 | Милица Јефтимијевић Лилић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
за Б.
Ушла сам у тај поглед цела
Непредвиђено, нехајно
Готово судбински
Ко у хабитус што све обавије.
Тај поглед обгрлио ме је
Опрезно, исконски
И топлина је прострујала умом.
Свет се начас обојио у плаво
Ко увала нетом откривена,
Добио невино лице
Престао бити зао.
Биће се тим погледом пробуђено
Озарило слутећи сунчани слап,
Нужност стапања с другим,
Пуноћу што проговара смислом,
Спремност да
Крикне постојање.
Негде је од тог блеска
Процвао бадем нем од чекања,
Учврстио се локвањ
Већ дуго немиран.
Два су се острва приближила
Ношена чудном струјом
Ко да су пре потопа
Некад била једно.
Планула је мисао жељна искре
И Хајдегер, Ниче, Флоренски
Сви су се нашли у игри ненадано,
А само руке кад се осмелише на додир
Поричући речи, знање,
Победнички такоше свемир
исписујући тетоважу ума.
