без даха и у зноју, упадох ја и у кућу.

 

Кад, не лези враже, умјесто да ме утјеше, они сви скоро уплакани. и још се деру на мене, гдје си до сад!

Ја не могу ни до даха доћи, оћи ми искачу, тек тетка, једном вели:

    - Станите људи, видите ли да се дијете нечег уплашило. Дајте мало шећерне воде!..

Усред мојих уздаха и муке, испред носа ми бану шоља заслађене воде и тек што отпих један гутљај, чујем како мати галами и пита:

    - Па, гдје си до сада? Шта је са тобом? Све смо вирове претражили по луци, да негдје ниси упао у воду. Када те нисмо нашли ту, отац ти је отишао узводно, надајући се да си негдје горе, гдје сте ишли неки дан...

Сада је само гледала у мене, ишчекујући одговор, а видиим на њој да се готово сва тресе од узбуђења.

Знао сам да морам одговорити, али шта.

Премишљао сам се још један трен, кад поново прасну повик:

    - Одговори !

    - Мора да сам био у иностранству, То би морала бити Аустрија. Нема шта друго бити, него Аустија... Одговорио сам сасвим озбиљно, а затим наставио:  - Чули су се неки људи. Појавили су се изненада. Мислим да су ме примијетили и кренули да ме ухвате. Да ми отму штап и ко зна још шта да ураде... Једва сам побјегао. Ето...

 

 Мати ме је унезвјерено гледала. Није ми било јасно да ли ће тог момента заплакати или праснути у смијех. Ни остали више не ћуте, наста општи смијех.

Бијаше ми неописиво криво, јер умјесто да ми помогну, они се подсмјехују. Одједном се сва кућа орила од смијеха. И у пола тог урнебеса ког ја никако нисам разумио, на врата бану отац.

Био је сав изненађен готово престрављен, а у кући гледа незадржив смијех, па сада ни њему ништа није јасно.

Али театрално диже руку да се остали смире, те упита:

    - Људи шта вам је у овом тренутку? Гдје ми је дијете ?!

Али, када му мати очима показа на мене, тек тада ме и он спази. Онако, сав мокар са штапом између кољена, некако сам се још више шћућурио иза матере неби ли ме како заштитила, иако сам крив.

    - Гдје си био, несрећо једна?! Дрекну отац.

Нисам стигао ни да одговорим, већ је мати ускочила са одговором:

    - Ево га каже да је био у иностранству, највјероватније у Аусрији.

    - У Аустрији ?

 

Неколико пута ме је погледао, а онда приупита:

    - Како изгледа то мјесто, гдје си био?

    - Много далеко, даље од Љесе...

    - Да чујем даље?

    - Иза једног великог голог брда и велике окуке Војскове, на сред заравни стоји велика врљика.

    - Даље“

    - иза тога се појавило неколико кућа сасвим непознатог свијета. Чули су се гласови и ја сам се уплашио да ме не ухвате. Побјегао сам главом без обзира...

    - Велиш Аустрија...?

    - Да.

    - Био си у Ковачевићима, сунце ли ти калајисано!. У Ковачевићима у Доњим Петровићима, вуцаро једна! А ми овдје кршимо прсте, нити знамо гдје да те тражимо, нити шта да радимо, битанго једна !

 

Застао је, па одједном и он прасну у смијех.

Преко куће се све орило од смијеха док сам ја још увијек са штапом међу кољенима сједио мокрих и ногу и гаћа, унезвијерено их гледао и сав се тресао.

 

 

И да ту не буде крај, ускоро се појави срамота трећа, још и највећа...

Некако под јесен, беремо ми кукурузе у нашим њивама. До нас беру и неке комшије и једном мој отац довикну њима:

    - О Драго! Дођиде, молим те, Имам нешто веома важно да ти кажем!

Ни пет, ни шест, између осталих, један човјек спусти сепет, издвоји се, сиђе низ обалу и бану пред нас.

Како он приђе, да би нас упознао, мој отац њему рече моје име, а мени његово. За мене сасвим непознато бијаше име Драго Ковачевић...

И, не лези враже, поче прича...

    - Да чујем, Миркане...

    - Ето, Драго, живимо толико дуго у доброј сарадњи и као међаши, али ја до сада не знадох да ти живиш у Аустрији.... И да си највјероватније људождер...

Пролом смијеха груну у обје њиве...

Види Драго да отац пар пута погледа у мене и да се ту спрема нека опасна заврзлама. мало оћута, па сасвом озбиљан прозбори:

    - Сад ни мени више ништа није јасно, какав сам ја то људождер, из Аустрије...

Ето, упитај овог великог риболовца, како је у риболову залутао и набасао на Ковачевића баре, а онда сам себе убиједио да је стигао у Аустрију и да су се неки људождери спремали да га ухвате и поједу...

 

У првом моменту бијаше ми јако непријатно, јер све се по кукурузишту орило од смијеха.

Али, када се смијех у обје њиве мало стиша, Драго сједе на обалу и постави ме да сједем на његово кољено и веома озбиљно ме замоли да му све потанко испричам.

Почео сам грчевито и тешко, али како се он све више смјешкао, и мени постаде лакше. На крају се и мој језик развеза.

Док сам причао, Драго се све више смијешио, док једном и он не прасну у смијех.

А и около, кроз кукурузе, све се орило од смијеха.

Из пола тог урнебеса и полугаламљиво, Драго само једном проциједи кроз зубе:

    - Дођи-де да те једном цмокне овај људождер!

 

Више се нисам могао измаћи, готово је. Већ ме је стегао рукама у исти мах када се сручи његово велико и громогласно цмок. 

Мислим да је одјекнуло с краја на крај њиве.

 

Тог дана, иако је Драго „био“ људождер, ја се више нисам плашио ни њега, ни непознатих људи.

 

Тек тада сам схватио колико је мој свијет мали, од Радаковића до Крнетића, а ево данас се проширио и на трећу страну, све до Ковачевића...

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: