детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИЈЕЛИ КИТОВИ

 

По занимању сам кровопокривач. Двадесет година живим у Канади и само се тиме бавим - покривањем и поправљањем кровова. Не обазирем се на временске прилике, тачније неприлике, услове рада и опасности. Држим се девизе мог дједа Јована: „Нема смрти до судњега дана“ и „Док је вијека, дотле је и лијека“, и, Богу хвала, досад нисам имао ниједну повреду и никада нисам био болестан. Људи се засигурно питају како ми то полази за руком, а ја све више вјерујем да ме искључиво спашава бијег у моје свјетове. Да ме то чува да се не разболим физички и да не скренем с ума.

Сјећам се да сам једном приликом прочитао размишљање Зуке Џумхура у једном интервјуу, објављеном прије рата, у којем је рекао да је противник тешког рада и да нико не би требало да тешко ради, јер није тачно да тежак рад обогаћује и оплемењује. Тежак рад само исцрпљује. „Можда нам пуни бисаге“, рекао је, „али нам празни вијуге, и цијело тијело, испија крв и ведрину и живост и све оно добро чега има у човјеку. Тежак рад заправо је казна, а не награда.“ И непрестано сам мислио о тим његовим ријечима за вријеме рада, на путу до посла и натраг, прије заспивања и изујутра чим отворим очи, али и о томе како је рекао да постоји само један лијек против тешког рада – а то је бијег. И рекао је тада још нешто што ми се урезало у памћење као молитва, наиме,  како он цијели живот бјежи и слави бијег и бјежање, као и да је човјек измислио маштање да би имао гдје да се склони од тешка живота а и још тежег рада. И ја сам се, пошто тешке послове нисам могао да избјегнем, а умјетник нисам, управо тога и држао: Бјежао сам у своје свјетове. Стварао илузије.

Да, илузије. Јер, маштовит човјек, какав сам одувијек био, може себи све да представи, чак и најегзотичније крајеве, и да створи илузију да их је посјетио и уживао у њима. Колико људи има да уплате најатрактивнија путовања - потроше силне паре, а након седам дана појма немају гдје су били. Од свега се сјећају само како су до изнемоглости пили коктеле послужене на рубу базена и мокрили у млаку воду. Да, а ја уистину чврсто вјерујем да су бијег у измишљене свјетове и способност стварања опсјена и варки пресудни за људску срећу.

Ове године, на почетку прољећа, моју жену ненадано ухватише безразложне депресије, безвољност и дубока туга, те ми једног јутра, након једне од многих бесаних ноћи, рече да би вољела да отпутујемо некамо. На неко усамљено и скровито мјесто. Пристао сам одмах. Без премишљања, јер волим своју жену. Неизмјерно. Она је душа од човјека, праведница каква се само једном рађа, и ја јој дам на вољу да одабере гдје да одемо.

Она ми упита да ли се сјећам да је од је од најраније младости вољела свјетионике и да је чак негдје око двадесете године, прије него што је мене срела,  маштала (ни њој не недостаје маште као ни мени) да оде на неко усамљено мјесто и да опслужује свјетионик. Помаже морепловцима и бродоломцима.

И тако, вођена том жељом, она предложи да одемо у Нову Шкотску, Халифакс, или још тачније у рибарско мјесто - Пегијев залив на Атлантском океану, за које је сазнала да се на њему налази један од најпознатијих свјетионика, гдје туристи долазе да би се дивили џиновским таласима који запљускују стијење уз обалу. 

И одемо ми у Халифакс, а одатле, истог дана,  право до тог залива. Дан полунатмурен; сури и мрки облаци се навукли на небо као поњаве. Паркирамо изнајмљени ауто на оближњем паркиралишту и запутимо се пјешке до стијења на узвисини са које се види надолажење пропињућих и смалаксавајућих таласа за вријеме плиме. Скинемо и сандале да бисмо осјетили храпаву површину стијења посуту ситним пијеском и станемо на једну узвисину покрај свјетионика и ту се махинално ухватимо за руке. Као некада у најранијијој младости. И ту се још једном увјерим колико волим своју жену. Ништа мање него првог дана кад смо се упознали. А онда спазим негдје на удаљености од неких стотињак метара испред себе бијеле, глатке, мичуће громаде. „Китови“, ускликнем. Да, и видим јасно испред себе три бијела кита. Два су у некој врсти љубавне игре – љуљушакају се, примичу и одмичу један од другог. Дотичу се начас својим џиновским, глатким бијелим тијелима. Помислим у себи: пар китова у љубавном заносу и несташној дјечијој игри. И размишљам даље како је Бог савршено уредио овај свијет и како и овјде, на обали Атлантског океана, у једном малом рибарском насељу присуствујем приозору савршеног склада и љубави два божија створа – два бијела кита. Али шта ту ради онај трећи, који мирује непомичан мало подаље од њих? Прође ми  у часу кроз главу да се можда ради о љубавном троуглу и да би трећи бијели кит, као одбачени и невољени, могао сваког часа да се распомами и јурне на оно двоје заљубљених… Обузме ме нека језа. Нешто ми се спусти у стомаку од стрепње и ишчекивања. Но, ништа ново се не дешава. Трећи кит и даље мирује. Ослушнем мало боље и тад зачујем, прво пригушено и потмпуло, а онда разговијетно и громко, како се испод воде разлијеже застрашујући хук… Бууууууууууууууу. А таласи се и даље пропињу и насрћу на оне моје бијеле китове, запљускуји их, наткриљују и опет узмичу… Жена и ја се држимо за руке и махинално устукњујемо пред призором подивљале и усковитлане водене силе…

Окренем се у једном часу и спазим недалеко од нас групу кинеских туриста. Петоро њих. Са џиновским камерама. Нисам могао да одолим а да и с њима не подијелим своје усхићење и да им не довикнем:“Китови. Бијели китови…“ Они на то повичу готово углас: „Гдје? Гдје су?“, а ја и им покажем испред себе. И они, не оклијевајући ни часа, готово трчећи приступе узвисини покрај нас и почну да фотографишу моје бијеле китове…

И жена и ја останемо да стојимо на том мјесту неких двадесетак минута. Узнесени. Као да смо у неком нестварном свијету. Кинески туристи за то вријеме не престају да фотографишу јединствени призор: бијеле китове у запјенушаним таласима. А онда, изненада и без најаве, таласи почеше да смалаксавају и да се повлаче. Наступи осека. Један омањи кинески туриста у кишној кабаници и са бијелим шеширићем уског обода повика тад:

„Па то је стијење испред нас. Нису то китови. То је само бијело стијење.“

И тада и остали туристи из групе почеше да се од срца смију и да ми пријатељски домахују. Ја се загледам мало боље и, уситину, – као да се чаролија распршила – испред мене је, као насукано, почивало џиновско, глатко стијење, чији је тупи предњи дио подсјећао на китову главу. Дакле, уистину се радило о илузији. Чулној обмани. У коју је повјеровала и моја жена. И група кинеских туриста.

Жена и ја се удаљисмо, помало омамљени малопређашњим нестварним призором, али ја нисам био ни најмање несрећан или разочаран што сам у бијелом стијењу видио китове. Јер, као што сам на почетку рекао – била је то само још једна потврда да је све око нас нека врста варке, опсјене и привида, и да је довољно само мало маште па да човјек доживи највеличанственије призоре.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: