детаљ слике: КРК Арт дизајн

Симона и Рајко Челебић

Симона је посебно дијете. У сваком погледу. Пати дубље од друге дјеце. Радује се „веселије“. Има хиљаду питања и прихвата само сувисле и паметне одговоре. Јер, Симона је посебно дијете.

Симона живи у насељу Забјело у Подгорици. Са дједом Веском, бабом Ранком, мајком Снежаном из Косовске Митровице, оцем Младеном, и комшијама Весном и Олгом. И једно вријеме и с прабабом Милевом. Сви су они дио њеног свијета. И сви су јој важни и имају своје мјесто у њеном животу.  А ту је и један имагинарни лик, Рајко Челебић, полицајац, који не постоји у стварности, али којег укућани покаткад позову у помоћ да мало заплаше Симону. Кад прекардаши. Кад јој не могу обуздати машту, прохтјеве. Кад превише пита и кад је нестрпљива.

И овог љета мене је пут навео у Забјело. У Подгорицу. Дошао сам у посјету код Симониних комшија, Олге и Весне; и док сам сједио на тераси, баба Ранка је прошла кроз комшијску капију која се никад не закључава водећи Симону за руку, и без увода рекла: „Е, ово је Рајко Челебић. Ако не будеш слушала, одвешће те у једну далеку земљу која се зове Канада. У којој је или прехладно или превруће. И из које се не може вратити. У којој се заувијек остаје.“

Не размишљајући превише, ушао сам у ову, изнебуха и као из ведра неба наметнуту ми улогу, потврдивши Симони да ја уистину јесам Рајко Челебић, да сам по занимању полицајац, тренутно на годишњем одмору, али да сам добри полицајац који нема лисице и наоружање и који воли дјецу. Нисам је сасвим разувјерио, али била је мало умирена. Гледала ме испод ока, размишљајући вјероватно да би прави полицајац требало да буде горостаснији, намрштенији, да има косу и бркове, али, пошто сам долазио из једне далеке, непознате земље, морала је да ме прихвати, јер, да кажемо у стилу народних умотворина: „Нарученом полицајцу се не гледа у стас.“

Сутрадан ми је баба Ранка, док је Симона била забављена око чесме гдје је пунила воду у пластичну кантицу и заливала јорговане покрај живице, за вријеме јутарње кафе на клупи у дворишту, с благим снебивањем објаснила да ју је помало стид што у васпитне методе уводе и полицајца, да знају да то није у складу са свевременим васпитним трендовима давања дјетету неограничених слобода, те да Симона од јуче, све мало-мало запиткује: „Кад ће се Рајко Челебић вратити својој кући у ону далеку земљу. Шта ће у нашем комшилуку. Што не иде више?“, али да је она тзв. „кристално дијете“, како је негдје прочитала, а то су дјеца „мимо све друге дјеце“, она су испред, изван и изнад свог времена, осјећају и преживљавају дешавања око себе дубље и интензивније, и чак су и помало прозорљива, те да је јако изазвоно подизати их. И као потврду тога, испричала ми је једну згоду.

Наиме, у њиховој кући је све до упокојења живјела и Вескова, тј. мужевљева мајка Милева, коју је Симона вољела више од свих других укућана. Биле су нераздвојне. Уз прабабину помоћ Симона је проходала, проговорила. Чак се и у говору, и то сасвим исправно и на правим мјестима, користила свим њеним узречицама и поштапалицама – „акобогда“,  „ако будем жива и здрава“, „ако ме смрт не претекне“, убацујући неријетко и прабабине омиљене стихове и цитате из „Горског вијенца“ – „Очи зборе што им вели срце.“ „ Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал' зубе поломи.“.

Кад се баба Милева прошле зиме једне ноћи упокојила, укућани су успјели да то ујутро сакрију од Симоне и да је на два дана одведу код стрица у Котор, те да за вријеме њеног одсуства сахране бабу у родном селу Марковина.

Кад се Симона вратила кући, нашла је празан прабабин кревет и морала је да прихвати објашњење да је баба Милева отишла на небо и да је сада одозго гледа. Симона је питала да ли је на облаку, а укућани су потврдили да јесте. Симона је тада изашла испред куће, постајала ту неко вријеме, осврћући се обишла око куће неколико пута, а потом опет ступила у кућу:

–  А зашто јој не висе ноге са облака, ако је на њему?

Укућани су најприје било збуњени, а онда се дјед Веско досјетио и објаснио да је баба Милева на свом облаку. И да је то тако с облацима; наиме, да су несташни и да плове небом куд им је воља, али да се радо враћају до мјеста гдје је човјек рођен и гдје је живио, па ће и Симона сигурно опет угледати своју бабу, само ако то буде жељела из срца и ако добро напрегне очи.

Четвртог дана мог боравка, спремао сам се за повратак у земљу љутих и строгих полицајаца који покаткад на коњима газе људе који сједе или клече на улици и буне се јер их је неко преварио да је то у слободним земљама допуштено, и који неријетко пуцају без опомене из правих пиштоља или оних што умртвљују –  Канаду, што Симона, Богу хвала, није знала, кад неко закуца на врата. Испред су стајали баба Ранка и мудра и прозорљива Симона – кристално дијете. Кад су ушле и сјеле за сто, Баба Ранка ми је објаснила да Симона има питање за мене и да вјерује да ја, Рајко Челебић, добри полицајац из Канаде, морам имати одговор на њега.

Најприје сам се повио у леђима, а потом клекнуо покрај Симонине столице, ослонивши се на једно кољено како бих био могао да је гледам равно у очи:

– Рајко Челебићу –  почела је Симона. –  Да ли ти вјерујеш да је Баба Милева сада на небу. Да плови на облаку?

– Па, наравно, да вјерујем – одговорио сам без колебања. Особе које јако волимо само преселе на небо. И гледају нас одозго. И смјешкају се и радују с нама кад год се и ми смијемо и радујемо. А, богами, и заплачу кад смо тужни, након чега нама буде лакше.

– А зашто јој онда не видим ноге, ако је на облаку?

– А ко каже да их једном нећеш видјети – помогао сам се противпитањем. – И тачно је да облаци плове посвуда. Да за њих нема граница. А ја ти обећавам да ћу и ја гледати у Канади, гдје је небо бескрајно велико, а облаци велики као лађе. И чим је угледам, одмах ћу ти јавити.

–Телефоном, преко вибера. Можеш и усликати – рекла је Симона

– Па, наравно – одговорио сам, – Обећавам. Помисливши на Његошев стих  „Очи зборе што им срце вели“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: