детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРОЖИМАЊЕ ПРИЧЕ И ЖИВОТА У КЊИЗИ МИХАЈЛА ПУПИНА СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА

 

Проф. др Горан Максимовић

Поред свега знаменитог што је урадио за човјечанство као врхунски интелектуалац, хуманиста и професор, истраживач и научник, уз све оно чиме је као искрени патриота задужио цјелокупни српски народ и свој родни крај, Михајло И. Пупин (1854-1935), остварио се и као веома успјешан писац, а за прозно дјело Са пашњака до научењака, које је у оригиналу на енглеском језику објављено у септембру 1923. године у Њујорку под називом From Immigrant to Inventor, добио је Пулицерову награду 1924. године. "Михајло Пупин је први Србин који је добио ово признање".[1] Данас је недовољно познато да је Пупинова аутобиографија "била запажена прво као једна серија чланака која се појавила у Scribner's Magazine између септембра 1922. и јула 1923. године и да је Пупиново писање било необично добро оцењено од стране америчке читалачке публике".[2] На српском језику дјело се појавило неколико година касније, у издању Матице српске 1929. године и у преводу истакнутог новинара, публицисте, преводиоца и књижевника Милана Јевтића (1880-1944), а потом је објављивано у више наврата и на енглеском и на српском, али и на бројним другим језицима, као што су преводи на словеначки, њемачки, француски, јапански, шведски и руски језик.Наслов српског превода прилично је слободан и није подударан са оригиналом на енглеском језику, јер би требало да гласи Од досељеника до проналазача, али је у великој мјери оправдан зато што Пупин у почетним поглављима описује и године свога најранијег дјетињства и школовања у Идвору и Панчеву, па тек иза тога приказује школовање у Прагу, долазак у Њујорк и мукотрпни пут који је прешао од досељеника до проналазача.

Посебну вриједност првог српског издања представља критички осврт Милоша Црњанског у којем је истакнута снажна Пупинова везаност за српски народ и банатски завичај, а књига оцијењена као дјело трајне вриједности, попут античких књижевних дјела, јер је била исписана мудрошћу једног великог, радног живота.[3] Књига Са пашњака до научењака "доживела је до сада четрнаест издања у Сједињеним америчким државама, и тамо је примљена као најбоља аутобиографија која је изашла у свом столећу".[4] Карактеристика издања огледа се и у једном цртежу Михајла Пупина на којем се у кругу налази чобанин који свира фрулицу окружен стадом, док се иза њега види стари бунар (ђерам), а изнад њега на небу налазе се звијезде и млад мјесец. Интересантно је напоменути да је ова илустрација била на корицама свих издања Пупинове аутобиографије, која су у Америци излазила за његовог живота.

Поред уводног предговора, у којем се Пупин укратко обраћа публици, текст књиге Са пашњака до научењака сачињен је од дванаест поглавља: "Шта сам донео Америци?", "Шта све има да издржи нови усељеник?", "Крај 'гринхорнског' шегртовања", "Од 'гринхорна' до грађанина и академског грађанства", "У Идвору послије једанаест година", "На универзитету у Кембриџу", "Свршетак школовања у Кембриџу", "На универзитету у Берлину", "Свршетак школовања у Берлину", "Први део мог академског рада", "Буђење научног идеализма у Америци", "Државни савет за научно испитивање".[5] У предговору Пупин наглашава који су га разлози подстакли да напише своју књигу. То је прије свега потреба да кроз причу о свом животу укаже на ту драгоцјену појаву "идеализма у американској науци", као и чињеница да је као усељеник имао прилику да боље и објективније сагледа неке појаве у америчком друштву које би домаћим људима биле можда неважне и непримјетне. Управо зато, "најважнији аспект уверљивости Пупинове аутобиографије треба потражити у њеној теми. Пупин, наиме, не пише само о свом животу, већ бележи своју верзију мита о досељенику у Нови Свет".[6]

У типолошко-жанровском погледу текст књиге Са пашњака до научењака можемо читати као увјерљиву документарно-умјетничку прозу аутобиографско-мемоарске  провенијенције, али у суштинском погледу наведени текст носи и бројна друга обиљежја, као што су есејистичка и путописна, затим обиљежја научних студија и антрополошких расправа, али изнад свега и обиљежја романескне прозе, и то онога типа дидактичког или развојног романа, а једним дијелом и авантуристичког романа, у којем је доминантан наратив о дјетињству и одрастању, о васпитању, моралном и психолошком сазријевању, о породичним односима, те о усељавању у САД и најприје борби за опстанак, а касније и за образовање и научно доказивање и углед у том страном свијету и међу непознатим људима. Такав белетристички угао читања овога дјела нарочито долази до изражаја због чињенице да је Пупин имао изразити књижевни таленат и способност прожимања узбудљиве приче о себи као књижевном јунаку и свом садржајном животу, са причом о другим сапутницима важним за приказивање животних заплета и доживљаја, али и научних сазнања и открића. "Његова способност да уочи детаље, опише танана душевна стања, забележи локалну боју, као и да појединачно сагледа у светлу општег, односно да у савремености увек уочава одсјаје традиције – све то одаје расног приповедача".[7]

Аутобиографски аспект казивања указује на важне биографске и породичне чињенице јунакове, на поријекло, школовање и грађење првих сазнања о свијету око себе и средини из које је потекао, али је непрестано изукрштан са мемоарским реминисценцијама у којима нас упознаје са историјским и легендарним представама становника родног мјеста Идвора, као и о свом српском граничарском народу који је дошао из Старе Србије највећим дијелом у Банат након Велике сеобе 1689. године под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633-1706), а очеличио се у народносној свијести и светосавској вјери у вјековним борбама са Турцима, али и у бројним другим ратовима које је водило Аустријско царство у 18. и 19. вијеку. На уводним страница посвећеним опису Баната, као свог ужег завичаја, Пупин у једној краткој мемоарској реминисценцији разоткрива да је на Мировној конференцији у Паризу 1919. године румунска делегација тражила да њима припадне Банат у цијелости иако је ту већински живио српски народ, али да су амерички председник Вилсон и делегат Лансинг, који су познавали Пупина, када су сазнали још и то да је рођен у Банату, стали на страну српске делегације и добар дио Баната уврстили у границе тадашње новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Због наглашене скромности Пупин није желио детаљније да пише о тим својим заслугама, али важно је овдје напоменути чињенице о којима ће бити само понешто написано у каснијим поглављима ове књиге. У марту 1919. Пупин је добио позив од председника српске делегације на Версајској мировној конференцији, Николе Пашића да дође у Париз и помогне им у раду. Држали су да ће им користити Пупиново познавање енглеског језика и англосаксонског схватања, али и његове блиске приватне везе са америчким председником Вудро Вилсоном. У Паризу је провео седам недеља и значајно је креирао коначне одлуке Версајске мировне конференције, поготово у оном сегменту када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Пупин је непосредно упутио 19. марта 1919. године "Меморандум", америчком председнику Вудро Вилсону (1856-1924)(председник САД од 1913. до 1921), на основу кога је три дана касније Вилсон дао изјаву о непризнавању "Лондонског уговора" потписаног између савезника са Италијом. Захваљујући томе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припали су Далмација, Истра, један дио Словенијеи поменути дио Баната, а у њему и Пупиново родно село Идвор.

Управо зато што је одрастао на селу, помажући родитељима и старијим сестрама у бројним сеоским пословима, а највише чувајући са другим дјечацима џелепе волова на пашњацима на обалама ријеке Тамиш, Пупин је упио снажну љубав према родном мјесту, према банатској равници, према духовности својих сународника и читавог српског народа и преданости православној вјери. Најбоље је то исказано кроз приказивање народних предања о Светом Сави (око 1175-1236) и Марку Краљевићу (1335-1395), о традицији епских пјесама и јуначких бојева, као и кроз казивања о Карађорђу Петровићу (1762-1817) и српским устанцима (1804. и 1815. године). Пупин наглашава да су из Идвора у ведрим данима могли видјети обрисе Авале и да је то био разлог што су идворски Срби још од незапамћених времена сматрали за браћу Србе из Србије. Идворани су са заносом причали о Наполеону I Бонапарти (1769-1821), о руским царевима: све од Петра Великог (1672-1725) до Александра III Александровича (1845-1894), о италијанском револуционару Ђузепе Гарибалдију(1807-1882), те о америчком председнику Абрахаму Линколну (1809-1865), које су у својој разиграној машти и причању често упоређивали са нашим Краљевићем Марком.

Пупин са заносом и несумњивим емоцијама пише о тим драгима данима дјетињства и подсјећа се мудрости и искрене побожности своје мајке Олимпијаде чији је омиљени светац био просветитељ Свети Сава, те непоколебљивог јуначког српства свога оца Косте, а као праве вулканске изворе духовности својих Идворана описује вечерња сеоска посијела на којима се казивало о српској прошлости, о ратовима на страни Аустрије против Наполеона, Италијана, против Нијемаца и Мађара и бројних других народа. Колико је била снажна национална самосвијест Пупинове породице и сељака из Идвора о свом "пореклу и слободарским идејама види се и из описа собе у којој су одржавана посела",[8] а гдје су се поред аустријског цара налазиле и слике Гарибалдија и руског цара, док је на посебном мјесту у соби стајала Карађорђева слика. Послије 1869. године, када је по мишљењу Срба граничара тадашњи аустријски цар Франц Јозеф (1830-1916) погазио старе државне уредбе и привилегије обећане српском народу, Пупинов отац је скинуо слику цара Леополда I и отворено је савјетовао сина да "не сме служити цара", јер је он у очима Срба граничара био издајник: "Граничари презиру човека који своју реч не држи".[9]

Идворани су са поносом истицали уговор који је патријарх Чарнојевић потписао са царем Леополдом I Хабзбургом (1640-1705), који је гарантовао одређене важне привилегије и слободе српским граничарима, али су исто тако били страшно разочарани када су им каснији владари те правице ускратили у 18. и поготово 19. вијеку и заувијек пољуљали оданост и прозвели сумњу код српског народа. Са посебним заносом Пупин обликује лик старог Идворанина Бабе Батикина, који је у младости у редовима аустријске војске ратовао против Наполеона и ишао све до Русије, који је имао изразити казивачки дар и био је главна личност сеоских посијела, а његова казивања о ратовима, о српској прошлости и садашњости, обично су завршавана епским јуначким пјесмама које су распаљивале машту и трајно усађивале српска национална осјећања и непоколебљиву народносну свијест. "Те прве године живота биле су довољне да Пупин понесе у свет не само физичку снагу већ и снагу духа, срчаност и велику вољу које су му помогле да створи једно од најузбудљивијих и највреднијих наслеђа у српској историји."[10]

Доминација аутобиографског казивања поново је успостављена од краја јуна 1883. године када је Пупин допутовао најприје у Лондон, а затим је завршивши административне послове на Кембриџу, послије једанаест година посјетио родни Идвор, гдје је "провео два месеца одмора у сањалачкој атмосфери",[11] од краја јула све до краја септембра. Допутовао је у завичај само дан прије велике народне свечаности преноса земних остатака пјесника Бранка Радичевића (1824-1853) из Беча у Сремске Карловце и на Стражилово. На распусту у љето наредне 1884. године провео је два мјесеца у Француској, у мјесташцету Порник на атланској обали, гдје се посветио учењу француског језика и оригиналном читању дјела великих француских научника Пјер Симон Лапласа (1749-1827), Жозефа Луја Лагранжа (1736-1813) и Андре-Мари Ампера (1775-1836). Иза тога је посјетио Париз и то баш у вријеме прославе годишњице Француске револуције и пада Бастиље (1789).Затим је отпутовао на одмор у родни Идвор, гдје се поред дружења са мајком, сестрама и драгим сународницима темељно бавио изучавањем Максвелових и Лагранжеових теорија. Пупин је посјетио Идвор и на распусту 1886. године и тада је био свједок "златне жетве", најбогатије коју је Идвор имао у годинама које су памтили, тако да је у најљепшем сјају можда и посљедњи пут осјетио раскошну идилу сеоског живота у родном крају. Мајка му је преминула у зиму 1887. године што га је снажно потресло и узнемирило и били су му потребни мјесеци и мјесеци да се избори са тим губитком и да се врати редовним студентским обавезама. Док је студирао у Берлину упознао је у прољеће 1888. године дјевојку Сару Катарину Џексон из Њујорка, која је била у посјети код брата Вилијама Џексона, Пупиновог колеге са студија на Колумбија универзитету. Џексон је био професор византологије и оријенталистике на Колумбија универзитету, који је у том тренутку био на научном усавршавању у Берлину. Вјенчали су се у Лондону у грчкој цркви по обичајима православне вјере у љето 1888. године, а у каснијем срећном и складном, али краткотрајном браку, јер је Катарина умрла у прољеће 1896. године од тешког запаљења плућа, добили су кћерку Варвару, удату Смит.

Опис путовања у Праг отвара просторе узбудљивог путописног казивања и приказивања неочекиваних доживљаја, нових средина и људи на дводневном путу лађом уз Дунав до Будимпеште, а затим један дан жељезницом од Будимпеште до Гензердорфа и даље до Прага. Пупин са много емоција описује растанак са родитељима, а на његово велико изненађење уочио је и двије крупне сузе које су се скотрљале низ образе његовог оца који је био чврст човјек и готово никада није показивао емоције. Те двије сузе Пупин ће касније, након вијести о очевој изненадној смрти, довести у везу са очевом слутњом да више никада неће видјети свога јединца. Пупин је са нескривеним шаљивим коментарима описао своје народно идворско одијело, жути кожух, шубару и двије шарене торбе од вуне у којима је понио ствари у Праг, а затим је на броду описао сусрет са младим богословима из Карловаца који су му приликом изласка са лађе из торбе украли печену гуску. Пупин у шали наглашава да се прота Живковић потајно надао како ће се његов штићеник у Прагу можда посветити изучавању богословије, те да би се то можда и десило да није доживио оно непријатно искуство са карловачким богословима на дунавској лађи и да му нису украли печену гуску.

Независно од тога, путовање лађом и сусрет са непознатим просторима пробудио је снажна осјећања код младог Пупина. Најприје су га задивили Сремски Карловци и поготово торањ велелијепне српске цркве и зграда патријаршијског двора. Долазак у Будимпешту пробудио је велике импресије код младог и неискусног дјечака, а сусрет са великим царским палатама, монументалним катедралама и црквама, мостовима на Дунаву и другим грађевинама, само је пробудио сазнање да је закорачио у један нови и непознати живот. Пупин наглашава да га је "скоро омађијао први поглед на Будимпешту".[12] Прво путовање возом приредило му је и велику непријатност, јер је преспавао станицу у Гензердорфу, гдје је требало да пресједне на воз за Праг, тако да се збуњен и уплашен пробудио у Бечу. Упркос непријатностима за жељезничким чиновницима, на станици у Бечу је упознао један радознали и благонаклони амерички брачни пар, који му је купио карту до Прага и са којима је заједно у купеу првог разреда допутовао у жељени град. То путовање се претворило у узбудљиво Пупиново причање о Америци о научнику Бенџамину Френклину (1706-1790), те о америчком председнику Абрахаму Линколну, што је у потпуности импресионирало његове сапутнике, а сасвим извјесно и да је то познанство са овим пријатним и отвореним људима, касније код Пупина пробудило жељу да упозна нови свијет и оде у Америку.

Сусрет са Прагом и доживљај овога града пробудио је у Пупину "чудно верско расположење",[13] а био је потпуно опчињен љепотом Храдчана, Карловог и других мостова на Влтави, градским трговима и импресивним црквама и јавним грађевинама, тако да су га шетње по Прагу и упознавање овог предивног града више привлачиле него његове чувене школе. Пажљиво је описао и свој сусрет са двојицом чешких народних првака Палацким и Ригером. Ригер га је подсјећао на његовог оца, био је то црн, озбиљан и уздржљив човјек, снажна људина, почастио га је кафом и колачима, а на растанку му је даровао једну форинту и родитељски га посавјетовао да се више посвети књизи него младим чешким националистима. Палацког је доживио као "нежног старца" са којим је водио дуг разговор о српским обичајима у Банату, а кад му је поменуо Светог Саву, одмах га је Палацки упоредио са чешким родољубом и светитељем Јаном Хусом (1369-1415), а затим му је причао о чешкој историји, Хуситским ратовима (1420-1434) и војсковођи Јану Жишки (1360-1424) и сл.

Најузбудљивије путописне странице проналазимо у опису Пупиновог путовања у Америку. Као што знамо, у двадесетој години живота одлучио је да након једног огласа који је прочитао у прашким новинама распрода сву скромну имовину и оде у нови свијет. Средином марта 1874. године из луке у Хамбургу на броду "Вестфалија" отпловио је у САД, а послије двије недеље мукотрпног путовања преко бескрајног и тада узбурканог Атлантика и готово смрзавања у танком одијелу, јер је топлу гардеробу распродао још у Прагу да би скупио новац за бродску карту, а онда није имао средства да доплати за сламњачу и покривач у трећој класи, искрцао се на Касл Гардену у Њујорку са само пет центи у џепу и снажном жељом да се снађе у новом свијету и усавршава у образовању.Од смрзавања се спасио тако што се ноћу пео на палубу и загријавао прибијен уз топли бродски димњак. Са временске дистанце од готово педесетак година, Пупин у својим записима наглашава да према новим америчким законима, никада не би могао да прође имигрантску контролу и усели се у Америку, али да су тада била друга времена и да је захваљујући и извјесној срећи прихваћен у усељеничкој канцеларији. Помало и из шаљиве перспективе Пупин описује свој први разговор са чиновницима када им је искрено признао да има свега пет центи у џепу, да не зна језик, да не зна ниједан занат, да није умјетник, те да је дошао да се школује и усавршава у Америци. Признао им је и да нема никога у Америци од рођака и да не познаје никога у овој земљи осим Френклина, Линколна и списатељице Хериет Бичер Стоу (1811-1896), ауторке романа Чича Томина колиба (1852). То је изазвало симпатије код једног од старијих чиновника, испоставиће се Швајцарца који је изгубио ногу и грађанском рату на страни сјеверњака, те који му је на њемачком језику казао да је "имао врло добар укус када је изабрао баш те познанике у Америци",[14] а затим му је помогао да добије усељеничку дозволу. На растанку га је посавјетовао да што прије пронађе посао, јер су намјеравали да га врате натраг и да је према њему "учињен изузетак".

Управо то сазнање буди у Пупиновој свијести размишљања о прагматичној свијести америчке државе, као и чињеници да је то друштво које је на потпуно супротан начин градило своје вриједности од српског народа. Док је српски народ цијенио човјека "по његовим личним особинама, по гласу који његова породица ужива, и по традиијама света коме је припадао",[15] америчко друштво је било засновано на материјалним вриједностима и одсуству било какве традиције. Зато му чиновници у усељеничкој канцеларији нису ни постављали питања о поријеклу, породици, историји његовог краја и српског народа. Упркос свему, Пупин је сигуран да је "донео Америци нешто што ови чиновници или нису били у стању да открију, или нису марили да истражују",[16] а то је свијест о дивним традицијама и дубоком поштовању које осјећа према своме народу. Касније ће, поготово у годинама након Првог свјетског рата, док буде говорио о америчкој демократији и слободама, Пупин непрестано наглашавати да је Америку уздигао "научни идеализам", а да су томе допринијеле бројене генерације, па међу њима и он сам, доносећи у ову земљу идеализам и заносе које му је подарио његов банатски завичај и српски народ.

Пупин је још једном детаљно описао пловидбу преко Атлантика. Овога пута у љето 1883. године, када је послије девет година боравка у Америци кренуо на студије у Кембриџу, те када је послије дугих једанест година посјетио мајку и родни Идвор. Пловидба је овога пута била пријатна и мирна, пратили су их разиграни делфини и китови, а на ноћном хоризонту су посматрали "бљештаве млазеве северне светлости", потпуно различита од оне прве пловидбе преко узбурканог и вјетовитог океана, а сапутници су били много веселији и разговорнији. Поготово је било упечатљиво дружење са групом ученица из Вашингтона које су путовале са старим професором на екскурзију по Европи. Ноћне сједељке и бескрајни и занимљиви разговори са тим младим и раздраганим људима подсјетили су Пупина на дане дјетињства и чувена идворска посијела и још више распалили његову жудњу за завичајем.

Након завршених послова у Лондону, кренуо је преко Швајцарске према Бечу и Будимпешти. Задржао се неколико дана у Луцерну и са великим заносом је описао Швајцарску као чаробну земљу, пео се на Алпе на врх Титлис, а уживао је присјећајући се легенде о народном јунаку Виљему Телу и његовим херојским дјелима против аустријске тираније. Долазак на жељезничку станицу у Беч разбудио је његове непријатне успомене са свог ђачког путовања у Праг, када је грешком преспавао Гензердорф и завршио у аустријској престоници. Препознао је истог онога жељезничког чиновника који га је тада вријеђао и називао "српским свињарем", а сада га је ословљавао са "милостиви господине". Када га је Пупин подсјетио на тај давни сусрет, саговорник се није могао сјетити тог непријатног догађаја када је надмено вријеђао уплашеног дјечака, али му је саопштио једну неумољиву истину о томе како је видио разлику између Америке и аустријског царства: "Америка је земља у којој се све брзо мења. И ви сте се морали много изменити, јер сад личите на правог Американца. Али ми овде и ова наша стара Аустрија, увек смо исти, као стари људи. Сва промена код нас састоји се у томе да бивамо све старији, све слабији и истрошенији".[17] Долазака у Будимпешту је најбоље потврдио колико су Пупинови погледи на свијет у међувремену били измијењени. Некада сјајни и велики град, послије Њујорка изгледао му је као обична варошица. Даља пловидба Дунавом према Београду будила је све снажније путникове емоције и успомене, а пошто је на лађи сусрео српске ђаке и студенте који су из Беча и Пеште путовали кућама на распуст, неминовно је својим изгледом привукао њихову пажњу и водио је жив и занимљив разговор упоређујући своја америчка са њиховим европским образовним искуствима и погледима на свијет. Пловидба поред Сремских Карловаца и Фрушке горе подсјетила га је да оне давне доживљаје када су му богослови украли печену гуску на истој лађи, али је тек долазак у Београд пробудио у њему неслућену радост: "Са том сликом живну у мени нови живот. Језик, мој слатки матерњи језик, пропева као да никад ни умучао није. Поздравих Београд као акрополу свих Срба, средиште свега србовања, и дадох израза нади: да он једнога дана буде метропола, престоница, свих јужних Словена".[18] Калемегданска тврђава га је подсјећала на Гибралтар, а читав град му је стремио према висинама као да жели да се дотакне звијезда. Пожелио је да се попне на Авалу и одатле поздрави јуначку Србију, али су га друге обавезе спријечиле у томе.

Вратио се натраг дунавском лађом у Панчево, а одатле кочијама дошао је у родни Идвор, гдје су га чекали мајка и сестре, кумови, комшије и пријатељи, као да никада није ни одлазио из мјеста. Пупин са пуно емоција описује сусрет са мајком, заједнички одлазак на сеоско гробље и посјету очевом гробу, описује бројне сусрете, дружења, одлазак на народне свечаности, па између осталог и у Сремске Краловце и на Стражилово на прославу преноса земних остатака пјесника Бранка Радичевића (1824-1853). "Материнска љубав и љубав према мајци најслађе су посланице које Бог шаље живима на земљи. Све је остало исто у идвору, само се много изменила моја мајка. Изгледала је много старија, много лепша. Неки светитељски сјај одблескивао је са њених очију. А мени се чинило да је то оно ведро небо над духовним светом у коме је она живела. Ни Рафаело, ни Тицијан, помислих у себи, никад нису насликали таког лепог светитеља. Зурио сам у њу, дивио јој се; никад се нисам осећао тако малим, тако нејаким".[19] Пупин нам тада саопштава и да је његова мајка у младости била изгубила сву дјецу коју је родила, да је у тридесетим годинама родила двије његове старије сестре, а њега је добила када је већ прешла четрдесету годину и "чврсто је веровала да јој је тај дар дошао, јер је Бог услишио њене многе топле молитве: да јој подари мушко чедо".[20] О томе колико је био снажан утицај мајке на развој његове личности, најбоље потврђују ове Пупинове ријечи: "Чудан је и силан уплив мајке на дечка, чији се рани живот развијао под таквим утисцима. Када она једном дође до тог уплива, тада она постаје његово пророчиште, светиња његова, и никакво накнадно школовање није у стању да пољуља тај однос".[21]

Године проведе у Берлину, помогле су му не само да се научно усаврши, него и да се ослободи негативних предрасуда које је стекао приликом школовања у Прагу о њемачком народу. У томе му је необично помогао Никола, Србин из Босне који је у Берлину држао продавницу дувана, а често је са Пупином ишао у чувену Хабелову гостионицу, гдје је упознао доброћудну страну њемачког народа. Заједно су шетали главним берлинским улицама гдје је имао прилике да сусретне чувеног војводу Хелмута фон Молткеа Старијег (1800-1891), као и Ота фон Бизмарка (1815-1898), који су срдачно поздрављали народ и понашали се као сасвим обични људи.   

---

[1]Александра Нинковић Ташић, "Пупин – једна од најшармантнијих и најљубазнијих личности ХХ века", предговор у књизи: Михајло И. Пупин, Са пашњака до научењака, приредила Александра Нинковић Ташић, превео са енглеског језика Милан Јевтић, Завод за уџбенике, Београд, 2018, стр. 7.

[2]Vladislav Tomović, "Pulitzer-ova nagrada Pupinu za autobiografiju From Immigrant to Inventor i mišljenje Amerikanaca o Pupinu kao piscu 1922-1927.", Život i delo Mihajla Idvorskog Pupina, zbornik radova, Novi Sad, 1985, str. 185.

[3] Милош Црњански, „Чита се у сласт“, Гласник историског друштва у Новом Саду, број 2 (6), Нови Сад, 1930, стр. 316-318.

[4]Александра Нинковић Ташић, нав. дјело, стр. 17.

[5]Михајло И. Пупин, Са пашњака до научењака, превео Милан Јевтић, Издање Матице Српске, Штампа М. Јевтића, Велики Бечкерек, 1929, 415 с.

[6]Давид Албахари, "Спокој и склад аутобиографског записа", поговор у књизи: Михајло Пупин, Са пашњака до научењака, Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књ. 18, Нолит, Београд, 1989, стр. 391.

[7]Исто, стр. 392.

[8]Ljubica Prodanović, "Uticaj porodične i društvene sredine na razvoj Mihajla Pupina", Život i delo Mihajla Idvorskog Pupina, zbornik radova, Novi Sad, 1985, str. 111.

[9]Михајло И. Пупин, нав, дјело, стр. 9.

[10]Александра Нинковић Ташић, нав. дјело, стр. 10.

[11]Михајло И. Пупин, нав. дјело, стр. 178.

[12]Исто, стр. 30.

[13]Исто, стр. 30.

[14]Исто, стр. 40.

[15]Исто, стр. 42.

[16]Исто, стр. 43.

[17]Исто, стр. 160.

[18]Исто, стр. 163.

[19]Исто, стр. 167-168.

[20]Исто, стр. 170.

[21]Исто, стр. 207.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: