ПАНДА
Мајка јој је говорила да је много скуп. - За те паре можемо да купимо јакну и чизме за зиму.
А била је јесен те 1990, и на четвртом спрату Института за мајку и дете било је много уплашених мајки са много слатке деце. У земљи је започело неко тешко време, а у тим собама, ходницима и срцима ширио се страх од непознатог, новог и чинило се тежег од надолазећег времена, сапутника за цео живот.
Нема тих ратника јунака, који не би пали пред храброшћу родитеља, њиховом спремношћу и снагом. Узимале су шприцеве и игле у руке, те мајке, и вежбале како, под којим углом, правилно убризгавати инсулин, бодући болничке јастуке. Ех, како је болна и племенита судбина тих јастука била. Када би се осетиле спремне јастуке су замењивала њихова деца.
Срећа, те су деца брзо преузимала одговорност. Бојао се не бојао боце, друге ти нема него с њом. У дечијој глави храброст хитро превазиђе страх. Важан си јер сам можеш нешто тако страшно. А и како дете да дозволи да се те дивне, нежне и савршено мирне мамине руке, после беспрекорно одрађене процедуре, још дуго, дуго, дуго тресу.
У тој збуњености мноштвом информација и навикавању на бол боцкања, њу је из мале радње у приземљу Института, непрестано гледао он. Мекана, црно бела њушкица, светлуцавог погледа, желела је да се нађе у загрљају те девојчице, док је и она бојажљиво при сваком проласку крај излога проверавала да ли је још чека.
Чинило се да ће се на гледању све завршити, али дечије су жеље искрене, јаке и чисте, а када су такве лако постају стварност, само што касније, као одрасли људи, забораве на то једноставно правило, па им се отежале, ослабљене и упрљане, жеље све теже остварују.
Дође деда у посету девојчици и она се рашапута. Срамота је од мајке било да на глас изговори. Поведе деду за руку до мале радње и први пут загрли свог панду. Проходао је болничким ходником, а данас је прешао тридесету, па ето понешто и исприча о тој десетогодишњој девојчици.
Дедино срце, меко ко та плишана играчка, мудро је знало да се чизме и јакна брзо прерасту, а успомене никада.
