|
|
|
РАТНА СТВАРНОСТ У ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТОЈ БРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋА  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
РАТНА СТВАРНОСТ У ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТОЈБРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋА
Проф. др Горан Максимовић
1.0.У обимном и жанровски веома разноврсном књижевном дјелу Бранислава Нушића (1864-1938), књига Деветсто петнаеста (Беч, 1921) заузима посебно и по свему различито мјесто. У умјетничком смислу то је дјело у којем најнепосредније долази до укрштања књижевности и стварности, те преплитања личног и колективног страдања у ратној 1915. години, када је писац поред националне трагедије и повлачења "Српске војске" и "Српске владе" са свог државног простора, доживио и непосредну велику породичну несрећу и погибију, у униформи српског војника, сина јединца Страхиње-Бана. То наглашено преплитање књижевности и стварности утицало је и на жанровске посебности ове књиге, тако да је можемо читати и као изразиту документарно-умјетничку прозу у којој долазе до изражаја аутобиографско, дневничко и мемоарско казивање, али и као мозаички компоновану романескну прозу или као вијенац прича у којима се укрштају реалистичко-миметички, са натуралистичким, али и импресионистичко-симболистичким поступком. Све то допринијело је чињеници да умјетничку слику рата у овој Нушићевој књизи доживимо на непосредан, неуљепшан, те сасвим аутентичан начин, што ово дјело сврстава у ред најбоље написаних свједочења о Првом свјетском рату у српској књижевности. 1.1.Нушићева лична и породична, ратна трагедија, започела је готово у исто вријеме кад и ратна трагедија српског народа 1915. године. Средином октобра 1915. године на Пожаревачком фронту погинуо је Нушићев син Страхиња Бан. Убрзо иза тога, 20. октобра, Нушић је био принуђен да крене у повлачење са породицом из Скопља према Приштини, као тада једином преосталом слободном путу и одступници за српски народ и војску са простора Македоније. У Приштини је остао све до 23. новембра, а одатле је са остатком породице, јер му је у међувремену умро и отац Ђорђе, пред најездом бугарске војске кренуо у избјегличкој колони према Штимљу и Сувој Реци, а затим и Призрену, Дечанима и Пећи. Из средишта Метохије запутио се према Црној Гори и Цетињу, преко Андријевице и Подгорице, а у црногорску престоницу је стигао 20. децембра 1915. године, гдје је затекао Бору Станковића, Јована Радоњића и Ђуру БајаловићаПред најездом и опасношћу аустријске окупације Црне Горе, са Цетиња је преко Ријеке Црнојевића и Вирпазара, дошао до Бара и Улциња крајем 1915. и почетком 1916. године. У том приморском градићу задржао се читавих пет дана, прије него што се са породицом укрцао на француски брод Чад и отпловио у емиграцију (Марсеј, Ница, Париз, Барбаст), у току 1918. године боравио је у Швајцарској и Италији, а већ од октобра 1918. године вратио се у Београд, а затим отишао у Скопље да оживи Народно позориште у овом граду.[1]Књига је сачињена из "Пролога" и "Епилога" и укупно тридесет три поглавља у којима је Нушић, кроз "динамично смењивање приповедног и доживљајног ја",[2] описао слом "Српске државе" у јесен и зиму 1915. године, те драматичне недеље и мјесеце повлачења "Српске војске", народа, државних институција и династије из Србије. Највећи дио казивања заснован је на непосредним Нушићевим искуствима, доживљајима и свједочењима. Поред тога, Нушић у своје лично казивање укључује и свједочења и казивања других актера овог трагичног повлачења, а за поједине сегменте рукописа користио је грађу и сазнања из војних докумената. Познато је да је Нушић из Рима, 27. јула 1918. године, послао писмо војводи Живојину Мишићу, команданту "Прве армије" при повлачењу српске војске, у коме га је питао за појединости везане за пад Краљева, те за одлуке и планове везане за повлачење српске војске из Пећи и Метохије. Нушић је иначе у свом рукопису написао и свједочења, углавном на основу казивања непосредних актера и свједока, о паду Београда, Чачка, Краљева; што значи да је желио да сагледа шире аспекте догађаја из 1915. године, који су се одвијали изван простора на коме је боравио и које је непосредно доживио. "Причање/приповедање ликова кључни је извор информација, чинилац конструкције догађаја и креирања ратне стварности".[3] Све то је допринијело чињеници да Нушићев језик у Деветсто петнаестој, поред доминантног стандардног идиома,буде стилски, лексички и дијалекатски веома разноврсан, да одсликава говорне особине поднебља из кога су уметнути казивачи долазили, али и језичке особине цитираних или парафразираних званичних докумената, као и тадашње штампе која је излазила у вријеме Првог свјетског рата.[4]Ти сегменти рукописа представљају готово самосталне приповијетке: "Једна борба", "Прича о Бојку маломе", "Роман једног девојчета", "Госпа у црнини", "Београд" и сл. Све то упућује на чињеницу да је жанровска природа ове књиге веома необична и представља сложену творевину у којој се мијешају историјски роман и збирка приповједака са аутобиографским и мемоарским казивањем. Све је то подстакло поједине тумаче овог Нушићевог дјела да га прочитају искључиво као "историјски роман", те да га упореде са збирком приповједака Утуљена кандила Драгише Васића (1885-1945), која је објављена 1922. године, или са романом Дан шести Растка Петровића (1898-1949), који је објављен постхумно 1961. године.[5] Почетни наслов Нушићевог рукописа гласио је "Под лавином", а тек касније се наметнуо дефинитивни наслов Деветсто петнаеста. Нушић износи критичка запажања, веома прецизне и добре анализе општег стања и узрока пропасти, али у суштини никога директно не жели да оптужује. У том смислу, да би избјегао могуће осуде због критичког става према појединим дипломатским и политичким процјенама, као и према погрешним војничким одлукама, вјероватно је и написао два поглавља о равноправном страдању старог краља Петра у тој народној голготи, као и престолонасљедника Александра: "Стари краљ", "Историјска ноћ". Иако се ради о потпуно аутентичном свједочанству о страдању српског народа у 1915. години, као преломној за каснији расплет читавог Првог свјетског рата, тај условно апологетски, а заправо однос поштовања према династији Карађорђевић, поготово према старом краљу Петру и младом краљу Александру, могао је утицати на слаб пријем овога Нушићевог дјела код публике између два свјетска рата. Са друге стране, у другој половини 20. вијека, Деветсто петнаеста постаје идеолошки непожељна књига због величања српског страдања у Првом свјетском рату, због глорификовања идеје националне слободе и државотворности, што је сагледавано као израз недопустивог "великосрпства".[6]1.2.На крају ових уводних запажања, потребно је нагласити и то да је напоредно са рукописом Деветсто петнаесте, а свакако на основу истих непосредних искустава,Нушић написао и трагедију Велика недеља која је премијерно изведена у Сарајеву 20. априла 1925. године, а неколико година касније и у Београду, 26. октобра 1929. године. Истом тематском кругу припада и комад у једном чину Туђинче који је објављен у Српском књижевном гласнику 1921. године.[7] Иначе, самом првом издању Деветсто петнаесте, која је штампана у Бечу 1921. године, претходила су објављивања појединих фрагмената рукописа, неких на француском, а неких на српском језику, још у вријеме његовог настајања и Нушићевог боравка у егзилу у Француској. У листу La patria serbe, који је излазио под уредништвом Драгомира Иконића у Паризу, два Нушићева текста објављена су току 1917. године: "Он ће доћи" и "Прича о Бојку маломе". Међутим, у објављеној Нушићевој преписци са Иконићем помиње се и један текст штампан 15. фебруара 1916. године у листу Je sis tout на француском језику о страдањусрпског краља Петра "Le tragique Odyssée de Pierre Ier roi de Serbie".[8]2.0.У ненасловљеном "Прологу", одмах на почетним страницама рукописа Деветстопетнаесте, Нушић наглашава да је књигу започео писати у Улцињукрајем 1915. и почетком 1916. године у тренутка када је у повлачењу боравио са породицом пет дана у том градићу. Готово спонтано, као израз огромног бола, Нушић је почео да прави прве записе у којима ће описати "трагедију једног народа" или "хронику једног повлачења". Ти записи ће представљати заметак касније у емиграцији и након ослобођења завршене књиге Деветсто петнаеста која је објављена у Бечу 1921. године, а која је била посвећена пишчевом погинулом сину Страхињи Бану. Своју снажну патњу и бол, као и родитељску неспремност да се суочи са истином да је остао без сина, Нушић излаже кроз уметнуту причу о судбини тетка Стане из Улциња која је остала без сина јединца Новице док је рибарио на мору, али се никад није помирила са том истином и до краја живота је одлазила на морску обалу и ишчекивала његов повратак кући. На крају "Пролога", Нушић управо наглашава да је судбина те несрећне мајке која је "вечно чекала на повратак сина", истовремено и његова приватна судбина и усуд његове породице, али је и метонимијска судбина свих српских родитеља који су изгубили дјецу у том рату, тако да је израсла у симбол "српске Ниобе".2.1.У почетним поглављима: "Последњи септембарски дани", "Vive les Al...!", "Лађа тоне", "Један избеглички воз", Нушић даје веома исцрпну и добру оцјену политичких и дипломатских околности које су довеле до ратне трагедије српског народа 1915. године, Указује на дипломатску неодлучност и калкулације Француске, Русије, Енглеске, ћутање Румуније, на Грчку трговину интересима, на Бугарску политику лицемјерја и осветољубивости, на Аустријску крволочност и ратну заслијепљеност, али и на домаће политичке прилике, на дипломатску незрелост и лоше процјене међународне и унутрашње политичке ситуације. Нушић указује и на ратне гласине које су кружиле тих дана међу обичним народом у Скопљу, али и међу чиновницима и официрима, као и онима који су долазили из Београда, Лесковца и Врања, неки и из Солуна, те доносили још више забуне и несхватања читаве ситуације. Са много горчине казује како су им се срушиле наде о француској војној интервенцији из Солуна. Нушић је чак био припремио и плакат са натписом добродошлице француским ослободиоцима у Скопљу. Указује на гротескни догађај како је једна замандаљена брава на војном вагону у Солуну успорила полазак француских трупа према Велесу и Скопљу, а онда је у међувремену стигао телеграм да обуставе покрет, тако да није ни започета у јесен 1915. године та међународна војничка мисија помоћи у одбрани Србије. Да би показао колико је читава ситуација била безизлазна, што обичан народ није могао ни да наслути, а неки попут Нушића просто нису хтјели до посљедњег тренутка да повјерују у најцрњи сценарио, уметнуто је казивање потпуковника српске војске у гарнизону у Скопљу, Душана Глишића, који је као Нушићев пријатељ, искрено и без имало увијања до танчина описао и предвидио све оно што ће се десити српском народу у неколико наредних седмица и мјесеци. На крају нас Нушић извјештава да је тај честити војник одмах након пада Скопља, приликом повлачења у Феризовићу, извршио самоубиство.Интересантно је напоменути да је Нушић у трећем поглављу књиге, насловљеном "Лађа тоне", фигуративно упоредио судбину српске државе са трагедијом брода "Титаника", који је потонуо 1912. године. Као што се и на том броду одвијао привид нормалног живота непосредно све до судара са леденим бријегом, тако је и Србија покушавала да живи као да јој и не пријети ратна опасност. Нушић наглашава да у Скопљу никада није било више културних активности и програма концертних и позоришних као тог септембра и на почетку октобра непосредно пред почетак рата и пад града. Истовремено, било је уочљиво да богатије, поготово трговачке породице спремају евакуацију према Солуну, а било је упадљиво да је командант трупа скопске области, ђенерал Поповић, међу првима био спремио евакуацију своје породице у иностранство.У поглављу "Један избеглички воз", Нушић са доста драмске напетости приказује атмосферу расула у народу када је почело повлачење из Скопља, возовима у два правца: према Солуну и према Косовској Митровици. На примјеру једне мајке, која је своју дјецу из воза за Митровицу сасвим случајно, збиром срећних околности, спасила тако што их је пребацила приликом застоја укршених вагона у воз за Солун, јер је у том возу препознала једну познаницу, јасно је показана судбина читавог народа, која се одвијала у два супротна правца. Они који су ушли у воз за Солун имали су шансе за спас, а оне који су пошли према Митровици и Приштини, сачекала је албанска голгота и огромно страдање. У поглављу "Скопље пада", Нушић описује најприје противурјечне гласине са фронта, које нису слутиле на добро, а затим и расуло, страх, збуњеност и егзодус народа. Напоредо са вијестима о паду Нагоричана и Куманова, о борбама на Страцину, а касније и на Водну и Гази-Баби, те са разрушеним илузијама о савезничкој војној интервенцији, Нушић као посљедњу сламку наде описује долазак у Скопље почетком октобра 1915. ђенерала Петра Бојовића, ослободиоца Скопља у балканским ратовима. Нушић описује и долазак гласовитог војводе Јована Бабунског из Велеса, приказује самоорганизовање преосталих способних мушкараца, јер су сви остали већ били на фронту, те прављење народне милиције која је имала обавезу да спријечи пљачке и насиље у опустошеном и испражњеном граду. Описује да је у Скопљу остала и племенита Енглескиња Леди Пеџет, која није хтјела да напусти град него је остала да се брине о рањеницима и болеснима, којих је била препуна скопска болница. На крају нас Нушић упознаје и са трагичном чињеницом да је 20. октобра, три године након ослобађања града у балканским ратовима, српска војска била принуђена да се повуче из Скопља, те да српска тробојка буде скинита са зидина скопскога старог града.Праве библијске размјере страдања српског народа, у Нушићевим свједочењима започињу са поглављем "Збег", у којем је приказано и пишчево повлачење са породицом из Скопља и путовање возом према Приштини, а потом у избјегличкој колони према Призрену и Пећи. Приликом доласка у Призрен, Нушић у том свеопштем народном расулу и страдању, посебно издваја епизоду о преком војном суду и стријељању једног војника који је био побјегао са фронта. Тиме се отвара једно посебно морално питање о логици кажњава дезертера у тренутку када се распада и практично "дезертира" читава држава. Та епизода подстиче Нушића да нас обавијести о трагичној судбини бројних других познатих личности. Издваја самоубиство потпуковника Душана Глишића, затим самоубиство књижевника Милутина Ускоковића у набујалој Косаници код Куршумлије. Нушић наглашава да су се видјели прије тога у Приштини, гдје је и Ускоковић био добјежао, али да је одатле одлучио да се врати натраг према Куршумлији, гдје је напокон и скончао свој живот. Нушић наглашава да су до њега тих дана стигле и гласине о смрти пјесника Велимира Рајића. Непосредно описује трагични сусрет у Приштини са тадашњим чувеним глумцем Миодрагом Бековићем, прваком "Краљевског позоришта" у Београду, кога је из блата и са улице болесног и немоћног однио у болницу, гдје је убрзо и умро.Нушић наглашава да упркос свим тешкоћама и патњама, посљедња у човјеку умире нада. Зато нас у поглављу "Последња нада" и извјештава о силним гласинама које су кружиле међу избјеглим народом у Приштини о доласку "Моравске дивизије", која би требало да преокрене стање на фронту, а поготово да заустави надирање Бугара из освојене долине Вардара према Косовском Поморављу. При свему томе, посебну пажњу Нушић усмјерава на приказ сусрета са једним официром српске војске у неугледној приштинској кафани, који му готово неумољиво развијава све илузије и узалудна народна надања у гласине о доласку "Моравске дивизије", о бројним француским војним трупама и другим савезницима у Солуну, о руској дипломатији и слично, а затим га увјерава да је једини преостали пут за повлачење српске војске и народа преко Призрена, те да ће и тај пут ускоро бити пресјечен и онемогућен, као што су претходно Бугари били пресјекли коридор према Солуну у долини Вардара. Са много горчине Нушићев саговорник је размишљао и о томе како су са званичних наших мјеста намјерно сервиране лажне вијести, које су уносиле још већу забуну и у народ и у војску, а затим су доводиле до још већег страдања и патње. У наредном поглављу "Једна борба", исти официр, као непосредни свједок догађаја из 18. и 19. октобра 1915. године, постаје приповједач читавог низа ратних операција везаних за жестоке борбе дијелова "Моравске" и "Дринске дивизије" у одбрани Чачка, а на крају и за војнички губитак овога града пред продором многобројнијих аустријских трупа.2.2.Стање ратне психозе, атмосфере страха, неизвјесности и опште несигурности избјеглог народа, нарочито успјешно је обликовано кроз вишегласна свједочења избјеглица у Приштини, која је Нушић приказао у поглављу "Крај мангала". У арнаутску кућу, гдје је и сам привремено био пронашао склониште са породицом када су из Скопља добјежали у Приштину, Нушић једне прохладне, кишне и мрачне ноћи доводи избјеглице које су дошле из Крушевца. Међу њима се посебно издвајају двојица угледних учитеља, један рањени младић од двадесетак година у војничком одијелу са поднаредничким звјездицама на раменима, те двојица дјечака у народној ношњи који су као регрути били дошли пред комисију на преглед. Из њиховог казивања, Нушић разоткрива сву невјерицу, деморализацију и сумњу да је дошло до слома државе која се била увукла у обичан народ. Народна сумња и мрачни утисци били су подједнако усмјерени на снагу државе и на домаће политичаре, на способност војске да организује одбрану, на помоћ која би требало да дође од савезника, а слутња да се спрема и да је започело нешто страшно и до тада незапамћено за судбину српског народа била је потпуно превладала. Нушићеви ноћни сабесједници своје црне слутње поткрепљују бројним доказима са терена, из сваког села и вароши, које су видјели сопственим очима. Посебно се издвајала слика са жељезничке станице у Ђунису гдје је разуларени народ опљачкао композицију воза у којој су били вриједни експонати "Војног музеја" из Београда, као и слику старог краља Петра Карађорђевића који је полазио са железничке станице у Крушевцу према Косову и посматрао, док су му лиле сузе из очију, како његов несрећни народ обија вагоне и пљачка залихе хране. Слична свједочења Нушић износи и у поглављу "Топлички бегунци" у којем је описао повлачење народа пред најездом непријатељске војске из правца Прокупља према Приштини. Нушић наглашава да је колона избјеглица по киши и блату милила читава три дана и ноћи у непрекидној линији и да је била толико дуга да се није могло прећи са једне на другу страну друма на читавој раздаљини од једног до другог града. Када су топличке избјеглице стигле у Приштину загушиле су и онако уске и блатњаве улице, учинили да несташица хране постане још израженија, а да страх и неизвјесност постану неподношљиви. Нушић наглашава да не постоји фотографски апарат или довољно вјешта сликарска кичица која би могла изразити сву ту патњу, муку и бол, који су се били сабрали у тим тренуцима на једном мјесту. Упркос свему, Нушић настоји да на што аутентичнији начин дочара ту атмосферу безнађа, а да при томе не испусти и неке готово гротескне слике скупих аутомобила у тој избјегличкој колони који су били препуњени луксузним стварима. У њима су се возиле београдске госпођице и даме, обучене као за неку забаву или излет, а потпуно несвјесне у какву су се неизвјесност запутиле. Наспрам сиротињских таљига у којима се превозио несрећан, гладан, промрзао и уплашен народ, као некакву нестварну супротност Нушић описује и седам државних муниционих кола са државном запрегом које је спроводило осам војника и један наредник, а у којима је сједила једна "госпођа потпуковница" и превозила своје кућне ствари и имовину као да је кренула у неку редовну и мирнодопску селидбу, а не у ратно повлачење и незапамћени егзодус народа. Међу тим гротескним избјегличким сликама, Нушић издваја и примјер двије београдске даме из монденског свијета, познате под именима као "Мица Бандиска" и "Мица Проминцла", које су путовале у лијепом и никлованом фијакеру, а запутиле су се из Београда да би прве стигле у "сусрет савезницима" јер су повјеровале у лажне новинске вијести и пропаганду о доласку француске војске из Солуна.Читава та атмосфера патње и безнађа чинила се Нушићу као немогућа и нестварна, као неки давни и далеки сан о прошлим временима у којима је страшно пропатио српски народ, а за која смо сви вјеровали да су заувијек прошла и да се више никада не могу повратити. У том смислу, као сасвим логичан приповиједни отклон и предах од застрашујуће ратне стварности, Нушић обликује поглавље под насловом "Бајка" у којем нас кроз облике сновидовне фантазије упознаје са причањима баба-Вилке. У идиличном породичном амбијенту, у рано зимско вече, крај разбуктале ватре у камину, ова старица казује својим срећним унучићима бајке о Змијимладожењи, о Пепељуги, о Чардакунинанебуниназемљи, о Ветруиветровојмајци и сл. Међутим, у пишчевим сновидовним сјећањима, јер је управо он био један од најмлађих унучића који је сједећи у крилу слушао казивања своје баке, наједном се јавила једна баба-Вилкина прича о догађајима од прије шездесет година, из њеног најранијег дјетињства, у којем се са болом сјећала тадашњих трагичних турских зулума над српским народом. Казивала их је са дубоким увјерењем да њени унуци морају да сазнају колико је скупо плаћена слобода српског народа, а поготово са надом да су времена патње заувијек прошла и да се никада више неће поновити. Тиме се потврђује као сасвим логична констатација да "поред архетипских и библијских слојева, наративну структуру Деветстопетнаесте пресудно обликују епске слике света, нарочито семантика фолклорне предаје".[9]2.3.Нушићев повратак у ратну стварност, у јесен деветстопетнаесте године, услиједио је већ у наредном поглављу "Под лавином", у којем нас упознаје да је боравио на приштинском гробљу гдје је отишао да одржи помен своме погинулом сину јединцу. Ту у пустој и празној цркви, Нушић се изнова сусреће са "Госпом у црнини", коју је претходно био запазио још на скопској жељезничкој станици. Тиме у своје приказивање ратне стварности укључује простор за још једног приповједача, за трагичну исповијест још једне несрећне жене и мајке. Читав тај сусрет и казивање ове жене био је праћен различитим и сасвим противурјечним вијестима о повлачењу "Српске војске", "Српске владе" и самог старог краља Петра, према Призрену, што је била још једна трагична слутња скорог пада Приштине у непријатељске руке. Нушић нас на крају овог поглавља извјештава да је био принуђен да и сам са својом унесрећеном породицом, јер је у међувремену у Приштини био сахранио оца Ђорђа, крене у даље повлачење према Призрену, а затим и даље у неку нову неизвјесност и патњу. При томе је осјећао неку неодољиву слутњу и осјећање да се и он, и његова породица, али и читав српски народ, налази засут испод некакве страшне лавине, која све уништава и ждере испред и испод себе.У таквом стању свеопштег гушења и нестајања народа и државе, Нушић посвећује читаво једно поглавље, под насловом "Стари краљ", трагичној владарској судбини српског краља Петра Карађорђевића. Тај несрећни седамдесетогодишњи старац, који је већ био препустио престо свом сину Александру, а био се повукао на Опленац да проживи своје посљедње и скромне старачке дане, такође је био принуђен да крене у повлачење. Иако се опирао томе, јер је желио да умре ту гдје су му сахрањени отац и дјед, ипак је морао кренути у повлачење зато што нико није могао примити на себе одговорност пред народом и историјом да један наш краљ буде заробљен од непријатеља. То би истовремено значило и званичну капитулацију поробљене државе. Нушић нас извјештава о краљевом повлачењу за својом војском и "Врховном командом", најприје у Крагујевац, гдје је посјетио тада болесног војводу Радомира Путника, а онда даље све до Ниша, Књажевца, Врања и Владичиног Хана, Рибарске Бање, Ћуприје и Јагодине, Параћина и Крушевца, Блаца и Куршумлије, потом Прокупља и Лесковца, гдје се налазио фронт "Друге армије" којом је командовао војвода Степа Степановић, да би на крају завршио у великом збјегу са својим унесрећеним народом у Приштини. Нушић приповиједним доживљеним говором и фингираним унутрашњим монолозима дубоко продире у свијест старога краља, у његова размишљања, патњу и слутње. При томе, посебно издваја његове слутње, које су га пратиле још од 1913. године, када је обиљежена стогодишњица пропасти "Карађорђеве Србије", да би тај несрећни датум српске историје, могао изнова покренути лавину трагичних догађаја и поновити још трагичнију судбину српског народа. У тим несрећним сликама које су пролазиле кроз свијест старог краља, Нушић се осврће и на 16. јун 1913. године када је бугарски владар разорио "Савез балканских народа", присјећао се искре надања коју је пробудио "Букурештански мир" склопљен исте године. Запис о старом краљу Нушић окончава исказивањем његове жеље да се причести у Грачаници, да изабере "Царство небеско" и да ту погине са својом војском у одбрани те посљедње стопе слободне српске земље.2.4.Трагедију и несносно страдање народа у збјегу, Нушић предочава у описима повлачења из Приштине. Док су милили у непрегледној колони заглављеној у блату и пролазили поред Грачанице или Липљања, у Нушићевом памћењу се преламају бројне историјске слике, као што је она о знаменитој борби краља српског Војислава који је побиједио Византинце 1012. године, као што је битка Стефана Немање под Митровицом 1169. године када је побиједио своју браћу и друге обласне господаре и ујединио српску државу. Пролазак поред Сврчина подсјећа га на "Милутиново доба" и двор овог знаменитог српског владара. Бројни други косовски топоними будили су горке историјске успомене у Нушићевој свијести, од Душана Силног и Уроша Нејаког, Лазара Хребељановића и Милоша Обилића, све до 1878. године и ослободилачких ратова против Турака, као и 1912. године када је Косово коначно било ослобођено. На том путу у збјегу Нушић описује и бројне жртве, смрт немоћних и болесних, нејаких и рањених, а описује и појаву арнаутских засједа, напада и злочина над немоћних и голоруким народом. Нушић се у том збјегу, након сусрета са једним пријатељем из Скопља, суочава и са дефинитивним сазнањем да српска војска неће имати снаге да се одбрани на Косову и да ће повлачење бити настављено даље кроз албанске гудуре и ледене врлети.У читавом низу различитих поглавља Деветсто петнаесте, Нушић поред свеопштег народног страдања усмјерава пажња и на трагичну судбину појединаца. У поглављу "Сликарева трагедија" казује о трагичном рањавању мобилисаног младог поднаредника, сликара по занимању, због чега му је била одсјечена рука, тако да ако и преживи ово страдање никада више неће моћи да се бави сликарством. Младић је двије године био државни питомац на сликарској академији у Прагу и таман кад је намјеравао да пређе у Минхен на даље усавршавање почео је рат и кренула је мобилизација. Служио је у чувеној "Ђачкој чети", а онда је услиједило трагично рањавање које му је заувијек прекинуло сликарску каријеру. Наведена трагична младићева судбина отвара у Нушићевим записима веома болну ратну тему о томе како поштедити и заштити од смрти и страдања оне најталентованије и школоване младиће једног народа, те како их ослободити од одласка на фронт, ако знамо да би управо они у миру били од непроцјењиве вриједности за сваки даљи развој државе и народа. Свакако да је то размишљање додатно било подстакнуто и чињеницом да је Нушићев син на сличан начин био мобилисан, а затим је и погинуо одмах на почетку ратних операција у рану јесен 1915. године. Нушић своје аргументе поткрепљује чињеницом да 1855. године у једној бици код Севастопоља руски цар Николај Први, запазио младића који је са пуно талента писао приче. Одмах га је ослободио учешћа у непосредним ратним операцијама и упутио га је на другу безопаснију службу што му је засигурно спасило живот. Тај младић није био нико други него будући велики руски писац Лав Толстој. Међутим, млади Нушићев саговорник, рањени и обогаљени сликар, наводи као противаргумент француски примјер, гдје нико у рату нема повластице и сви подједнако морају поднијети жртву за одбрану домовине. Његова огорченост усмјерена је у другом правцу, на чињеницу да је он као сликар и неуки поднаредник био одређен да предводи у рату читав вод младића, а истовремено неки млади потпоручник који се образовао да ратује и води јединицу био је одређен да сједи у ратном штабу и у некој канцеларији преписује акта или куца на машини за писање као нека дјевојка, само зато што је био син каквог пуковника или другог угледника. Млади сликар је, у критички интонираном и опором тону, навео и читав низ других примјера из невеселе стварности, а посебно се осврнуо на чињеницу да су бројне београдске кафеџије и бакалини захваљујући својим везама успјели да се сакрију као писари у војним штабовима, док су ђаци и студенти гинули на фронту. То само значи да су у таквим приликама животи наших људи у рукама полуобразованих, који вјерују да је Србији потребнији један кафеџија и бакалин, него будући српски књижевник, професор, сликар, композитор или инжењер и научник.2.5.Трагичну ратну судбину обичних људи, мобилисаних војника, Нушић описује у поглављу "Прича о Бојку Маломе". Ради се о догађају из претходне ратне године, када је Србија 1914. протјерала Аустријанце из Србије након великих војничких побједа на Церу и Колубари. На једном од ноћишта у косовском збјегу, док су се повлачили према Призрену, неименовани војник испричао је трагичну породичну судбину војника Бојка, кога су сви из милоште називали "Мали", а који је након протјеривања аустријске војске, пошто се са четом вратио у Јадар, затекао у родној кући побијену сву породицу. На том страшном разбојишту и мјесту злочина над недужним женама и дјецом, несрећни војник Бојко је доживио нервно растројство тако да је у том лудилу почео да неконтролисано пуца на своје саборце. На крају су га једва разоружали и везаног спровели у чету. Најпотресније странице Деветсто петнаесте и најоштрију критику погрешних одлука војничке команде и политичких власти у ратним збивањима у јесен 1915. године, Нушић је дао у поглављу "Четрдесет хиљада мученика". Иза овога библијски интонираног наслова, који може да асоцира на страдање дјеце у легенди о "Четрнаест хиљада мученика витлејемских", радило се о казивању о неразумној одлуци војних власти да мобилише више од четрдесет хиљада дјечака који још нису били напунили пунољетство и да их поведе у ратни збјег и страдање, како не би непријатељу пали у руке јер су већ у марту наредне године испуњавали услове да постану регрути. Приказивање непрегледне избјегличке колоне гладне и промрзле дјеце, која су прије времена била мобилисана и гурнута у ратну трагедију без јасног циља и планова, представља најтрагичније странице читавог дјела. Промрзли, гладни, измучени и уплашени, пролазили су сатима поред избјеглог народа, отргнути од породица, родитељске заштите и бриге, били су послати директно у смрт. Нушић са горчином напомиње да тада није могао ни слутити да ће од "четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо".[10] Међу бројним уметнутим причама Деветсто петнаесте, у којима је Нушић испричао трагичне судбине појединаца захваћених вртлогом рата, посебно издвајамо поглавље "Роман једног девојчета". Радило се о шеснаестогодишњој дјевојчици из Шапца, која је одрасла без мајке, а кад су јој мобилисали оца ратне 1914. године, остала је сама у кући. Долазак аустријских окупатора у Шабац био је погубан за њу јер је силована у родној кући што је оставило трајне психичке посљедице у њеној несрећној и напаћеној души. Ослобођење града дочекала је смјештена код једне старице на периферији града, а затим је кренула у потрагу за оцем који је остао негдје на фронту. Пошто га није пронашла, кренула је у потрагу за једним младићем из свога насеља који је био пажљив према њој и према коме је гајила најраније дјевојачке емоције. Тако је и започето њено лутање од града до града и од једне до друге ратне болнице. Најприје је боравила у Ваљеву, гдје је једно вријеме радила као болничарка и помагала зараженим и рањеним војницима, али чим је сазнала од једног рањеника да је њен младић такође тешко рањен у борбама и да се налази у некој болници, кренула је у потрагу за њим. Обишла је болнице у Лазаревцу, Крагујевцу и Крушевцу, у Јагодини и Нишу, да би га на крају пронашла у Скопљу. Међутим, у сусрету са вољеним младићем доживљава ново трагично искуство. Иако је био тешко унакажен од рањавања, када му се повјерила и испричала да су је окупаторски војници силовали, младић је одбацио и није желио да буде више са њом. Потпуно сама и одбачена у непознатом граду, уплашена и унесрећена, жељела је на сваки начин да остане у близини рањеног младића. Најприје је примљена да ради као болничарка у ратној болници, али се ту убрзо разбољела од тифуса и послије шест недеља тешког боловања једва је преживјела. Када је 20. октобра 1915. године кренуло повлачење из Скопља и она је кренула за болницом и рањеницима и тако се нашла у несрећном народном збјегу на Косову и на путу између Приштине и Призрена.2.6.Трагичне ратне исповијести појединаца, Нушић је искористио да у својству "ауторског приповедача" исприча ратне догађаје из оних средина и градова у којима није био присутан и гдје није био непосредни свједок. У неколико таквих поглавља испричана је трагична исповијест "Госпе у црнини", која је била непосредни свједок ратног разарања и пада Београда у јесен 1915. године. Наведена јунакиња је претходно у неколико наврата помињана као неми свједок ратног страдања српског народа. Нушић је запазио као неку скривену сјенку још у приштинској цркви на гробљу док је давао помен погинулом сину, касније је у више наврата уочавао њену карактеристичну силуету у збјегу, а тек иза тога посветио је њеном казивању читавих пет поглавља: "Госпа у црнини", "Београд", "Пуста кућа", "Бацајте сами у огањ децу!", "Мајка". Иста јунакиња, појављује се и у неким од завршних поглавља овог дјела: "Ко је она?", "Мост уздисаја", у којима јој Нушић експлицитно даје симболичка значења страдања свих српских мајки и цјелокупног српског народа: "Није ли то бол свију нас, смештен у једну душу, изражен у једној особи; онај бол, саздан и сабран из суза и крви које су као две силне реке потекле нашом отаџбином; није ли то туга свију нас, саздана из дубоких рана, којима смо сви искрвављени а представљена у једној особи?"[11] Свачије страдање у рату је потресно, али Нушић вјерује да је материнска патња највећа, те да носи у себи исконску симболику страдања читавих народа. У том смислу, обликовање лика неименоване "Госпе у црнини" израста у симбол свеколике патње и ратног страдања српског народа у Првом свјетском рату. Свједочење о материнском страдању и патњи, а у овом примјеру и казивање о паду српске престонице Београда у руке аустријских завојевача, Нушић започиње дубоком свијешћу о томе да је најтеже водити одбрамбени рат због наглашеног страдања недужних цивила, а међу њима највише оних најнемоћнијих као што су жене и дјеца. Губитак сваке војничке коте, помјерање сваке линије одбране, предаја сваког села и града, повлачење и напуштање одбрамбених положаја, изазива страх и панику. Међутим, ништа тако не изазива деморалисање војске и страдање народа као губитак државне престонице. Управо из те перспективе Нушић и обликује казивање "Госпе у црнини". Нушић наглашава да је још од првог сусрета, на скопљанској жељезничкој станици, почео градити према њој неко "побожно поштовање" и да је касније, како је изнова сусретао у збјегу, тај осјећај поштовања све више растао у њему. Посматрао је како тужним, материнским погледом, прати "четрдесет хиљада" мобилисаних голобрадих младића, са дубоком немоћи и страхом пред слутњом да путују у сигурну смрт. Њена трагична ратна исповијест започела је када јој је Нушић уступио мјесто поред ватре, на једном од ноћних застанака српског збјега који је милио на путу од Суве Реке и Штимља према Призрену. Као млада удовица остала је да живи без мужа сама са двогодишњим дјечаком, тако да је аустријски напад на Београд почетком октобра 1915. године изазвао потпуну забуну у њеној души. Већ када су кренули напади артиљеријом преко Дунава на Дорћол и када је аустријска војска почела да осваја дио по дио града, све до Калемегдана и Теразија, успаничена кренула је у повлачење са сином у наручју и са надом да ће доћи до Аранђеловца гдје је имала родбину. Међутим, негдје у околини Ресника, у једној напуштеној и полусрушеној кући гдје је застала да предахне, сина јој је погодио шрапнел из аустријске гранате, тако да је дјечак умро у њеном наручју прије него што је и стигла до болнице у Младеновцу. У том тренутку, како је посвједочила, тај несрећни градић је био збјег Београда, Паланке, али и Ваљева и читаве Колубаре, а представљао је језовиту слику уплашеног и ужаснутог народа, највише немоћних жена и дјеце. Њен трагични доживљај тог градића био је утолико страшнији што је ту у мртвачници на гробљу оставила тијело мртвог сина са тијелима још десет погинулих дјечака, а да није била у прилици ни да присуствује самој сахрани. Међутим, бјежање из Београда и смрт јединог преосталог двогодишњег сина, нису биле једина патња у души "Госпе у црнини". Тек тада је отворила душу до краја и исприповиједала своју трагичну породичну историју, која би се у великој мјери могла посматрати и као метонимијска субина читавог српског народа у тим најнесрећнијим годинама националне историје. Све до почетка балканских ратова живјела је у срећној породици са мужем официром српске војске и три сина, а онда је започела њена трагедија. Најприје јој је погинуо муж у Бугарском рату 1913. године, а затим јој је најстарији син умро од заразе, када је са мајком ишао да посјети очев гроб. Средњи син јој је 1914. године мобилисан у "Ђачку чету", преживио је борбе на Руднику и Церу, а затим је у септембру 1915. године погинуо у борбама на Великом Поповићу. Несрећна мајка је испричала како је на сваки начин жељела да спаси средњег сина и склони га са фронта, па је ишла чак и у "Врховну команду" у Крагујевац, али се управо ту суочила са великом моралном дилемом да ли има право на све то. Међутим, кад су је одбили уз образложење да сви морају ићи на фронт, осјетила је дубоко понижење, као и срам пред сазанањем како би на све то реаговали њен муж и син, када би знали да је тражила протекцију. Са друге стране, била је дубоко поражена сазнањем, које је спознала управо ту у Крагујевцу, да су бројна друга дјеца, поготово официра из "Врховне команде", усљед протекције била склоњена са фронта.2.7.Даље драматично повлачење српског народа и војске и долазак у Призрен буди у Нушићевом сјећању бројне историјске реминисценције, као и свијест о важности овога града у српској народној свијести. "Призрен је сан српски, он је једна чаробна легенда".[12] У поглављима "Онамо! Намо!...", "Слом", "Историјска ноћ", "Деца без отаџбине", "Србија у планинама", Нушић описује трагичне новембарске дане 1915. године када се и престолонасљедник Александар, и стари краљ Петар, и "Народна скупштина", и "Врховна команда", и "Српска војска", "Српска влада" и министарства, а за њима и избјегли народ, пред најездом непријатеља био слегао у Призрен. Нушић сликовито те тренутке упоређује са великим пожаром који је био захватио пространу зграду, који је започео од неких бочних одјељења и доњих спратова, а онда се претворио у огромну буктињу која је захватила све одаје од приземља до крова и која је пријетила да сасвим уруши читаву грађевину. Никада ваљда Призрен у својој историји није на улицама видио толико народа. Истовремено су се сусретали обични, очајни и успаничени људи, изгладњеле и промрзле жене и дјеца, незадовољни чиновници, ћутљиви и забринути официри, министри и политичари, књижевници и глумци, али и чланови страних мисија, попут енглеског адмирала, француског артиљеријског официра, руских љекара и болничарки. Призрен је био посљедња кота државне одбране, зато је повлачење до овога града још увијек било прожето надом у могућност одбране. Међутим, даље повлачење из Призрена значило је потпуно напуштање државне територије и неизвјесни одлазак у туђину. Та неизвјесност била је утолико већа што послије Призрена није више било поузданих путева за повлачење, већ само планинске стазе којима се једва пролазило пјешице или на коњима, а о било каквим другим видовима превоза није могло бити ни говора. Нушић наглашава да је у Призрену средином новембра одржана и посљедња заједничка сједница "Српске владе", престолонасљедника Александра и "Врховне команде", те да је на њој донијета тада "једина могућа одлука" о одступању према Јадранском мору и то у само два изводљива правца. Први правац је ишао из Призрена преко Љум-Куле, долином Дрима према Скадру, а други правац на Ђаковицу и Пећ, па одатле кроз три огранка у Црну Гору и опет на Скадар. Један огранак пута ишао је на Плав и Гусиње па преко Проклетија на Скадар, други преко Ругове и Чакора, а трећи преко Рожаја и Берана на Андријевицу. Читаво једно поглавље, под насловом "Историјска ноћ", посвећено је драматичним преживљавањима престолонасљедника Александра Карађорђевића, који је био потпуно свјестан трагичног историјског усуда да у граду Призрену, гдје је у најславније дане наше прошлости Душан Силни био крунисан за цара, морао да у подрумима "Призренске богословије" закопа "краљевску круну" како је не би изгубили у беспућима Албаније. Служећи се техником доживљеног говора, али и укрштањем документарних са фантазмагоричним доживљајима, Нушић је приказао како су кроз свијест престолонасљедника истовремено пролазили славни догађаји из 1912. године када је из Врања кренуо преко границе у ослобађање Скопља и Македоније, са догађајима ослобађања Београда у јесен 1914. године. Напоредо с тим, приказани су фантазмагорични мотиви, попут онога у којем се појављује душа краља Вукашина Мрњавчевића, као вјерног чувара Душанове царске круне, која је лебдила изнад Призрена у ноћи када су српски официри кришом и у потпуној тајности "сахрањивали" краљевску круну Карађорђевића. На уснама тих младих официра лебдило је само једно питање ко ће од њих доживјети да ископа ту круну? У свијести младог престолонасљедника стајала је разорна мисао: "Јесмо ли били дорасли да понесемо огромну историјску задаћу оснивања велике државе или смо то требали оставити познијим, здравијим поколењима".[13] Интересантно је овдје напоменути да је Бранислав Нушић и у каснијој драми Наход, која је премијерно изведена у јуануару 1923. године, приказао Вукашина Мрњавчевића у позитивном свјетлу, као јединог Душановог пријатеља.У поглављу "Србија у планинама", Нушић се посебно осврће на трагично повлачење и историјску судбину "тројице стараца": краља Петра, председника "Српске владе" Николе Пашића, као и начелника "Генералштаба", тада већ тешко болесног војводе Радомира Путника. Нарочито су драматичне сцене патње старога краља Петра, који је попут неког Шекспировог јунака израстао у митску слику остарјелог и несрећног владара који је остао без своје државе. Нушић га приказује како на ноћиштима сједи поред ватре међу својим старим ратним друговима, трећепозивцима, покушавајући да их утјеши и подари им трунку наде да није све изгубљено у овим трагичним историјским тренуцима и данима. 2.8.У завршним поглављима Деветсто петнаесте јасно долази до изражаја чињеница да је Нушић са много више пажње приказивао судбине обичних људи, безимених страдалника међу којима се и сам налазио, тако да је много непосредније и аутентичније доживљавао и приказивао њихове патње, страхове, бриге и неизвјесност. "Нарочито је Нушићево осматрање живље и верније када се налази у близини света из средњег сталежа. Добија се утисак да се његово мишљење подудара с мишљењем тог света, да се и његови коментари догађаја, узрока ратног слома тих дана и критика поступака управе за време повлачења повијају што он од људи из тога сталежа чује на путу".[14] У поглављу "Деца без отаџбине", Нушић наглашава да је обичном народу нарочито тешко пало повлачење из Призрена. Били су свјесни да је то посљедња слободна српска варош, да се иако су бјегунци још увијек налазе на својој земљи, а да ће одласком из Призрена постати изгнаници, народ без отаџбине. Нушић истиче бројне трагичне примјере страдања обичних људи, а посебно издваја судбину једног ратара из Срема, чија породица је вијековима живјела на свом огњишту и мирно обрађивала земљу, а онда је он био принуђен да крене у избјеглиштво пред одмаздом аустријске војске према српском народу у тој области. Приказао је и судбину једне младе жене са одојчетом на рукама из српске народне групе из Галипоља код Цариграда. Та древна српска заједница живјела је у Галипољу дуже од петсто година, а онда их је балканска ратна бура најприје присилила да се иселе у Македонију, а затим су били принуђени да са осталим народом крену у избјеглиштво и готово сигурну смрт у албанским планинама. Посебно трагичну тему страдања појединаца, Нушић актуелизује у поглављу "Историја једног заробљеника". Ради се о несрећној судбини српског народа који је живио у областима под аустријском управом, а чији су младићи били мобилисани и послати у рат против сопственог српског народа у Србији. Посебно је издвојена судбина једног младића из Даља, из богате српске газдинске куће у којој се са поносом његовала свијест о припадности српском народу, а који је принудно био мобилисан и гурнут на фронт тек што је напунио деветнаест година. Служећи се метонимијским поступком, Нушић детаљно предочава исповијест овог несрећног младића, који се у једној од борби био предао српској војсци, а затим је завршио у логору као ратни заробљеник, заједно са заробљеним Швабама и Мађарима. На захтјев бројних српских младића да их распореде као добровољце, међу којима је био и он, били су послати у редове српске војске, а онда су у ратним операцијама изнова били принуђени да се боре против својих сународника или комшија који су остали на другој страни и били мобилисани у аустријској војсци. Трагична иронија младићеве ратне и националне судбине поприма неочекивани преокрет када је у повлачењу био принуђен да изнова обуче непријатељску униформу, која је остала у у болници од неког преминулог рањеника, како би у случају новог заробљавања у повлачењу преко Албаније могао да се прикаже као заробљени аустријски војник и тако да покуша да спаси голи живот..Када је у поглављу "Мост уздисаја" приказао како су "Српска влада", дио "Српске војске", "Врховна команда", а за њима и стари и млади краљ, као и народ у збјегу, прешли преко Љум-Куле и на високом каменом мосту преко ријеке Дрим напустили границу Краљевине Србије, Нушић усмјерава приповиједање на другу избјегличку путању, у којој се налазио и он са својом породицом, а која је ишла према Ђаковици и Пећи, па даље према Црној Гори. У поглављима "Пећ" и "Ропац", на драматичан начин су приказани посљедњи сусрети са Високим Дечанима и Пећком Патријаршијом, као и буђење наде када се појавила вијест о покушајима српске "Прве армије", предвођене војводом Мишићем, као и "Друге армије", предвођене војводом Степом Степановићем, да организују војнички контраудар и покушају да направе војнички подвиг сличан ономе из јесени 1914. године и да поврате изгубљене српске територије на Косову и у Македонији. Међутим, Нушић наглашава да је та нада кратко потрајала и да се касније испоставило да би војнички противнапад представљао самоубиство, а српска војска из ове двије армије кренула је у повлачење преко беспућа Црне Горе, као и силни избјегли народ који се нашао у Метохији. На страницама Деветсто петнаесте није посебно проблематизована ова војничка одлука, иако је присутна као својеврсна историјска контроверза читавих стотину година од окончања рата, осим што је Нушић нагласио да се војвода Степа није сагласио са планом војводе Мишића из више разлога. Највише због тога што је српска војска била исцрпљена, што војна логистика, тј. снабдјевање муницијом и храном, више није функционисала на адекватан начин, те зато што је "Врховна команда" већ била напустила земљу и кретала се кроз албанска беспућа према Скадру. Нушић је са болним вапајем посвједочио како је обичан народ, а међу њима и он сам и његова породица, посматрао огромне ватрене ломаче изнад Пећи у којима су спаљивани српски топови и свако друго тешко наоружање, војна и државна архива, који нису могли бити понијети у повлачењу преко планинских тешко проходних путева и беспућа. Међутим, упркос свему, Нушић није заборављао да напомене како је у том истом народу ипак остала сакривена дубока вјера да ће слобода васкрснути и да ће се сви веома брзо вратити натраг да ослободе поробљену отаџбину. Веома слична запажања о тим трагичним и тешким данима када је повлачење било једини начин да се избјегне заробљавање или срамотна капитулација оставила је нешто касније и званична историографија: "У нашој прошлости нема жалосније сцене од те, али у суштини ни величанственије. Напуштати отаџбину, прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њезину победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су такви нараштаји били од мекушног ткива!"[15]У завршним поглављима Девестсто петнаесте, Нушић напомиње да су као једина кандила наде на том избјегличком путу засвијетлила у Пећкој Патријаршији два ћивота српских владара и светаца Стефана Првовенчаног и Стефана Дечанског. Први ћивот је покренут из Студенице, а други из Високих Дечана, на пут избјегличке неизвјесности заједно са српским народом. Своје записе о трагедији српског народа, Нушић окончава горком констатацијом да су савезници "опрали руке" и у суштини издали српски народ, што је охрабрило српске непријатеље да заурлају и распну српски народ. "Крст је већ садељан а Голгота је пред нама. Крећемо и пењемо се на њу!"[16] Наведени библијски подтекст ове реченице указује на чињеницу да је хришћански доживљај свијета снажно присутан у свим поглављима Деветстопетнаесте. Сама композиција дјела, које је поред посвете и уводног поглавља било сачињено из тридесет и три поглавља и кратког поговора, јасно упућује на имплицитну умјетничку намјеру да се страдање српског народа исприча у поглављима чији број је не само упоредив са Исусовим годинама, него и са његовим страдањем и каснијим васкрсењем. У једном каснијем, некролошком тексту, Нушићев пријатељ Јустин Поповић најбоље је дефинисао природу пишчевог односа према вјери и Богу: "Нушићева религиозност је типично наша, то јест светосавско косовска. Она је кроз њега говорила пламеним језиком његовог витешког родољубља. Треба се сетити његовог чланка о смислу Видовдана, о царству небеском као главном смеру наше народне душе и о непролазној вредности косовске етике".[17] Најупечатљивију потврду овим ријечима проналазимо у необичној и сасвим спонтаној религијској сцени која се одиграла поред једног извора на путу код Суве Реке, гдје је Нушић затекао непознатог војника како покушава да паљењем воштанице и молитвом обиљежи четрдесетодневни помен погинулом брату Јовану. Пошто несрећни војник није знао да се помоли Богу за душу братовљеву, Нушић одлучује да му помогне и отпочиње спонтано молитву коју ни сам није знао, али која му се сама наметала и потекла из душе: "У мени се тога часа пробудила нека нова, дотле непозната побожност; не она која пости и метанише, не она која клечи пред олтаром и крсти се и не разумевајући ни молитве рад које се крсти; већ нека крепка, силна и снажна побожност, слична незнабоштву, које се клања сунцу и непосредно из свога божанства црпе топлоту и живот".[18]2.9.У "Поговору" Деветсто петнаесте, који је датиран у Београду, 20. марта 1920. године, Нушић казује о мотивима који су га подстакли да напише ову књигу. Наглашава да су странци много писали о великој трагедији српског народа деветстопетнаесте године, а да ће ово бити прва обимнија књига коју су Срби написали о наведеним догађајима. "У описима странаца има више посматрања и саучешћа, у нашима мора бити више осећања и бола. Ми смо подносили, они су само посматрали. Ако су, којим удесом, и поделили тешку судбину одступања са нама, они су поднели само физичке али не и душевне тегобе. У томе би имала и бити разлика између књига које су они написали и оних које ми будемо писали, те и ове коју подносим читаоцима".[19]Иако се ради о веома обимном рукопису, Нушић напомиње да њоме није ни помишљао да обухвати цјелокупну трагедију деветстопетнаесте, већ да је записао само оно што је сам доживио, што се збивало око њега или што је допрло до њега кроз казивања непосредних свједока. Објашњава и зашто се његов рукопис завршава баш ту са описом догађаја из Пећи: "Моја књига завршава се у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу".[20] 3.0.Нушићева Деветсто петнаеста представља веома упечатљиво свједочење трагедије српског народа у овој најпотреснијој години наше националне историје. Заснована је на мозаичкој композицији, чије јединство држи Нушић као страдалник, свједок, причалац и слушалац испричаних догађаја, као и на веома разноврсној и необичној жанровској концепцији у којој долазе до изражаја и аутобиографски доживљаји и мемоарски факти и свједочења, али и приповиједна имагинација, фантазмагорије и сновидовна фантастика, легенде и народна вјеровања, што ово дјело чини блиским ратном роману или вијенцу ратних прича. Истовремено, изразити субјективни доживљаји, национална патетика и лирски искази препуни су личне и колективне патње и бола који су карактеристични за драмске сукобе и доживљај стварности. У времену објављивања, као и у каснијим деценијама, потпунијој рецепцији дјела сметале су повремено пренаглашена апотеоза страдања и историјског усуда српских краљева из династије Карађорђевић, старог Петра и младог Александра, која је у своме времену имала одређену политичку и идеолошку компоненту. Након Другог свјетског рата, Деветсто петнаеста постаје идеолошки још непожељнија због наглашавања идеје српске слободе, те митске величине националне жртве и страдања у Првом свјетском рату. Вјерујемо да се данас тај значењски контекст углавном изгубио, те да је у први план изашло оно што је највредније у Деветсто петнаестој,а то је равноправно приказивање страдања обичних људи, њихових породица, али и читавог народа, као и подједнако указивање на митску димензију страдања и нескривање појединих несумњиво погрешних политичких, дипломатских или војничких одлука. Све то доприноси чињеници да ово Нушићево дјело и данас дјелује непосредно, да су његова свједочења умјетнички аутентична и препуна психолошког и емотивног набоја, да су идејне поруке дјела живе и веома актуелне и стотину година након окончања Првог свјетског рата, тако да се може читати, и кроз поједине фрагменте и као цјелина, са много узбуђења и умјетничких доживљаја, али и недвосмислених историјских сазнања и поука.
[1]Јосип Лешић, Бранислав Нушић – живот и дјело, Стеријино позорје-Матица српска, Нови Сад, 1989, стр. 167-185. [2]Александар Пејчић, "Причања у рату: Деветсто петнаеста Бранислава Нушића", Први светски рат и српска књижевност, Научни састанак слависта у Вукове дане, књига 44/2, Београд, 2015, стр. 493. [4]Надежда Д. Јовић, "О језику Нушићеве Деветстопетнаесте", Philologia Mediana, год. VIII, број 8, Ниш, 2016, стр. 175-192. [5]Славица Дејановић, Бранислав Нушић – српски писац, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2015, стр. 85. [6]Славица Гароња-Радованац, "Деветстопетнаеста Бранислава Нушића као значајно литерарно сведочанство у стогодишњици обележавања великог рата", Драмско дело Бранислава Нушића – традиција и савременост, Стеријино позорје, Нови Сад, 2015, стр. 167. [7]Јосип Лешић, нав. дјело, стр. 172-176. [8]Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, приредио Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 137-143. [9]Александар Пејчић, нав. дјело, стр. 492. [10]Бранислав Нушић, Деветсто петнаеста – трагедија једног народа, Wien:Edition Slave, 1921, стр. 390. [14]Велибор Глигорић, Домановић-Нушић, Београд, 1938, стр. 52. [15]Владимир Ћоровић, Историја Срба, друго издање, Алнари-Мали принц, Београд, 2006, стр. 448. [16]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 727. [17]Јустин Поповић, "Мала воштаница на гробу великог пријатеља", Православље, год. III, број 1-2, Београд, 1938, стр. 66-69. [18]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 525.
|
