НЕДОСТАЈАЊЕ СУНЦА НАД ПОДГОРИЦОМ
Вјетропирасте
новембарске улице
не маре за моје подочњаке
У овом Не-времену без снијега
тјескобна плућа би да бјеже
Али нема бијега
И узалуд Инструкције шаљем похрањеном Сунцу
у космичким пустарама
лелече сјеверни вјетар
С Буком и квасним корацима киша
И поглед ми у шал увијен
И сатови су се одавно уназад окренули
Воде се у леду уставиле
ПРОЉЕТНА
Шúме златолистне шùме
Наших простора
Додиром сјећање мрвим
таме застора
струје ми челом
Заборавим
Па ме често и нема
предјелом живих
Лутам ти тишином
између зјеница
Мрак који ми издају спрема
Познајеш
И мисао воштану
која ми измиче
некуд у срж коштану Сунца
Остајеш
Пјесма која ме претиче
Сан који ми јава бунца
Оно Њежно
Оно Памучасто
Оно Сњежно
Слово које ме тражи
Свиће нам тиха ноћ
Живопишеш ми се
поново
у опису свода
А неба ми недостаје
и у сливовима вода
је одвише бучна и не стаје
одвише мутна
за бистрину којој идем према
Лутам ти између зјеница
када ме нема
А изгубљен са често
Улицама наших слобода
жиле те моје
и свако мјесто
гдје стојим
дозивају
Кад пијани километри зјапе и
зијевају
између моје и твоје
Ноћи
О надам се неће никада проћи
Шüме златолистне
Наших простора
Мирисом соли
Дремају поспана мора
И вòде линијом вöде
Сутон у чуну
зраци од меда
Желим да те моје ријечи сроде
с природом свјетла
без неког посебног реда
Силином киша
Фебруарских
Метафором од вјетра и плиша
Зора је дотакла кровове кућа
и Дан је засијао у цвјетовима
Наш стан је обичан
Међу свјетовима
колико може бити
обичан живот
са Сунцем
Тијесан и комичан
Је говор
за наша
Ћутања
Наши су погледи
измаштана
шапутања
И птице
небима наших
сањивих лутања
су папирне барке
Због срца
које ће постати метак
Због твоје усне од Сунца
Због бајке
Смјелошћу
коју себи нисам признавао
Пред кругом биља и људи
и живота којег сам познавао
Прокламујем твојом скицом
Манифест прољећа
Април се пропиње
На круне цвијећа
И Лелујаве
од прегршти омањих срећа улице
Небом описују метеж кружнице
Као у збјегу ласте
Чујете ли их
ријечи
бескућнице
Које ми душа расте
Чујете ли
Прољеће као
Бруј у лишћу
И Симфонију пора
Док
Шúме златолистне шùме
Наших простора
И вòде линијом вöде
Јутро у чуну
зраци од меда
Желим да те моје ријечи сроде
с природом свјетла
без неког посебног реда
ВРИЈЕМЕ МРТВИХ
остани
Пејзажне архитекте ће без тебе заборавити на цвијеће
осиједјеће једна већ сто пута понижена пјесма
остани
јер устаце мртви комунисти и доказиваће ми
у задимљеним кафанама како Бога нема
свијет ће постати предграђе мртвима
ја јесам старији али сам једнако глуп
бојим се да ћу им наиван повјеровати
