 | Драгослав Бато Бабић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПУНО САМ УМОРАН
Пуно сам уморан
Смеш ли кренути са мном
Неки ми ветар
Бије у прса
И ћутим много више
Циљ нам је можда
Иза леђа остао
А сличности постају
Разлике
И боје се низ лице
Разлиле
А сумрак постаје
Тама
Над нама
Реком су отишли
Сви папирни бродови
Уморни морнари
Спавају данима
Смеш ли неку луку
Одабрати
И испловити
Са првим југом
Пуно сам уморан
Једрењак без воде
Без ветра
На сталажи
И прашина на једрима
ТВОЈА БЛИЗИНА
Истетовирао сам срећу
У крајичку ока
Неколико капи росе
Низ образ
Мрвице твојих погледа
И стао
Зарезе сам избрисао
Смисао непрестаног
Ходања није даљина
Кад престане киша
И умори ме тишина
Понека кап склизне
Није ли то
Твоја близина
ОПРОСТИ
Опрости
Отишао сам
Да нахраним птице
На пропланку
Изнад куће
Остао на клупи
До сад
Нисам те чекао
Као увек
Обишао сам стазу
На којој су
Променили знаке
Сео на клупу
И чекао да потекне
Речица низ долину
Опрости
Што више нисам ту
Залутао сам
У планини
Први пут
Путеви су зарасли
Небо се сурвало
Низ литицу
Сео сам на стену
На ивици кањона
И препозно ветар
Опрости
Што сам са ветром
Почео да причам
Остаћу дуго
Први пут
МА НИСАМ ТУЖАН
Ма нисам
Тужан
Само ми
Даљина
Постаје
Све даља
И не могу
Да сакријем
Исцветао багрем
У сред
Баште
И откинуто
Парче неба
Што долином
Лута
И рупу на длану
Где сам
Чувао
Своје тишине
АЛИ НЕ ДИШЕМ ВИШЕ
Застао сам
Са животом
Да продје олуја
Али не дишем
Драга више
Напукло лице
На оштрим хридима
Шарени балони
Постају тачке
Лажна храна зверима
Напуштеним тунелом
Стижем до јутра
Мрак у заседама
Вреба огромним бодљама
Помињем Јесењина
И пласт под главом
Ветар ме сподбија
Маске су остале
На зидовима
Али не дишем
Драга више
Застао сам
На вратима
