БУДЕШ ЛИ ИКАДА СЈЕНА?
Будеш ли икада сјена
када у теби ватромет гори,
када ти суза јутро у дан плете
или када на твојим уснама тиња пламен?
Вратиш ли икада казаљке на зиду
у вријеме када је пустиња твоја
као ружа латица у пуном сјају
препуна оаза била?
Бациш ли удицу и довучеш ли мисли
из заспалих блиједих фотографија,
када је ријека без мостова
изворске свјетлости,
цијелим током
текла?
Сјетиш ли се заспати понекад или често можда на ливади бешумне траве,
испод површине и запремине,
без формуле бар за сад,
и бар на трен?
ТРЕНУТАК
Трен, безвремен и снен.
Радостан, милостив,
елегичан, неукротив,
непоновљив. Стоп!
Украдоше га казаљке.
Тик-так, тик-так, однесоше.
Не, не брините, ту је.
Камен је у ријеци.
Тамо станује.
ПРОХУЈАЛИ ДАР
Неустрашивом ведрином
корачаш и гориш,
само, и само ако,
вјерујеш и волиш!
Дани су прекратки,
за све што би хтио...
А ноћи?
Ноћи су окупане звијездама
падалицама склупчаним
у соби.
А кроз живот?
Радујеш се, јер знаш,
да чак и у хладној зими се скрива,
ватрена драж и да,
без дрхтавице и иња,
чар топлине није чар, него
прохујали дар.
