 | Зорица Живановић | |
| |
детаљ слике: by Zorica Živanović
АПАТИЈА
Мука ми је ...
Жари ме утроба празнином дана, немањем.
Замагљене очи вапе за мало боја.
Под овим тмурним небом
Бљутава је и безукусна и храна.
Усахло срце још се миче
Али су усне неме ...
Занемеле од зиме, без даха.
Мука из душе могла би да прокуља
Кроз врисак од оволико глади,
Од оволиког страха.
НЕМОЋ
Сплела сам се у бршљан,
Омотао ми се око тела
И капље отров по мојој немоћи .
Ликује .
Згрчено тело испијено лежи на друму .
Нема ми спаса ни помоћи .
Одавно ми бршљан ниче у срцу, уму,
Корења јаког,
Опорим се безнађем јачао ,
Пипке своје пружао дуж кичме
И исушивао сваки извор слободе.
Данак у тами врагу плаћао .
Тако нас оробе отрови у нашој души рођени.
Мисли о сунцу и бојама.
Љубав је свету целом нада .
Ишчупај сумњу и веруј јако,
Тако једино отров страда.
Art by Zorica Živanović
