детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕУГОДНИ ИНДИЈАНАЦ

(Изводи из књиге ‘’Неугодни Индијанац’’ Томаса Кинга,

(Домородачко становништво Северне Америке)

Томас Кинг се сматра великим канадским писцем, попут Марк Твена. Истражујући живот Индијанаца на америчком континенту, он се чак поистоветио са Индијанцем, иако му порекло потиче из Грчке.

Кинг у својој књизи Индијанце описује као неугодне, какве су их прихватали европски досељеници, пре свих Енглези. У почетку канадско становништво прихатило их је као Индијанце, а касније су их преименовали у ‘’Прву Нацију’’, док су их у Америци прихватили као Домородце (Индигиниос). Индијанска деца, чији су очеви Европљани, а мајке Индијанке, названа су ‘’Метис’’, прихватана су такође као домородци, мада у Индијанском Акту нису добили тај статус. Метис Индијанци у Онтарију, Манитоби, Саскачевану и Алберти имају свој језик ‘’Мичиф’’, који је мешавина француског и домородачког језика.

Како Томас Кинг износи, Колумбо није први открио Америку. Пре њега источне обале Америке отктио је Норс, а западну страну, давно пре Колумба, открили су Кинези. Кинг такође оспорава и Жака Картијеа и Семјуела Чемплаина.

Када су Европљани почели досељавати на континент Америке, Индијанци нису њих убијали, Индијанци су мирољубив народ, а Европљани су убијали Индијанце. На монтреалском острву 1689. године убили су 90 Индијанаца. Године 1832. убијено је 18 Индијанаца у Крику, Илиноис, а 1854. године у масакру у Орегону убијено је 19 Индијанаца. У Хендерсон Флат-у 1860. године убијено је 25 Индијанаца, а 1879. године у Колораду је убијено 11 Индијанаца, у Форт Паркеру, Тексас, 6, у Флориди, близу Бушнела 1о8 Индијанаца, и сви су били ненаоружани цивили. Током 1890. године 487 добро наоружаних војника отворили су ватру на 350 Лакота Индијанаца и масакрирали њих 200 до 300, претежно жена и деце. Сличних случајева било је прековише.

Бели људи масовно су масакрирали Индијанце. У Њу Мексику Јуан де Онате и његови људи убили су 800 Акома Индијанаца. Џон Ундерхилл убио је шест до седам стотина Пекуот племена, близу Мистик Ривер, Конектикат, а 1871. године убили су око 150 Пинал и Ароваипа Апача у Камп Гранту, Аризона. Затим, 1863. године у Бер Риверу, Ијдахо, убијено је 250 Нордвестерн Шошони Индијанаца. Генерал Хенти Аткинсон убио је око 150 Саук и Фокс племена у Бед Акси Риверу, Висконсин, 1832. године. Такође се зна, да је 1864. године у Сенд Крику, Колорадо, убијено око 200 мирних Чејни Индијанаца. То је формално био покољ свакога ко се кретао. А још гори покољ извршио је Вундид Ни 1890. године, где је убијено око 200 Лакота Индијанаца. И као што Силвиа Ван Кирк у својој књизи ‘’Мени Тедер Тоис’’ описује жене Индијанке, Европљани истраживачи, војници, трапери и они који су правили мапе, трговци и други, једноставно су убијали Индијанце мужеве, да би спавали са њиховим женама.

Када је Томас Кинг био дечак, 9 година, са својим другарима играли су се каубоја, а нико од њих није желео бити Индијанац.

У седамнаестом веку почели су ратови између белих људи и Индијанаца. Од 1622. до 1644. године ратовали су у Вирџинији, а од 1675 до 1678. године у Масачусетсу, па је затим уследио такозвани француско-индијански рат, а Алгонкин Индијанци ратовали су као савезници Француза, и Ирокис Индијанци као савезници Британаца. Сличних ратова било је превише. Канада, за разлику од Америке, није водила ратове против Индијанаца, једноставно, Канада није тежила за ратном славом на својој територији.

У свим ратовима бели људи су имали савремено наоружање, углавном донето из Европе. Бели људи су себе одувек сматрали вишом класом народа, а Индијанце су сматрали необразованим. У Холивудским филмовима Индијанци су приказивани у виду комедија, а не њихових трагедија.

Недовољна су извињења канадских и америчких званичника за сва почињена злодела према Индијанцима. Прво извињење у канадском Парламенту учињено је 2008. године. У Америци је постојала изрека: ‘’Добар Индијанац је мртав Индијанац’’. Међутим, како кажу Теодор Рузвет се стидео те изреке. Неки документи наводе да су Европљани доласком на амерички континент поубијали 80% индијанског живља. Године 1830. Џорџ Катлин је путујући по Америци закључио да ће Индијанаца потпуно нестати са земље.

Католичка црква је почела да доводи индијанску децу у цркве од 1947. до 1990. године, а родитеље им наговарали да децу дају у резервате, де ће им бити добро образовање у друштву белих људи. Чак су им причали да ће им се променити боја коже у белу. Наравно, то су биле измишљотине, лажи. А зна се, да су Индијанци од свога постојања били научени да живе у хармонији са природом.

Европљани су Индијанце заразили маларијом, која је убила милионе људи и била је неизлечива. Американци су тек од 1969. и 1970. године на својим универзитетима дозволили Индијанцима да се могу декларисати као Индијанци, па се је и сам аутор дате књиге Томас Кинг, штоса ради, декларисао као Ундијанац, иако то није био.

Према попису становништва 2006. године, Канада је имала 565.000 Индијанаца, мада многи нису желели да се попишу и било их је заиста много више. Са Метис и Инуит Индијанцима било их је око 1.2 милиона, у чега нису урачуната 22 резервата. У Америци статус Индијанаца из 2009. године имало је 564 племена са око 950.000 житеља, мада се сматра да их је тада било 2.4 милиона. Аутор Томас Кинг ни ове податке не сматра тачним, он мисли да их је било много више. Он чак наводи да те цифре представљају око 40% од укупног броја Индијанаца у Америци.

У Канади легитимни статус Индијанаца, дат је по Индиан Акту из 1876. године. Године 1881. било је забрањено да бели људи купују пољопривредне производе од Индијанаца, а 1885. године чак су Индијанцима забранили да играју своје игре, као религиозне обреде. Од 1905. године дозвољено им је да могу напуштати резервате, а од 1914. године дозвољено им је да се могу одевати у својим националним костимима. И, коначно, Канадски Индијанци од 1968. године имају канадско држављанство и право гласа.

Томас Кинг наводи да индијански клубови постоје у многим земљама: у Сједињеним Америчким Државама, у Русији, Италији, Француској, Пољској,Мађарској, у Скандинавским државама и у Немачкој, а само их нема у Канади.

Први односи између Индијанаца и белих људи, након доласка Европљана, били су трговачки, продаја - куповина крзна. Индијанци су схватали да су они суверени на својој земљи, као независтан народ. Али, крајем 1700. године власт над Индијанцима преузима армија, створена је са Индијанцима конфедерација, а године 1823. донет је закон, којим се забрањује свака куповина земљишта од Индијанаца, сва земља стављена је под федералну власт. Од 1831. године Индијанци су потпуно изгубили свој суверенитет. Канада је своје законе идентификовала са америчким 1876. године, са усвајањем Индијан Акта, а први модеран акт потписан је са Индијанцима 2000. године.

Када је почела дислокација Индијанаца њих је нестало око 100.000, што је приказано у извештају Ројал комисије 1996. године. У Канади је дислоцирање Индијанаца почело 1940. године, готово век касније него у Америци. Индијанце су дислоцирали што даље од белог становништва, објашањајући им да то чине из разлога да их заштите од белих. Држава је Индијанцима давала до тада не обрађивану земљу, обећавајући им нову будућност, коју су називали централизацијом. Дислоцирање Индијанаца у Канади обустављено је тек од 1950. д0 1960. године.

Северно-америчка политика према Индијанцима, од друге половине деветнаестог века, каже Кинг, изгледа као лош филм. Војници, свештеници, политичари, социјални радници и чак научници, крили су се од Индијанаца. Бели људи борили су се против Индијанаца 250 година, третирајући их као непријатеље. Постојала је и асимилација Индијанаца, па се уништавање Индијанаца може третирати као Геноцид. У свему томе значајну улогу играла је католичка црква. Франсис Џенингс у својој књизи ‘’Инвазија Америке’’ назива хришћанство као ‘’Религиозно освајање’’, а Томас Кинг то назива ‘’Религијом завођења’’. Европљани су Индијанцима наметнули своју религију и образовање, као супериорно. На то су присиљавали Индијанце, стављајући их у ситуације да гладују и затварали су их у резервате. Судија у Филаделфији Хенри Панкост је 1882. године сугерисао: ‘’Ми морамо касапити Индијанце или их цивилизовати’’. Тада су усвојили правило: ‘’Убити Индијанца да би га спасили’’. Католичка црква преводила је индијанску децу у католике, и ништа их нису учили из домена живота Индијанаца. Црква је једноставно одродила индијанску децу, одстрањивала их је од њихових родитеља, елиминишући потпуно утицај Индијанаца на своју сопствену децу, деца су изгубила свој језик, хранили су их неукусном храном, школе одржавали хладне, деца су се прехлађивала, обољевала и умирала. Чак су ту децу и сексуално кажњавали. Школе за индјанску децу ни по чему нису биле упоредиве са школама беле деце. У Канади од 1840. до 1932. године преко 40% школа биле су католичке, под контролом цркве.

Индијанска деца масовно су обољевала од туберкулозе и масовно су умирала. Медицинска заштита, за ту децу, готово да није ни постојала. Деца су учена да се спремају за запошљавања код белих људи, а приходи Индијанаца били су 1960. године четири пута мањи од прихода белог становништва.

Аутор Томас Кинг наводи цифру од 150.000 индијанске деце која су умрла у католичким школама у Канади, уз претпоставку да их је још много више умрло у Америци. Он помор индијанске деце упоређује са шпанском грипом 1918. године, чији је морталитет био око 20%, па се даље пита: ‘’Шта би се десило да су јавне школе у Торонту, Ванкуверу, Сан Франциску, Њујорку и другим градовима имале толики помор беле деце?’’. И, како сам каже, ‘’То је само теоријско питање’’!

И тек 1986. године Уједињена црква Канаде ,први пут се изјаснила за слаб третман индијанске деце, а 1988. године министар за индијанска питања, Џејн Стјуарт, поднео је, у име канадске владе, извињење. А цркви је требало 20 година, да се папа Бенедикт XVI извини. И, коначно, Први министар Канаде, Стив Харпер, извинуо се у Хаус оф Комерц, тврдећи да је асимилација Индијанаца била погрешна. Аутор Томас Кинг тврди да слично извињење у Америци никада није учињено, а тек 2009. године донета је резолуција извињења, коју је потписао Барак Обама. Предњем се могу додати и информације канадске телевизије током 2001. године, о бројевима индијанске деце страдалим у школама католичке цркве. За исто ни папа Франсис до данас не налази потребним да се и он извине. У Канади се ипак извинуо Прај-министар Џастин Тридо.

Године 1855. у Америци је било око 1500 афричких робова. А када су Американци форсирали Чироки Индијанце да се преселе, на њихове, индијанске територије, многи од тих робова пошли су са Индијанцима. На питање Индијанцима: ‘’Шта би они желели у будућности?’’, одговор је бо: ‘’Суверинитет’’! А када су питали беле људе, шта би они желели од Индијанаца, одговор је био: ‘’Њихову земљу и асимилацију’’!

Током 1980. и 1990-тих година владе Канаде и Америке одлучиле су да су теритотије Индијанаца идеалне за одлагања ђубра и нуклеарног отпада, против чега су се прво побунили Индијанци племена Навојо 2005. године. На територијама на којима живе Индијанци, данас се налази највише рудника, из којих такође излазе многобројни загађени отпади. Индијанцима је одувек дотуран алкохол, затим дрога, и на крају коцка, све што разара личност Индијанаца.

У Канади је Нунавут добио самосталност 1999. године, као нова територија. Име Нунавут има значење ‘’Наша земља’’. Они имају и свој језик ‘’Инуктитут’’, који је уведен у њиховим школама, поред енглеског и француског.

Томас Кинг тврди да проблем између Индијанаца и белих људи никада није постојао због незнања, проблем је био и биће у недовољном поверењу западне цивилизације према Индијанцима.

Индијански Вигвам                                            Тридо са индијанским поглавицом

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: