детаљ слике: КРК Арт дизајн

Чукунђед Горчин

Мој чукунђед је боловао од нечега, али нико није могао закључити да ли је то болест или особина, а имао је двије жене и шесторо дјеце. Није се у његово вријеме то стање знало дефинисати, а није ишао љекарима да би се од тога лијечио. Неко би рекао да је луд, неко да је мутав, збланут, шунтав, па шумаст и каквих све назива није било. Мало је тога долазило до њега, он није ни знао да је такав. Он је мислио да је сасвим нормалан, да је то живот од Бога му дат и да у том животу он испуњава своју задаћу.

Касније, кад је постао дјед и кад су му неки синови и унуци изучили нешто школе и видјели свијета, причали су му о његовом недостатку. А он се волио смијати, волио је и зановијетати, а волио је и простоту, не ону која мирише на једноставност већ ону која се зове безобразлук.

Тешко му је било доказати. Кад упре, он гура, а знало би му понестати разума у том гурању и онда повилени. Е, то је била његова мана. Кажу да је требало по неколико људи да би га савладало, уколико га суманутост не би одмах попустила. А дешавало се и то.

Причала је нека Мара шустерова да је мој чукунђед ишао у лов, голорук, засуканих рукава и 'нако шешир забаци на задњи дио главе. Оде и сједне негдје у шуми и прича са дрвећем, растињем, препричава им своје догодовштине. Волио је брезе, прича она, па савије ону младу и говори са њом као са дјевојком. Кад би се враћао из лова, носио би у рукама по двије младе лисице. Срне и зечеви би трчкарали за њим и увијек извиривали да ли је ту. Лисице би припитомио и са њима би разговарао, а знао је донијети и младе дивље свиње из лова па је и њих припитомљавао и парио са домаћим свињама. Из шуме би доносио вргање и друге разне гљиве које су биле јестиве, све врсте бобичастог дивљег воћа. Знао је искупити купина, јагода, шипка, дрењина, глогиња, трњина, оскоруша, дивљи' јабука, трешања. Чупао њихове здраве и праве саднице, калемио и садио по нашим прљугама око њива. Ловио је брљке (чворке), пухове, пужеве, жабе. Проналазио изворе по шуми, откопавао их и пуштао да се што више разлијевају, нашао би у природи плави камен и ископавао га деценијама, а после дошли Њемци и прекопали читаве долове и однијели све што су нашли, оставили празна и напуштена рударска окна. Дјецу је пустио да млади одрасту. Поженио, поудао, скућио, удомио. Код њега се китило, ждребило, телило, јањило, прасило, веселило, благовало. У тор угонило, из тора не изгонило, увијек имало, увијек давало. Вјеровао је у синове и свете духове. Оца је млађан изгубио на граници, Турци му прслук окрвавили. Био је вриједан, а људи су имали обичај да кажу да он ради унезнан и да му је свеједно, шта радио да радио.

Наживео се, али никад се није лечио од своје болести за коју су сви знали која је, само он, јадан, није знао. Он ју је носио, а нико му није смио рећи да је носи! Умро је једне зиме, дан пред Светог Јована. Нашла га снаја гдје вади јабуке из трапа. Уранио зором међом да извади, огули и спреми снаји да дјеци кува компот и да се сви осладе у посту. Не дочека компота, упокоји се.

Послије се причало да хладнијег Јовандана није било. Рака се није могла ископати, камен пуцао од студени. Али, тог дана кад га сахрањиваше, по селу и на путу до гробља размилиле се шумске животиње. Народ никад до тада не виђе да им се дивљач толико приближила. Искупиле се да би испратиле свог шумана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: