ВОЈНИК ОСТАО НА РАТИШТУ
У срце му улази жагор смрти,
Ту полаже свет
Проклијао кроз лобању Сунца.
Ветар га описује као
Суштину Сунца која лежи
Изрешетана,
Већ много пута тугом,
Свих области трајања.
Туга јесени му склапа очи,
Исијава стропоштавање смрти,
У једно нарицање
Свих мајки чекања да се
Врате војници.
