детаљ слике: КРК Арт дизајн

Песме, као мале антрополошке студије

Песникиња Сунчица Радуловић Торбица ненаметљивим, а снажним гласом проговара о појавама свакодневице или наше историје. Суптилно осликава људску природу, стрепње и страхове. Песме је сабрала у збиркама Николајевски ноктурно и Одбрана пролећа. Њени радови су заступљени у најзначајнијим часописима и антологијама, а преведени су на грчки, бугарски, руски и русински језик.

Сунчица Радуловић Торбица је три деценије посвећена раду у просвети, а то знају и запослени и ученици школе ''Прва војвођанска бригада'' у Новом Саду.

У овом разговору за Књижевну радионицу "Кордун" говорила је о уметничким почецима, надахнућу, књигама и раду са младима.

Сунчица Радуловић Торбица, песникиња и просветни радник

Разговарала: Бранка Селаковић, Књижевна радионица Кордун, 11.3.2022.- Београд

Сунчице, када сте почели да пишете поезију и како сада гледате на тај период?

Раном писању је претходила радост при читању, дивљење књижевним креацијама,моћном и мајсторском умећу да хипнотички влада читаоцем, уводи га у нове светове и хоризонте. Биле су то прве фасцинације свим оним што може да носи реч. Потом су се рађала нека почетна надахнућа. Прве песме настале су још у школским данима и одликовао их је уобичајен младалачки сензибилитет. Оне су биле први покушаји да се мисли, осећања и унутрашњи доживљаји света преточе у неки лични поетски облик, мелодију, слике... Наравно из овог угла гледано оне су биле врло идеалистички и романтичарски обојене. Касније, у зрелим годинама се та потреба за писањем интензивирала уз потпуно нови импулс, поглед, дубину, критички осврт али и слободу. Писање у зрелом добу има другу димензију не само због већег искуственог и спознајног богатства, него и због сталног развоја у књижевном смислу. Много тога одреди писца током времена и на личном плану а ту су наравно и узори који остављају дубок траг и утисак. Мислим да стваралаштво развија биће на један особен начин и као својеврстан вид сталне духовне интроспекције и сазревања, јачања и брушења уметничких критеријума и сензибилитета, утиче на свеопшти раст. Карактерно ипак постоји црта сличности која се протеже кроз оба периода.То је она нит која се наравно носи и чини наш индивидуални печат и одликује нас суштински.

Може ли песма да се напише ''по задатку'' или је потребно осетити посебно надахнуће?

Мишљења сам да  је процес настанка песме углавном спонтан и последица је импулса, тренутка и надахнућа али и неких промишљања песника о темама и догађајима, доживљајима, који га окупирају дуже времена. Ја углавном проналазим теме и мотиве или они пронађу мене у свакодневици, уметности, историји... Када ме мисао, слика или идеја заинтригира, почињем да трагам за начином на који ћу је артикулисати и превести у речи. Некада то дође попут блеска, некада се тихо и дуго рађа. Свакако је тај тренутак креације посебан, свечан чин за песника и паралелно доноси велико задовољство, попут неке награде. Занимљиво ми је како је о томе писао Бодлер, наглашавајући божански и имагинарни карактер поезије а ја волим како то креативно стање при писању и сам чин стварања, дивно описује у песми Преображај наша сјајна песникиња Мирјана Булатовић „Чим окончам песму/ја се опет/резредим у човека./До малочас сам била/згрушана чежња/крволиптала/брисала рубове усана/развучене у неземаљски осмех...''

Мислим да песник себи може сам да зада циљ да о нечему пише, када га потпуно обузме нека тема а неко вероватно може да пронађе и мотивацију да напише нешто ''по задатку''.

Ваше збирке поезије Николајвески ноктурно и Одбрана пролећа обилују топлином и снажном симболиком. Било да је реч о љубавним или родољубивим песмама оне носе у себи једну благост...

„О чему певати? /Живот собом пева сам./ (Песоа). Ја пишем/ певам о свему што окупира и буди моје биће па је стога у мојим песмама присутна велика мотивска и тематска разноликост. Тако да рецимо усхићење пред чудесном фреском распећа у Студеничком манастиру, изроди Студеничко врело, чулност праисторијске фигурице потакне настанак Црвенокосе богиње, комадић неолитске плочице из Топличког краја изроди  Теракоту а цела љубавна палета осећања према вољеном бићу слије се у Руку на кормилу или Лажни угриз. Многе патње, хтења и зрења, као све оно архетипско и колективно и лично оваплоте се тако у песмама Грачанички типик, Родослов, Видо, Мора, Златоусти жетелац... Снажни симболика коју сте поменули, сасвим сигурно проистиче из моје жеље да у вредносном систему не заборавимо на оно суштинско. Извире из оне унутрашње, духовне базе и  тачке из које посматрам, из које све тече/тачка у којој се секу вертикала неба и хоризонтала света (Студеничко врело).

Но направила бих субјективни отклон у односу на своју поезију и мислим како би о мојој поезији критички много више и аргуметованије могли да кажу књижевници који су је с дужном пажњом анализирали и писали критичке осврте.  Они су окарактерисали моје песме „некад као мале антрополошке студије, некад као молитве и као кратка метафизичка истраживања света“ (Мирослав Алексић), у облику зрелих плодова и саме моћи песникиње да направи господствену и до усијања утишану, фину плазму језика, којом узима отиске божанских стања и збивања којим на мотивском плану обилују ове песме (Благоје Баковић), и густог лирског ткања, чије су нити тематски разнолике и значењски вишеслојне, грађене од елемената фолклористике, предања, историје, до слика „урбане свакодневице“ и личне побуне против таквог света, изражене кроз архетипски образац враћања детињству или добу пре „човековог пада“, кроз доживљај Љубави као животног и животворног принципа, којим се потире свака човекова ограниченост. (Марија Јефтимијевић)...

Ово су изводи неких од рецензија који можда могу мало да приближе особености и природу моје поезије читаоцима а они наравно увек имају завршну реч.

Како оцењујете песничку сцену у Србији?

Сматрам да пре него што уопште говоримо о песничкој сцени, неминовно је сагледати какво она уопште место заузима у култури и друштвеном животу. Спадам у групу оних који мисле да место саме поезије морамо да посматрамо у ширем контекстуалном културолошком оквиру који је одређује. Рекла бих да дискурс савремене, доминантне културе, утиче тако и на дискурс поезије. Не можемо да не приметимо да је она  нажалост изгубила повлашћено место које је имала као жанр, јер савремено доба у актуелном систему вредности, даје предност свему што је визуелно, фигуративно, чулно пријемчиво и лако се перципира.

Сви смо свесни, пратећи положај, развој и утицаје поезије кроз историју, како је током времена поезија услед разних околности, добијала и губила замах, некад бивала доминантна а некад бивала потпуно осуђена на маргиналност, но упркос свему опстаје,  живи и плени.

Што се тиче актуелног тренутка, мислим да на српској савременој књижевној сцени, постоји велика разноликост па стога и поетички концепти и опције у оквиру којих се крећу аутори имају различите културолошке, стилске идентитетске матрице.

Пуно се објављује, па је самим тим тешко све пратити и имати комплетан увид. Постоји и велики број књижевних удружења, што евидентно говори о томе да људи воле писану реч и да има талентованих писаца. Интересантно ми је и сматрам да је веома тачно запажање Исидоре Секулић: „ Попут перја рајске птице, песма је оно што нас штити од мраза и обичности. Певамо да не бисмо били сами, а нисмо сами само кад певамо. Дување у свиралу није свирање, него дување. Према томе, није свако писање књижевност, нити је свака птица голуб.“

Оно што ја пратим је пре свега стваралаштво еминентних савремених песника из збирки које су ми доступне, потом поезија која се објављује у књижевним часописима, електронским порталима за културу, књижевност и уметност, на разним књижевним скуповима, фестивалима. Такође, пратим и рад колега у Удружењу новосадских књижевника чији сам члан, као и многих других песника и књижевника уопште, који своје песме и текстове пласирају на друштвеним мрежама. Управо ту сам открила, неке свеже и аутентичне, веома даровите ауторе.

Радите у просвети, стога можете да сагледате нове генерације и њихов однос према књижевности. Колико су млади заинтересовани за читање и за активност у уметничким секцијама?

Ово је веома комплексно питање које захтева озбиљну анализу али оно најкраће што бих могла да кажем је да су потребне промене које се тичу програма, садржаја, броја часова језика, здравија национална стратегија, како би се унапредила настава и развијао квалитетнији однос младих према књижевности, самим тим и већа заинтересованост. Много тога наравно зависи и од наставника који личним примером, ангажовањем, енергијом и страшћу може значајно да утиче на младе. Поражавајуће је изузетно смањен број студената који се опредељују за књижевност последњих година, што једним делом говори о мањкавостима образовног система али и општег односа друштва према култури, књижевности... С друге стране међу онима који се определе имамо прилику да упознамо сјајне младе људе који са изузетним ентузијазмом и посвећеношћу постају зналци, аутори, критичари и имају веома озбиљан и одговоран однос према језику и књижевности. Остаје нам да се надамо али и деламо, свако у свом домену и могућностима, да се унапреде ови сегменти.

Наравно увек постоји и један број младих који се заљубе у писану реч и посвете јој се и као читаоци и аутори и поред неких других професионалних опредељења и делатности.

У односу према читању, култури говора свакако велику и темељну улогу има и породица.

Да ли припремате нову књигу?

Поред збирки поезија које сте поменули, приредила сам и тројезичну збирку љубавне поезије на српском, бугарском и грчком, у сарадњи са две песникиње из тих говорних подручја „Као љубав у Тоскани“, коју је објавио Каирос, 2020. године, и веома сам срећна због тог међународног пројекта и могућности да се песме читају и живе на више језика. Ова збирка због тренутних околности још није доживела своју праву промоцију и сусрет са публиком али планирам  да то реализујем у наредном периоду.

Надам се да ће сличан пројекат али са много већом групом врло угледних песника, који је у припреми, а у којој сам само један од аутора, такође доживети своју реализацију. Радим и на својој наредној самосталној збирци, коју тихо са великим уживањем и задовољством припремам и пуштам да ме води њено зрење својим током. У међувремену се радо одазовем позивима за сарадњу, објављујем у књижевним часописима, радујем се неким новим сарадњама и будућим креативним књижевним пројектима, као и активностима које су ми у идејној сфери.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: