ОВЕРА УМЕТНОСТИ

Српска цртачка и сликарска школа Кирила Кутлика, 1895

 Лаура Барна - Београд, фебруар 2022

Петог септембра 1895. године, један странац, Словак Кирило Кутлик (Ciryl Kutlik, 1869–1900) упустио је нешто артистичке олује отворивши у Београду прву Српску цртачку и сликарску школу на Косанчићевом венцу, чиме почиње велики заокрет у поимању и прихватању уметничких вредности и критеријума – нов период српског сликарства. Поред одобравања млађе генерације сликара и вајара, повратника из европских центара где су се обучавали и школовали, оснивање прве уметничке школе код нас наилази на отпор старијих етаблираних ликовних уметника, критичара и теоретичара уметности, али и државних власти, који су очекивали да би прву уметничку школу могао да оснује не странац него неки од тада значајних српских сликара, као што су Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић, Урош Предић, Милош Тенковић, или пак вајари Ђорђе Јовановић или Петар Убавкић.

Док су се од друге половине XIX века у европским градовима множиле уметничке школе, отварали приватни атељеи и академије, а авангардни покрети смењивали један други, у нашој средини модерна уметност је у то време у фази оформљавања покорице, а тек приспела генерација уметника углавном несхваћена и без упоришта, док су њихове иновативне тежње и жеља да следе европска дешавања с игноранцијом одбијане. Сматрано пре свега забавом и доколичарењем виших, елитнијих слојева друштва, сликарство је у Србији с краја XIX века било и даље у служби, под јаким утицајем традиције средњовековних фресака и репрезентативних зидних композиција, као и представа са иконостаса у црквама и манастирима, религиозне намене и садржине, али и грандиозних историјских тема под снажним и контролисаним ореолом академизма. Стога група млађих сликара, који наступају на размеђи XIX и XX века, немајући места где би се подучавали а жељни креативног импулса и покретачког, од стега и традиције ослобођеног стварања, привучени модернистичким изазовима одлазе на студије у Беч, Минхен, Праг или, ако им се посрећи, Париз. Али се ипак враћају у матицу, уздувавајући у своје средине ветрове који се, једном упуштени, више нису могли обуздати.

Упркос административним тешкоћама, школа Кирила Кутлика у веома скромним условима и са оскудним средствима успева да заживи и привуче групу ентузијаста, који су уједно и њени први полазници: Коста Миличевић, Милан Миловановић, Драгомир Глишић и Боривоје Стевановић, недуго потом, приступају јој и Надежда Петровић и Љубомир Ивановић. Били су то родоначелници српског модерног сликарства, свак са својим особеним сензибилитетом и индивидуалним стилским изразом.

Интересовање за Кутликову уметничку школу од почетка је окупирало различите слојеве младих, чиме се полако али сигурно потирало овештало схватање сликарства као буржоаске привилегије и занимације, преводећи га у равноправну професију са осталим признатим и цењеним занимањима. Извештај урађен неколико месеци по њеном оснивању говори да је редовно похађа тридесет ученика, не само Београђана већ и младих из целе Србије.

Ипак, коначну афирмацију Српске цртачке и сликарске школе одредила су два догађаја 1896. године, када је Министарство привреде одвојило извесна средства за суфинансирање новооснованих занатлијских курсева. Али помаку у овери допринели су пре свега културни прегаоци који су добровољно приступали обуци и припреми ђака, углавном угледни професори Велике школе.

Од самог почетка, Кутлик је настојао да поред мушког оснује и женско одељење, а што ће му поћи за руком тек 1897. када школи приступају Надежда Петровић и Мара Глигоријевић, а већ следеће године и Анђелија Лазаревић, Драга Николић, Марија Грујић и друге. Већини од њих, ово ће бити одскочна даска за даља усавршавања на некој од академија у већим европским центрима.

Да је школа била и друштвено активна потврђује и прва организована изложба након премештања у Улицу краља Милана 62, у фебруару 1896. на којој је Кутлик изложио своје и ученичке радове, тематски и стилски сасвим другачије од до тада уобичајених. Остало је забележено да је изложбу видело око 700 посетилаца, а интересовање штампе је било неуобичајено велико за једно такво дешавање, што говори о свеопштој промени климе и самог односа према уметности, али и својеврсно признање, па и подстрек младим и талентованим домаћим сликарима.

Кутликови ученици излазе из атељеа, тематски се обогаћују, бојеном светлошћу расветљавају палету, експериментишу са фактуром али и композицијом, и нуде нешто другачије и ново – интимније виђење света и стварности. Њихови ликови више нису митски и историјски јунаци, него људи са улице, оронули старци и старице који им позирају за актове, или Цигани за психолошку разраду портрета.

С временом и тензије појединих критичара Кутликове школе и методологије њеног рада полагано јењавају. Тако је забележено да је један од најватренијих њених противника, утемељивач српске археологије Михаило Валтровић посетио Српску цртачку и сликарску школу са путописцем Феликсом Каницем, који је те 1898. био на пропутовању кроз Београд.

Сплет околности учиниће да Кутликова школа већ после треће године измени своју физиономију. Наиме, многи од ученика потражиће уточиште у иностранству, док је неки напуштају из незадовољства и неиспуњених очекивања. Надежда Петровић добија стипендију и одлази у Минхен у атеље код Антона Ажбеа, Коста Миличевић се о свом трошку запућује у Праг, док Драгомир Глишић и Боривоје Стевановић, не налазећи више сатисфакцију да у њој остану, демонстративно напуштају Кутликову школу и опредељују се за самосталан рад.

Константни отпор средине и државе уопште, умногоме је исцрпео Кирила Кутлика. При крају снага, огрезао у алкохолизам, опхрван усамљеношћу, већ увелико болесних плућа, умире марта 1900. у тридесет и првој години.

Српску цртачку и сликарску школу, по одлуци министра народне привреде Живана Живановића и уз благослов двора, откупљују од Кутликове удовице његови ученици, брачни пар Вукановић, Риста и Бета. Настава је убрзо, уз издашну државну помоћ реорганизована, а статус школе подигнут на виши, квалитетнији ниво, те су њени ученици по завршетку уз добијено звање наставника цртања и сликања били сасвим оспособљени за практичан рад и наставну делатност.

Већ 1902. године школа је пресељена у властити простор у Капетан-Мишиној 13, пространу зграду са огромним и светлим атељеима који су гледали на Дунав, и са модернизованим инвентаром. О великом интересовању полазника говори и податак да је те 1902/3. године, школу похађало преко стотину ученика различитих профилација.

Године 1905, уз редовне донације државе, Српска цртачка и сликарска школа мења име у Уметничко-занатску школу, с циљем да се обнове и оплемене поједини уметнички занати.

Након завршетка Првог светског рата 1918. Уметничко-занатска школа наставља да ради под именом Краљевска уметничка школа, али и даље остаје у рангу средњих школа. Тек заслугом вајара Томе Росандића, историчара уметности Милана Кашанина и сликарâ Мила Милуновића и Петра Добровића, 1937. коначно ће прерасти у Академију ликовних уметности.

И кад је касно, није касно!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: