ПАР МРВИЦА...
Када ти од свега остане тек неколико мрвица, тада и оне тако мале, на моменте постају значајне и велике као и све претходно...
Ма колико биле сићушне и мале, попут магнета ти намећу окосницу многих размишљања. Од њих се полази, њима се враћа, с њима се планира, машта, другује.
У почетку ти све то изгледа као неко твоје прикривено ћоше, хоби кутак, а касније као база, кућа, или дом, гдје самог себе све чешће затичеш како ту живиш, нарочито када си сам.
Тек тада схватиш да је ту твој имагинарни свијет, ког си у свој својој самоћи нехотице а брижно формирао, слагао, удешавао до многих детаља.
Тек тада схватиш да је то твој стваралачки кутак из ког те своје мрвице можеш да надграђујеш, уљепшаваш, шириш, потакнут спознајом да су те управо оне навеле да из њих, онако никаквих, ствараш нешто...
Дакле, из ничега нешто, снагом ума...
Јер, како би неко нешто и створио, да није имао довољно јаку побуду.
Како би човјек тако нешто и дотакао, да није осјетио нешто необјашњиво, или да није доживио велику животну промјену с којом се никад не мири.
Како би човјек могао писати о слободи ако је није очајно желио, како би могао писати о рату ако није страдао, како о завичају ако није био избјеглица, како о јунаштву ако није умирао од страха, како о роду ако га није губио, како би ишта могао рећи о Крајини ако је није гледао сву у пламену, и то кроз своје сопствене сузе...
Како?...
Како би један аутор уопште имао снагу, вољу, концетрацију за тако изузетно дуготрајан рад, као што је нпр књижевно стваралаштво?
Уствари, стваралац се не бави ни концетрацијом ни вољом за стварање, он своје стварање живи...
Тада он само своја унутрашња осјећања преноси на папир, износи на видјело, обликујући све на само њему својствен, логичан и прихватљив начин.
Тада он са својим ликовима живи и у најчешћим случајевима кроз њих остварује своје побједе које није успио у својој стварној стварности, док се сав свијет око њега рушио, не обазирући се чак ни на мрвице...
Тек тада човјек схвати колико је величанствена само та једна помисао, сићушна мисао, идеја, неухватљиви трептај, тај трачак свјетлости или божанска искра ума, кад из ничег ниче дјело...
Тек тада може да се спозна колико је снажан људски ум, када је усмјерен на праву страну, да ствара, гради и уздиже...
