детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДНЕВНИЧКА СТВАРНОСТ И ПРИЧА ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА

 

 

Проф. др Горан Максимовић

У огледу је анализиран Дневник Владете Јеротића (1924-2018), који је вођен у раздобљу од краја 1938. до почетка 1945. године. Указано је на посебности дневничког поступка и доминацију субјективног, објективног и метафизичког плана казивања, као и на жанровске специфичности које су проистекле из тог казивања. Субјективно казивање блиско је типу васпитног и психолошког типа романа у којем је разоткривено формирање сложене личности и менталног склопа младог Јеротића. Објективно казивање блиско је форми мемоарског казивања и аутентичним записима о животу у Београду у току Другог свјетског рата. Метафизички план казивања близак је есејистичкој и форми филозофских расправа у којима је исказан Јеротић однос према животу и смрти, према песимизму и нихилизму, према Богу и прегзистенцији. У закључку смо указали на чињеницу да дневнички записи разоткривају формирање свестране, полихисторске личности једног од највећих српских интелектуалаца и мислилаца 20. и почетних деценија 21. вијека.

Појава дневничких записа Владете Јеротића (1924-2018) у којима су обухваћене његове ране дјечачке и младалачке године, у раздобљу од краја 1938. до раног прољећа 1945. године, представља нови изазов за читање и разумијевање личности једног од највећих српских интелектуалаца друге половине 20. и почетка 21. вијека, али и за разумијевање једног важног сегмента српске националне историје. Као што је познато дневник је изразито субјективна форма, монолошко-исповиједног карактера и утемељена на снажним самоанализама свијета у нама, посматрању свијета изван нас, те метафизичким доживљајима свијета над нама. Захваљујући чињеници да записи у дневнику настају из дана у дан, под свјежим и непосредним утисцима свакодневних догађаја, свакако обилују тачнијим подацима, а њихова мемоарска и историјска димензија је често већа и аутентичнија од других врста документарно-умјетничке прозе. У дневничком казивању Владете Јеротића може се препознати и посматрати управо такав креативни умјетнички преплет субјективног, објективног и метафизичког погледа на ментално формирање и одрастање, на свијет и људе који су га окруживали, на крупне историјске догађаје којима је био свједок у периоду од 14. до 21. године живота, а у којима је нарочито доминантан био Други свјетски рат на простору Србије и године окупације проведене у Београду (1941-1945).

Због свега тога у дневничком казивању Владете Јеротића можемо препознати укрштање различитих жанровских предложака. Субјективно казивање блиско је форми васпитног и психолошког типа романа које нас уводи у свијет одрастања, психолошког и менталног формирања личности, породичних односа и школовања. Објективно казивање блиско је форми мемоарске књижевности, те историографских расправа, а усмјерено је на сагледавање догађаја у окупираном Београду и Србији у Другом свјетском рату, као и у ширем европском контексту и успостављању нових интересних зона и глобалној подјели свијета међу великим силама након побједе у том рату. Метафизичке реминисценције и записи блиски су есејистичкој и форми филозофских и теолошких расправа у којима се сагледава човјеков донос према Богу, према егзистенцији, свеколиком постојању, животу и смрти, али и однос према прочитаној литератури и раним узорима који су битно утицали на Јеротићево формирање. Односи се то прије свега на Достојевског и Сјенкјевича, Ромена Ролана, али и Доситеја Обрадовића и Гетеа, као књижевнике, те Серена Кјеркегора и Ота Вајнингера, Артура Шоенхауера и Бергсона, све до Платона, из свијета филозофије, те Сигмунда Фројда, из свијета психоанализе, али и страних и домаћих хришћанских мислилаца, какви су били владика Николај Велимировић, руски мислилац Николај Берђајев, те испред свих наш православни проповједник и религијски философ Јустин Поповић.

Јеротић наглашава да је дневник почео да пише на очев наговор, када му је као четрнаестогодишњаку крајем 1938. године поклонио једну лијепо укоричену свеску и посавјетовао га да ту почне да записује своје мисли, доживљаје и неке важне тренутке из свакодневног живота. Послушао је оца и почео са повременим дневничким записима, али Јеротић наглашава да је тек у прољеће 1942. године, када је матурирао у гимназији, схватио суштину очевих ријечи и важност дневничких самоанализа за лакше суочавање са бројним тешким и противурјечним животним ситуацијама: „Дневник је човеку потребан, јер у тешким животним часовима, у разноврсним људским слабостима, у малодушности, у равнодушности, дневник га опомиње на мисао, на акцију. Он успева да га раздрма из учмалости у коју је запао, указује му какав је био раније и подиже му морал“.[1]

У субјективној равни казивања, Јеротић као јединац који одраста у чиновничко, грађанској породици из Београда, наглашава да је на његово рано формирање личности битно утицало специфично породично стање у којем је живио, а које је било засновано на неслагањима са оцем и одсуством блискости са мајком. У запису из јануара 1941. године, Јеротић наглашава: „Моје стање у кући прилично је тешко. Моје васпитање као да одмалена није било добро. Отац је хтео да буде строг, а није могао, мајка је хтела да ми буде добар друг, није могла. Чини ми се да ме нико није схватао“.[2] Пошто у кући није могао да пронађе душевни мир због неслоге између родитеља, јер је „увек у кући био неко љут на другога“,[3] принуђен је био да тражи друштво изван куће гдје се сусретао са различитим искуствима и личностима, а што је утицало да се рано формира његова самовоља, дрскост и безобразлук. Осјећао је то као велики терет, као својеврсну енергију зла коју је носио у себи, што је изазивало посебну бригу код његових родитеља, поготово оца, а да при томе сам није знао како да се брани од тог зла.

У том смислу као једину свијетлу тачку тог раздобља свог дјетињства доживљавао је друга Живка Пивничког који је био кућепазитељев син и становао у сутерену исте зграде у којој је живјела и Јеротићева породица. У тој равни приказивања одрастања важну улогу има и доживљај сексуалности, рађање првих љубавних искустава, као и промишљање о спутавањима тјелесности, те условности мушко-женских односа. Са пуно психолошких нијанси приказао је доживљај природе и прве љубави према једној дјевојчици у Неготину док је у љето 1942. боравио код ујака Душана Јотића и ујне Стојанке на распусту. Јеротић кроз приказивање разговора са друговима исказује и своје прве свјетоназоре, као што су погледи на патриотизам, на патријархалне односе у породици. У томе је важну улогу имао његов гимназијски друг Антоније (Таса) и његов млађи брат Милета, са којима је водио расправе о прочитаној литератури, о доживљајима тјелесности и сексуалности, о сагледавању вјере и Бога, о виђењу политике, идеологије, о добробити цивилизације, а касније када је по ослобођењу Таса постао комунистички руководилац нове власти, и о смислу и међуодносу комунизма и демократије и сл. Јеротић је већ у раним годинама дефинисао идеални тип политичког уређења који је назвао „хришћански социјализам“, а видио је у њему најбољи начин за устројство државе и за мјесто и улогу појединца у тако замишљеној идеалној заједници и сл.

Најпродубљеније субјективне самоанализе Јеротић је дао у дневничком заспису из марта 1942. године након што је завршио гимназију и матурирао са добрим успјехом. У жељи да што боље упозна себе издваја неке битне врлине и недостатке своје личности. У врлине је убрајао своју постојаност у вјери у Бога, као и брижљиво његовање општег образовања (кроз читање књига и кроз дружења са блиским вршњацима). Указао је и на то да је волио усамљеност и да су му пријали такви тренуци, али и да је била његова урођена црта, тако да му та усамљеност није била наметнута споља. Без обзира на осредњи успјех у школи, сматрао је да се од најбољих ученика у школи није ни по чему разликовао у знању, образовању или начитаности, а да је у схватању свијета око себе био и испред њих. Као негативне црте свога карактера Јеротић је издвојио неизграђеност карактера, која се огледала у недостатку чврстине у заступању ставова, те у слабој вољи и одлучности, као и частољубље које се огледало у некој уображености коју је осјећао према извјесном слоју људи.

На сличан начин Јеротић се преиспитује у дневничким записима из јануара 1943. године. Пита се зашто уопште води свој дневник и да ли је у њему способан да говори истину или се самообмањује. Та врста, свакако претјеране, самокритичности га доводи до закључка да га „родитељи сматрају за површног младића“, при томе нарочито мисли на оца, фамилија га сматра за „незахвалног сина“, који својим понашањем мучи родитеље и одбија да послије велике матуре заврши „абитуријенски курс“, а другови и другарице са курса га посматрају као „уображену будалу“ који је недружељубив и једва да проговара по неку ријеч са њима.[4] На сличан начин је био располућен када је започео још као шеснаестогодишњак да пише роман, у нади да ће тако урадити самоанализе и проникнути у своју личност. Међутим, тада долази до спознаје да је за писање романа, поред прочитане литературе, доброг владања језиком и стилом, неопходно и одлично познавање живота, а управо је то била његова највећа препрека и ограничење.

У том смислу се као интересантне отварају и расправе са другом Тасом о појму патриотизма, које су настале у мају 1943. године. Јеротић наглашава да се његов друг негативно односио према патриотизму и сматрао га је за један вјештачки створен појам о човјеку, који настаје под „утицајем масе“ и није представљао ништа друго него „узајамну солидарност људи у рату“. Јеротић наглашава да се никако није слагао са тим ставовима и вјеровао је да сваки човјек има „извесну дозу побуњеног ја“, која нарочито долази до изражаја када непријатељ надире и када је слобода државе угрожена: „Прелаз преко Албаније и Солунски фронт, нису само доказ утицаја масе, већ и нечега другог што је пламтело у српским војничким срцима“.[5]

Јеротић је са друговима често водио расправе о сексуалности и тјелесним нагонима, а када му је друг Таса испричао да је доживио прво сексулано искуство са једном двадесетосмогодишњом женом, у дневничком запису са краја децембра 1943. године, готово у очајању је узвикивао: „Желим можда да учиним пресудан корак (као што је Таса учинио) да уђем за неколико минута у блато? Да одем у јавну кућу! Ох срама, ох гадости! Не знам излаз; уздржавати се не могу, онанисати нећу... и онда... шта остаје?“.[6]

У објективној равни казивања, Јеротић се исказује као пажљив мемоариста, као непосредни свједок пропасти једне државе и живота у ратном Београду, гдје до изражаја долази добра историјска слика обичног човјека у окупацији. Јеротић описује да је одмах на почетку рата, 6. априла 1941. године, након стравичног бомбардовања града, у којем срећом њихова зграда није била разорена, заједно са оцем и са његовим братом од тетке Владетом Драгутиновићем, глумцем и редитељем у Народном позоришту, кренуо у повлачење све до Краљева, Чачка, те села Трипкове, двадесетак километара од Ужица. Требало је да иду преко Златибора све до Црне Горе, те да отац и његов блиски рођак можда крену у избјеглиштво са тадашњом владом и династијом, али је његов отац донио одлуку да не оставља сина самога и да остану у Србији и врате се у окупирани Београд, гдје их је чекала мајка. Захваљујући томе, Јеротић описује повратак у разорени Београд, а затим са много пажње приказује дане, мјесеце и године проведе у окупацији.

Мемоарско казивање усмјерено је у два правца. Први правац приказује непосредни живот и приватну страну егзистирања и догађаја у окупацији. Одмах након окончања „Априлског рата“ 1941. године и поробљавања Србије, Јеротић у дневничком запису од 19. априла, наглашава да је „Лондонски радио јавио капитулацију Југославије“. То је прозроковало застрашујуће сазнање, које је било присутно у главама свих становника Београда, да су постали робови и „да може сваки немачки војник да те убије, а да ником не одговара“.[7] У запису од 28. априла наглашава да је почео да излази „Општински лист“, али да је то био „немачки лист неподношљив за читање“. У запису из октобра 1941. казује да је присуствовао „полугодишњем помену“ своме гимназијском професору историје, Миодрагу Милошевићу, који је био прави српски херој, „ретки патриота који је пао у борби са Немцима код Тополе 11. априла 1941. године“.[8] Био је то човјек који је своја предавања у којима их је учио патриотизму, показао личним херојским примјером у непосредном животу на почетку „Априлског рата“. У једном дневничком запису из маја 1942. године, Јеротић описује како је на вашару на Таш-мајдану доживио незгоду када му је једна оловна куглица повриједила око, због чега је седам дана био принуђен да лежи у болници и сл.

Јеротић описује и  дјелимичну нормализацију живота, обнову рада појединих институција, те његов наставак школовања у гимназији, а касније и матурирање у прољеће 1942. године. Поред тога, описује и свакодневни живот са дјечацима из школе и улице, одласке на предавања у Коларац, на позоришне представе, на шетње по Калемегдану, као и одласке на црквене литургије у Саборној цркви, Цркви Светог Марка на Ташмајдану, Цркви Ружици на Калемегдану и сл. У том погледу су драгоцјени и описи школског распуста 1942. године који је провео код ујака у Неготину, као и тромјесечно учешће у радним јединицама „Националне службе за обнову Србије“ у Ћуприји 1943. године, које су радиле на поправкама порушених путева и јавних зграда, док су за то вријеме „Немци и Бугари пијанчили по кафанама“.[9] У дневничком запису од 24. фебруара 1944. године, Јеротић саопштава нове вијести о Универзитету, који се спремао да обнови рад, тако да су почетком марта на Коларцу била почела припремна предавања за упис нових студената. Све то је доживио као веома важну новост јер се спремао за упис на медицину. Јеротић у дневничком запису од 21. јула 1944. казује вијест о томе да је извршен атентат на Хитлера, али да је „као за пакост добио само лакше опекотине“. Одмах иза тога, са много горчине казује да се потврдила као тачна вијест о трагичној смрти његовог ујака из Неготина, Душана Јотића, угледног грађанина, предратног индустријалца, а тадашњег председника општине, који је страдао у међусрпским обрачунима и ратним размирицама у Недићевој Србији, „по свој прилици од четничке руке“.[10]

Приватну слику живота обичног човјека у канџама рата, Јеротић је нарочито успјешно приказао у запису од 22. марта 1944. године, када им је у госте дошао породични познаник Влада из села Михајловац код Смедерева, кога су Јеротић и његово отац посјећивали, и извијестио их о „страшном положају наших села у ове дане свевлашћа или безвлашћа“, те ужасном страдању народа и од Љотићеваца и од четника и од партизана. Јеротић наглашава да је било просто невјероватно колико се о томе у Београду мало или нимало знало: „У њему је живот скоро нормалан: биоскопи, позоришта, разоноде на све стране и увек добро посећивани. Храна скоро обезбеђена, школе раде а ускоро треба да почне и рад Универзитета“. Због свега тога се осјећао потиштеним и кривио је себе што је понекад заборављао да је „сведок страховитог светског покоља“.[11] Управо на тим страницама Јеротићевог Дневника снажно долази до изражаја онај карактеристични „говор из дубине“, из мрака једног тешког времена и душе цијелог народа, који најбоље можемо упоредити са гласовитим Његошевим стиховима из Горског вијенца „Вражја сила од свуд оклопила,/ Да је игђе брата у свијету,/ Да пожали - ка да би помога - / Помрчина надамном царује“.[12]Међутим, као што је и Његош тог „брата у свијету“ проналазио у Богу, тако и Јеротић утјеху и разумијевање, наду и спас за свој народ у тешким ратним временима проналази у дубокој оданости и вјери у Бога.   

Други правац мемоарског казивања усмјерен је на приказивање официјелне домаће слике рата, те геополитичких кретања у том новом свјетском поретку који је донио Други свјетски рат, гдје подједнако долазе до изражаја описи и анализе рада „Владе националног спаса“ генерала Милана Недића у Србији, дјелатност Министарства просвете и црквених дела на чијем челу се налазио министар Велибор Јонић, али и међународне ратне политике, гдје долазе до изражаја казивања о стању на руском фронту, напредовању „Црвене армије“, а у складу с тим и о међународним конференцијама и састанцима Стаљина, Черчила и Рузвелта у Москви и Техерану, на којима су прављени не само савезнички планови за побједу Хитлерове Њемачке, него и успостављања нова геополитичка карта свијета. Јеротић наглашава да је и наша земља у тим преговорима „спадала у домен бољшевичког утицаја“. Сматрао је да су Рузвелт и Черчил, као препредене дипломате, водиле политику што дубљег ратног сукоба Нијемаца и Руса, како би се међусобно поубијали, а самим тим и поштедјели од великог страдања сопствену војску.

У наведеном контексту, у дневничком запису из септембра 1943. године, Јеротић казује о боравку генерала Милана Недића у Хитлеровом „главном стану“ у Берлину, гдје су имали дужи разговор. Јеротић наглашава да још не зна шта су били резултати тог разговора, али износи вјеровање да је Милан Недић са „доста успеха“ већ две године водио политику Србије. Јеротић даје и веома упечатљиве описе општег стања у окупираној земљи. Прије свега указује на постојање три покрета: „Недићевог“ и „Четничког покрета“ генерала Драже Михајловића, који су били већински заступљени у Србији, а оба су била прогласила „смрт комунизму“, те „Партизанског покрета“ на челу са Хрватом Јосипом Брозом Титом, који је био већински заступљен у осталом дијелу Југославије. Милан Недић је желио сарадњу са Михајловићем, овај је то одбијао, јер се није слагао са колаборацијом са Нијемцима. Из истог разлога „Четнички покрет“ био је у непомирљивим односима и са „Партизанским покретом“, зато што су вођени комунистичком идеологијом и фанатизмом намјерним диверзантским акцијама, без правог војничког значаја, изазивали страшну „њемачку одмазду“ и убијање невиног народа по окупираној Србји. Независно од свих наведених покрета дјеловао је „Љотићев збор“, који је својим фашистичким ставовима и непосредним дјеловањем на терену наносио велико зло српском народу, тако да није имао никакву озбиљнију подршку у том народу. Читав такав неразмрсиви ратни и политички колоплет, подстицао је Јеротића да размишља о етици ратовања. На све то га посебно подстиче читање књиге Етика рата Јанићија Денића, која је била објављена 1915. године, након које закључује да су све зараћене силе своју моћ и освајање нових територија доказивале кроз наметање терора и проливање крви. Због тога су убрзо након тога и губиле те новоосвојене територије и нису успијевале да на њима успоставе стабилну власт. Због тога Јеротић изводи поједине младалачке и помало наивне закључке да „победничка сила треба да донесе дух смирености свету, а никако да успостави неку своју власт или тиранију“.[13] Сродни томе су и дневнички записи од 30. јуна 1944. године који су настали на основу разговора које је водио са доктором Вукићевићем, комшијом са првог спрата, а који су били засновани на нихилистичком гледању на свијет и дубоком вјеровању овог мудрог човјека да ће ратова увијек бити, јер није могуће просвијетлити широке народне масе, а онда ће манипулисањем њиховог незнања и нагона, ратови служити за интересне обрачуне образованих појединаца и елита.     

У тој равни можда највише долази до изражаја и накнадна Јеротићева стилизација рукописа дневника и преуређивање и дописивање појединих његових дијелова, које свакако у вријеме писања, у ратним годинама и у окупираном Београду и Србији, писац дневника није могао знати или није могао на такав начин расуђивати о њима без накнадног искуства и сазнања. Као што је напоменуто у уредничком коментару, „овај дневник је сам Јеротић приредио за штампу, наменивши га за објављивање постхумно“, али је „баш то приређивање умногоме нарушило аутентичност записа, начинивши од класичних дневничких бележака дневничко-мемоарску грађу“.[14] Све то у дословном дневничком значењу можемо посматрати као недостатак, али у мемоарском смислу је то свакако додатни умјетнички квалитет и моменат важног онеобичавања овог рукописа.

У приказивању те официјелне слике рата веома важно мјесто заузимају и догађаји који описују ослобађање Београда и Србије у јесен 1944. године, разорно вишеструко англо-америчко бомбардовање Београда, али и Смедерева, Ниша, Лесковца. Приказује долазак руских јединица, појаву партизана, успостављање нове власти, обнављање листа „Политика“, покретање новог листа „Борба“, организовање пропагандних комунистичких скупова и совјетских филмова, а одмах затим и тајна хапшења и смакнућа бројних истакнутих људи под оптужбом да су били сарадници окупационих власти. У дневничком запису од 27. новембра 1944. годинје, Јеротић записује да је у новинама објављен списак од 105 стријељаних лица, углавном интелектуалаца и умјетника, а међу њима налазимо и име пјесника Светислава Стефановића.[15]

Јеротић наглашава да је огромна већина српског народа, па и он сам, била против партизанског покрета и њиховог доласка на власт, те да је долазак комуниста доживљавала као нову окупацију Србије. Према Русима као ослободиоцима и словенској браћи, српски народ, а и Јеротић као писац тих записа,   показивао је велике симпатије. Описује и свој болничарски рад у градској болници, те опасности које су га чекале због најављене мобилизације и слања младића на „Сремски фронт“ одмах по успостављању комунистичке власти. Неком чудном срећом и уз помоћ комшије и доктора Вукићевића наставио је да ради у болници и избјегао је мобилизацију.  

У метафизичко-рефлексивној равни казивања, Јеротић приказује свој однос према хришћанству и Богу, према књижевности и философији, према песимизму и смрти, према политици и свеколиким идеологијама. У наведеној равни Јеротић отвара бројна питања важна за људску егзистенцију, али и младалачки доживљај живота и свијета, који је подстакнут библијским мишљењем, као и прочитаним књигама, али и непосредним разговорима са друговима. У запису из априла 1942. године, након што је на „Коларцу“ слушао једно предавање министра просвете и вера, Велибора Јонића, намијењено матурантима београдских мушких гимназија, у којем је заговарао повратак патријархалним вриједностима, а напуштање тих идеала видио је као узрок народног слома из 1941. године. Јонићеве критичке опаске о човјеку који је умислио да је највише биће, да је сам Бог, као и критике Фројдових идеја о „ослобађању нагона“, јер је вјеровао да су велика дела настала као резултат „обуздавања нагона“, снажно су узбуркале мисли младог Јеротића. У тим мјесецима Јеротић се суочава са дјелом Ота Вајнингера што буди у њему добоку сагласност са песимизмом овог њемачког филозофа и сумњом у смисао постојања уопште. Сусрет са Достојевским био је најприје посредан, преко расправа и предавања Јустина Поповића, али му је растргнуо вео са очију. Тада је први пут схватио да постоји Бог и да постоји ђаво, али и чињеницу да је Достојевски у Великом инквизитору након „незапамћене ђаводицеје и нихилизма пронашао Бога и вратио се православној теодицеји“.[16] Јеротић закључује да сви јунаци Достојевског свршавају лудилом и самоубиством, те да је баш због тога, мучен страшним сумњама, руски писац тражио нови пут и нову истину и пронашао их је у Христу и Јеванђељу. Управо зато Јеротић у дневничком запису из маја 1942. године наглашава да се у његовој младалачкој души одвијао прави пакао и да се ту налазио прави колоплет различитих мисли и идеја, од Вајнингера, Шопенхауера и Достојевског, Леонарда, Виктора Игоа, до Николаја Берђајева, Јустина Поповића и „Јеванђеља“.

У једном запису из фебруара 1943. године, који је настао након посјете цркци Ружици на Калемегдану, Јеротић је исказао увјерење да се у сваком човјеку „налази нека непозната чежња, нека примамљива сила која тежи неиспитаном, недоживљеном, нуминозном“.[17] У томе Јеротић препознаје општу човјекову тежњу за тражењем „изгубљеног Бога“, а непосредно у вези са тим и тражење „изгубљеног раја“ и „изгубљене среће“. Такво размишљање потврђује записима Ота Вајнингера који је износио категоричне тврдње да „човек никад не може бити срећан“. Јеротић је сигуран у тачност те констатације и доказује је тврдњом да је то посљедица човјековог „изгнанства из раја“, чиме је дозволио да се „окаља грехом“. Међутим, Јеротић износи увјерење да ипак постоји нешто што се може назвати „привремена срећа“, која је „далеко од оне прве прегреховне среће“, али ипак постоји у неком облику. При томе Јеротић наглашава да та врста среће није никако „површна“, већ је само „привремена“, за овај „привремени живот“ на земљи. У једном запису из марта 1943. године, који је настао након предавања Јустина Поповића у Саборној цркви, у оквиру програма „Недеље православља“, Јеротић је фасциниран Поповићевим ставовима о томе да је мисао Божја утемељена на идеји да је „Човек највиша вредност у свим световима“,[18] те да је у Христосу, који је и сам живио на земљи, садржан одговор на сва човјекова питања, а циљ човјечијег живота треба да буде заснован на остваривању Богочовјека Христа у себи. Отуда је сваки почињен људски гријех, сваку страст, сваки порок или непочинство, Поповић тумачио као „прљање лика Христа у себи“. Поповићева позиција је имала изразито православно-хуманистичко становиште и апсолутно увјерење да сваки човјек, па макар он био и најбезначајнији носи Христолики дар у себи, те да је „душа оно што чини човека најлепшим у целој васиони“. Отуда је заступао православну идеју да је „човек икона“, а да је „људски род иконостас“. Насупрот томе је стајала просвећена Европа која је вјеровала да је „човек звер“, да је Европа „зверињак у којој јача звер побеђује слабију“. Православље је било изнад тога, и дубоко је вјеровало да је човјек „више биће зато што је Бог утиснуо свој лик у њему“. Поповић је у свему томе сагледавао и посебност националног карактера српског православља које је идентификјовао као „светосавље“: „Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем“.[19]

Због свега тога, у једном каснијем запису из априла 1943. године, Јеротић признаје да се у њему одвијала права драма у којој су се сукобљавали најразличитији погледи на непосредни живот, са погледима на оно што је прочитао у књижевним дјелима или са оним што је препознао као актуелне филозофске идеје, те да се затварао у сопствену љуштуру маштања: „Повлачио сам се као уплашени миш у своју рупу, под крила кокоши која се зове маштање, и одатле вирио у спољни живот који ми се чинио као баук, пун страшних, крволочних животиња“.[20] Међутим, када је напунио осамнаести рођендан, који је означио као тренутак када је започео други дио његове младости, Јеротић је доживио прелаз из „песимизма“ у „дубоки оптимизам“, а на креирање његовог новог живота одлучујући утицај су одиграли однос према природи и према љубави. Из тог пупољка који се неочекивано распукао пред његовим очима, појавило се једно ново, младо и снажно биће, које је „прогласило душу и вољу као своје нове законе, нове вође кроз живот“.[21]      

Можемо закључити да Јеротићев дневник, вођен у раним годинама, наговјештава и разоткрива формирање комплексне личности каснијег великог мислиоца, психоаналитичара, теолога и књижевника. Укрштајући стварност и причу о стварности, Јеротић је у Дневнику створио једну другачију, необичнију, приватну и незваничну, а свакако аутентичнију, идеолошки неоптерећену слику Другог свјетског рата у Србији и Краљевини Југославији, а нарочито године окупације проведене у Београду у току тог рата. Јеротић је по свему био полихисторска личност, човјек универзалних знања и наглашене доброте и хуманистичке визије свијета и живота. У једној расправи посвећеној Проти Матеји Ненадовићу, Јеротић је издвојио народну пословицу „Ко у небо пљује на образ му пада“, из Вукових записа народних умотворина, као моралну поуку којом се честити Прота руководио у свим својим пословима и читавог свог животног вијека (Максимовић, 2019: 99).[22] За исту ту пословицу можемо рећи да представља и свеколики духовни и етички кључ за разумијевање личности Владете Јеротића. Захваљујући досљедном поштовању тих изворних моралних начела, корачајући кроз живот чисте савјести, али са непрестаним преиспитивањима својих поступака, што најбоље потврђују странице овога дневника, оставио је дјело непоновљиве духовности и хуманистичке визије живота и свијета.

 

---

[1]Владета Јеротић, Дневник (1938-1945), Задужбина Владете Јеротића-Domus editoria Ars Libri, Београд, 2019, стр. 45-46.

[2]Исто, стр. 11.

[3]Исто, стр. 11.

[4]Исто, стр. 97.

[5]Исто, стр. 146.

[6]Исто, стр. 203.

[7]Исто, стр. 17.

[8]Исто, стр. 28.

[9]Исто, стр. 173.

[10]Исто, стр. 258.

[11]Исто, стр. 229.

[12]Горскiй вieнацъ. Историческо событiе при свршетку XVII вiека, сочиненiе П. П. Н. Владыке црногорскога, у Бечу, 1847, словима Мехитариста, стр. 24. 

[13]Владета Јеротић, нав. дјело, стр. 218.

[14]Ирена Арсић, "Поговор", Владета Јеротић, Дневник (1938-1945), Задужбина Владете Јеротића-Domus editoria Ars Libri, Београд, стр. 427.

[15]Владета Јеротић, нав. дјело, стр. 351.

[16]Исто, стр. 55.

[17]Исто, стр. 102.

[18]Исто, стр. 108.

[19]Исто, стр. 110.

[20]Исто, стр. 126.

[21]Исто, стр. 131.

[22]Горан Максимовић, "Српски писци и дјела 18. и 19. вијека у тумачењима Владете Јеротића", СпоменицаВладетиЈеротићу 1924-2018-2019, прир. Ирена Арсић, Задужбина Владете Јеротића-Domus editoria Ars Libri, Београд, 2019, стр. 99.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: