детаљ слике: КРК Арт дизајн -ilij@saula.art

 

Француз

 

"Он је био француски пензионер. Преко тридесет година. Добијао је и пензију и инвалиднину. Настрадао је једне ноћи на ауто-путу Париз – Гренобл. Камионџија из супротног правца је начас заспао и прешао на његову страну. Слупао му ауто „као канту“, а њега „урнисао до даске“. Крпили су га дванаест сати. Најбољи хирурзи. Успјели су да га, по његовим ријечима „покрпе, али не и закрпе“. Отад је ходао помоћу штаке, шепао на једну ногу, али од свега му је најтеже падало што је изгубио чуло окуса и мириса. Окус хране и пића више није осјећао и није знао баш најбоље да опише тај осјећај. Јер ваљда се „ништа“ и не може описати. „Ништа“ је једноставно „ништа“.

Но, то га није спречавало да одржава одређене ритуале приликом конзумирања јела и пића. Наиме, вратио се из Француске у Босну, унајмио поузданог возача, тј. мене, и почео да обилази ресторане, оне пробране, за гурмане, с националном кухињом. Пио је само ексклузивна црна вина, густа, помало опора, провјереног географског поријекла. Прије отпијања би тобоже омирисао вино, обрнуо постоље чаше између палца и кажипрста на начин како то чине истински познаваоци, па отпијао кратак гутљај и премјештао га с једног на други крај уста –  и нико око њега, осим мене, није ни слутио да није појма имао шта је отпио и шта окушава.

Слично је поступао и са храном. Одабирао је углавном стара, провјерена јела која је раније волио и све му је било важно: салвета, тањир, есцајг, послуживање, али прије свега боја и облик онога шта једе. И ту, као и са пићем, све је најприје кушао као истински гурмани, жваћући споро и дуго. Задржавајући залогаје у устима и потом гутајући блаженог израза лица.

Приликом плаћања давао је богате напојнице и конобару и запосленима у кухињи. Неријетко је прије напуштања ресторана желио да лично упозна кувара или куварицу који су му припремили јело. И одлазио је, остављајући помало конобаре и власнике забезекнутим због неуобичајено високих напојница. А нико од њих није слутио да је платио само за визуелни угођај и да тај чудни гост појма није имао шта је у ствари појео."

Овако је почео своју приповијест Французов дугогодишњи возач док смо чекали да пређемо рампу на граници Босне и Хрватске на путу за Београд. Испричао ми је ову причу и рекао још како се његов клијент упокојио прије неколико мјесеци. Добио је рак костију, али није се мучио дуго. Открио ми је још како се он лично старао о њему и купао га и пресвлачио до задњег дана, и како се „Француз“, како га је он звао, стидио због своје немоћи. И рекао ми је још да се чудом не може начудити да му то купање болесника уопште није тешко падало и да није осјећао никакав смрад док га пере. „Ваљда је то тако“, рекао је, „кад ти неко прирасте за срце.“

И још ми је рекао како једном приликом није могао да одоли, а да не упита "Француза" због чега је задржао тај ритуал једења у добрим ресторанима и пијења најскупљих вина, кад није ништа осјећао. И додао је још како га је помало постидио Французов одговор и како често размишља о њему: „Човјек се роди с природним инстинктом да воли само цијеле и неокрњене ствари, а тек кад му се деси несрећа, почне да схвата да се могу вољети и дијелови, остаци – крхотине те бивше цјелине. И уживање у окрњеној љепоти није ништа мање од оне у нечему савршеном. Ето, тако сам ја почео да уживам у изгледу и бојама хране и вина. Може се уживати чак и у сјећању на нешто што се некада имало. А да будем искрен – тако је Француз завршио свој одговор – никада ме није напустила нада да ће ми можда ипак начас на непцима заиграти онај укус мајчиног јела из дјетињства. Због тога никада нисам ни престао да га призивам.“

Ето, тим ријечима је завршио своју приповијест о Французу мој возач који ме возио у Београда. И премда је имао чврсте и помало грубе црте лица, праве мушке, учинило ми се да му је неколико пута начас једва примјетно заиграла брада док је ово приповиједао.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: