О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


РАЈСКЕ ЛИВАДЕ

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


РАЈСКЕ ЛИВАДЕ


          Сестра на очном одјељењу излази из картотеке. Корача енергично и избацује стопала у бијелим кломпама према вани. Притом се ослања више на пете него на прсте и оставља утисак да би сваког часа могла, као балерина или клизачицада направи пируету или да се заврти око властите осе на пети једне ноге. Лице и нос су јој покривени пјегама и мени у тренутку пролази кроз главу како  већ дуго нисам видио дјевојку са пјегавим лицем и како пјеге дају посебну драж женској љепоти. Њена немирна и разиграна коса, црвенкастог пресјева, поиграва при сваком начињеном кораку. Испод руке носи бијелу фасциклу са натписом„ Очно одјељењеЛасерске операције“. Застала је на средини чекаонице и проговорила: 

-Молим пацијенте који су имали ласерску операцију и имају термин у један сат да заузму мјеста на клупама испред ординација „три“ и „четири“. Докторица ће вас прозивати појединачно –двоје по двоје. Први пацијент нека заузме мјесто у ординацији број „три“, а други у ординацији број „четири“. 

Из једне одијељене чекаонице коју при пролазу нисам ни примијетио излазе пацијенти. Сваки на једном оку носи специјални повез – сиву пластичну шкољку са рупицама приљубљену уз око уз помоћ еластичне траке. Постројавају се као војници и крећу уједначеним кораком према клупама. На челу новоформиране групе једнооких - ових добрих киклопа, и њихових пратилаца, налази се госпођа која страховито подјесјећа на глумицу Џун Сквиб, која је глумила супругу Џека Николсона, Хелен Шмит, у филму „О Шмиту“, и која је дошла без пратње. Она, ваљдаиз тог разлога, а да би одржавала равнотежу, послије сваког начињеног корака узмахне десном руком и благо је савије у лакту.

Иза ње иде црнопути брачни пар. Њој је затворено десно, а њему лијево око. И придржавају се међусобно испод руке. Милосрдна игра судбине. Овако удвоје чине цјелину и нису упућени ни на чију помоћ осим на ову, међусобну. Иза њих опет средњовјечни човјек у џинсу корача високо подигнуте главе. Њега испод руке придржава жена која не престаје да му објашњава нешто пригушеним гласом, док у другој руци носу књигу између чијих страница је задјенула прст. И сада сви заузимају мјеста на двије клупе испред ординација. Укупно петоро њих. Петоро добрих једнооких киклопа и њихових пратилаца који чекају долазак докторице.

И, ево, долази и докторица. Мршава као грана. Носи испрану и прешироку униформу. Сјетих се пежоративног израза којим се у нашим крајевима описивала оваква врста женских створења: „мушкара“, и постидјех се због те наше ружне склоности да човјека сведемо на  вањске особине: глуваћ, ћоро, шепо, муцавац, мушакара – и прекрстих се.

 Докторица у преширокој униформи преузима фасциклу од сестре и показује госпођи, двојници Хелен Шмит, да пође за њом у ординацију број „три“. Човјеку који је корачао са високо уздигнутом главом показује да уђе у ординацију број „четири“.

Из унутрашњости ординације се чују гласови, један груби и један пискутљиви и онда се врата отварају:

- Могу ли вас загрлити само начас? Хвала вам до неба. Видим све. Јасно и бистро. Као да ми је пред очима грануло праскозорје послије мркле ноћи. О, Боже, како је лијепо – то се „Хелен Шмит“ опрашта од докторице и напушта ординацију без малопређашњег повеза. Пратим је погледом док корача низ ходник. И даље након сваког начињеног корака узмахује руком. Размишљам да ће можда по напуштању болничке зграде престати с тим и како је чудно да она има груб глас, а докторица са мушким цртама лица пискутљив и висок.

У међувремену врата на ординацији број „четири“ су се отворила и из њих је изашао онај човјек од малочас који држи главу високо уздигнуту. Без повеза. Са широким осмијехом. Његова жена са књигом у руци му наслања главу на раме. И сада и они ишчезавају низ ходник и напуштају болничку зграду.

И све се понавља по већ увјежбаном сценарију. Докторица у испраној униформи покаже пацијенту са клупе са шкољком преко једног ока да уђе у ординацију. Из унутрашњости ординација се зачују гласови неједнаких висина. Врата се отворе и у чекаоницу ступи пацијент, само без повеза. Закорачи у чекаоницу са осмијехом и, могло би се рећи – са раздраганошћу на лицу. Осморо њих. И сви ови прегледи, укључујући и опраштања и захваљивања „до неба“ и „из дубине срца“ нису трајали дуже од пола сата.

Напосљетку, ординацију напушта и докторица. Њено лице је безизражајно. Предаје бијелу фасциклу сестри са пјегама која је стајала на вратима картотеке.

Ја и даље сједим на својој клупи размишљам да је овако вјероватно и на посљедњем и коначном суду који ће према вјеровању на крају историје бити извршен над људима, тако што ће раздвојити праведне од грешних, након чега ће праведни као награду задобити вјечни живот а грешни вјечну патњу као казну. И ти праведни ће, слично као и ови једнооки пацијенти, са раздраганим изразима лица ступити на рајске ливаде гдје обитавају анђели и душе светих. И на њих ће се излити сунчева свјетлост, која грије и оживотворава, и под чијим зрацима цвјетају биљке и предивни цвјетови и прелијећу шарени лептирови и чује се зуј пчела и цвркут небеских птица. 

Кад сам подигао поглед према сестри која је држала картон и изговарала моје име, вјероватно сам још увијек имао блажени израз на лицу, јер сестра ми се насмијешила некако благонаклоно, готово анђеоски, док ме пратила до ординације и изговорила:

- Докторица ће вас прегледати за пет минута. Сједите на ову столицу.

 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"