Крај рата сам дочекао у тетковој кући,
на другом спрату
једине зграде коју сам видио у животу
имао је стан у боји.
Први пут сам се попео на ту висину
и бројање преко тридесет степеница
је било путовање.
Сједио сам са рођаком на тепиху
и већ тада смо гледали хрватске канале:
мирисала је боја са телевизора у боји.
И тепих је био у боји
као и теткин колач.
Туђи спортисти су трчали на екрану
и било ми их је жао.
Тетак је нешто причао;
иако их нисам слушао
његове ријечи су ми значиле
јер су и оне биле са звуком у боји.
Покушао бих се сјетити шта је тетак рекао
тек кад бисмо се вратили
у нашу малу
црно-бијелу кућу.
