детаљ слике: КРК Арт дизајн

СУДБИНА

Потковице су ударале о калдрму. Покалдрман пут је дубоко усјечен у околно тло. Од уских точкова, мекшим тереном, усјеци могу бити тако дубоки да мјестимично надвисују човјека. Тако и овдје бијаше. Са обје стране пута избујала је густа висока живица, све затворила. Пролазник осјећа да се креће затвореним простором, док кораци поткованог коња одзвањају на све стране.

Ти силни одјеци као да млађаног јахача продрмаше. Прену се и тек сада му некако бијаше јасно да је сам-самцат у помрчини, у глуво доба ноћи и у неком сокачету балканском. Уштину самог себе да би се увјерио да не сања... Пуштен је и сада бјежи.

У магновењу је грозничаво размишљао: Шта ако га неко сачекује и вреба? Свако у близини, ове кораке мора чути. Заустављати се не може. Може продужити калдрмом, или глибом... Ако скрене у глиб, могао би се углибити, а онда никуд неће побјећи. Ако остане на калдрми, као да непријатеља призива. Које ли је мање зло?

Никад се није осјећао овако усамљено и беспомоћно, слабашно, рањиво, јадно, чемерно, јер бијаше уплашен. У невољи је, какву ни замислити није могао.

Већ је и превише што је прогнан, отјеран, презрен од инсана и дуњалука, који са свих страна само вреба, чека само да нешто шушне, па да опет нападне...

Гонио га је некакав унутрашњи подстицај или некаква нова потреба за опстанком. Мора се спасити.

Уколико би све више журио да нешто смисли, толико би се и у мислима све више спотицао и логично ријешење му је све више измицало. Како да се било чега досјети када је панични страх све обузео.

Морао је што прије наћи излаз из сокака. Изаћи на мекши терен, на ливаду, изван пута, гдје се кораци неће чути.    Странпутицом, гдје можда прође неопажен. Гдје можда никог неће срести, наравно ако и сам буде пазио.

А и сам коњ као да је осјетио јахачеву невољу. Да ли због бољег вида у помрчини, или сасвим случајно, одједном се некако нађе на прогали, на некаквом прекиду живице или бившој струзи...

Указа се први могући пролаз поткрај усјека и изгледаше као колски излаз на њиву. Дјечак искочи на слободу. Осјети невјероватно олакшање. Голем терет спаде са рамена, ослободи га. Као да нову снагу доби. Више га неће лако ни чути ни видјети, јер ова бивша ораница је мека. Пут остаде са десне стране, док је Уна шумила са лијеве.

Поче га је притискати једна нова мисао. Преко Уне није лако прећи, а овдје је могуће да на неког набаса. Можда је најбоље да се у неком густишу притаји и сачека свитање. Дотле би смислио неки бољи план. Тада би могао боље осмотрити Уну, потражити газ, прегазити је...

С друге стране воде, ни падином ни поврх падине, нема кућа ни пута све до Островице. Можда би се тим правцем могао докопати слободе...

    -  Коме сам шта крив? - омаче му се наглас. Ником ништа нисам скривио, а ево како ми је...   

Покушавао је да нађе гушћу шикару, у којој би могао да се притаји до зоре. Да мало предахне, да се смири, мисли разабере.

Онда му се учинило као да са десне стране чује буку.  Као да је много коња пројурило у галопу.  У почетку се чуло лагано па све до наспрам њега јаче, а онда се опет стишавало, нестајало...

Можда њега траже - размишљао је.

Ма, не би то могло бити. Звук се није кретао у његовом смјеру, већ у супротном.

Пут је удаљен око сто педесет, можда и до двјеста корака. Уна више од триста корака и прилично јасно се чуо шум са њених каскада.

Можда му се, ипак, учинило... У томе кошмару није био сасвим сигуран. Слушао је пажљиво. Даље се ништа није чуло. Обазрео се у правцу одакле је дошао. Горе, на удаљеном бријегу, титрао је бљесак пожара, који је још догоријевао.

Продужио је даље, опрезно и полако. Кретао се тако још неко вријеме. Пут и Уна су се већ једном састајали, а ево сада ће и други пут.  Налазио се на узвишењу са ког је назирао обоје. Ту бијаше и шикара, опасана  бујадаром, налијево издужена све до воде.

Потапшао је коња по врату, сјахао, увео га у шикару и привезао за грану једног кржљавог граба. На другу повијену је сјео и, осматрајући пут, стао чекати зору и свитање.

Безброј питања му се врзмало по глави, а ни на једно није налазио одговора...

„Сви изгинуше само због Мујичиног ћеифа. Сви до једнога. И да ствар буде још гора, сви до једног, њега самога, који управо свима њима изазва несрећу... И да управо њега јединога, након превијања, кавазбаша упути по помоћ, мислећи да га тако кажњава, а управо га тиме награђује, да још може да се хвали како је мушкарчина. Јер за три сахата заборавиће и своје јаране и њихове животе... Колико ли ће то лоше одјекнути на све стране.

Како се све ово десило?  Зашто се десило? Зар је баш све тако морало бити? Како сам уопште остао жив? Како би било да сам са осталима истрчао у кишу олова? Шта ме је то ноћас чувало и наводило да истрчим баш у том једином спасоносном тренутку? Да у томе злом трену набасам баш на онога човјека који ће ме спасити и од зла сачувати. Какве су то силе и законитости које свим тиме управљају? Тек сада видјех колико су и људи различити.

Зар није било никаквог начина да се несрећа спријечи, избјегне? Да се не изазива? До саме несреће сви су били некако опуштени, као да им је памет побјегла, као да су је изгубили, као да нису ништа осјећали, нити слутили. А ја сам се већ тада прибојавао. И када сам им данас напомињао њихову неозбиљност, подругљиво су ми се смијали, говорећи како само жутокљунац може да се сјети и од ћеифа измишља проблеме. Како ли су се само смијали када сам им напоменуо стихове из књиге коју је и бабо ишчитавао, посебно оне који упућују управо на овакав случај:

              Пусту рају никад не понизи,

              У очај се упетљају врази,

              Па уздиже понос очајнике,

              И од раје чини устанике...

Како ли су се само данашњем упозорењу смијали, а сада сви леже мртви. Сви до једног, јадни и несретни, дозвати се не дадоше, мислећ′ тако да су од свег′ свијета јачи, паметнији, да могу чинити шта хоће.

Имађаху и они своју муку, јер им ништа друго не бијаше ни дато да раде, него то. Годинама су од свијета одвојени по овим беспућима и гудурама, а све за пар гроша. И шта на крају имају од тога? Ништа! Сјећам се када је и бабо једном тихо причао са јараном, рекао је: Они и не знају чинити ништа друго, доли бити нечије слуге за пар гроша. Свјестан је он свега, али они му добро послуже да и он тако одржи своју работу.

Па и њега да ишта упитам у вези с тим рекао би ми, онако на свој начин, оно исто што стално говори: „Другога посла и немам, а ово намјештење ми омогућава да тебе прехраним и покушам те извести на пут... Што ти год боље намјештење нађем, лакше ћеш у животу пролазити, а и све ово што ти сада радиш, то ти је потребно искуство и школа за живота. Све и да хоћемо, као појединци ништа не можемо мијењати. Јасно је да свака идеја полази од појединца и ма колико она била добра, питање је колико ће је други људи подржати. А све опет зависи колико ће други у томе спознати и препознати добра. Не виде сви једнако. Многи из интереса не желе ништа мијењати, јер им је и овако добро, и можда би чак у теби видјели и противника. Можда би их тада само изазвао на се... Можда би од једног зла чинио и веће... Мук је лијек. Мук и мука и нама и раји!“

Али ја знам да увијек неко мора поправљати ствар и мијењати је. Све побољшавати да би живот чинио љепшим. Ваљда је то и задатак човјеков. Без обзира што свако има своје оквире схватања свега, па и оног лијепог.

Знам и то да би мени ноћас било много љепше у чистој и топлој постељи, но у овом хладном мрклом мраку и блату балканском, од свих понижен и презрен, а ни сам не знам због чега.

Па, да л′ ћу и ја читав живот проживјети само вичући: „Тако је, како је“ и „ништа се ту не може“.

Над самим собом тада бих починио злочин крајње сурово,

недотупавно.

Знам и то да овдје нисам својом вољом, већ ми је наређено. Никад нисам ни био за те војне грубости, јер живећи у тврђавама, свашта сам се нагледао. Свачег суровог и бесмисленог. И не памтим када су ми почели наређивати, а стално говорећи како је то за моје добро... Аферим! До сада би већ и слијепац прогледао.

И док стојим овако раскречан на раскршћу, а да не знам ни шта ћу ни куда ћу, спознадох да више не припадам никоме, ни дјеци ни одраслима. Из дјеце сам израстао, а одраслима ми се некако и не прилази, када видим какви су. Толико нам неприлика створише, да између њих не можеш пронаћи прилике ни за шта. И још те упутише да се молиш Богу, да би преживио од човјека...

Док су дјеца препуна живота, одрасли су душа отрованих. Чему ће нас подучити тако, но тој мржњи и зависти својој. Кад′ не виде од сљепила свога, шта им памет тако обезглави, па да гину сасвим непотребно.

Никоме ја не смијем причати о чему сам ночас размишљао. Чак ни баби своме. Могу само замишљати шта би било када бих ја њима рекао да на Балкану не требају ратовати. Као када бих лавовима рекао да од сада више нема меса и требају само да пасу траву. Сваки лав би ме растргао. Да небројено живота имам не бих преживио. Барем не као човјек, већ можда једино као фукара. Изгледа да креатори свега на овим просторима, не знају ни замислити, нити понудити бољи живот од живота фукаре.

Све и један би ми угрозили у својој неутаживој глади за убијањем и уништавањем. Сва правила и законе подводећи под законе чопора, док даве, тргају и пустоше овај Балкан. Лавове донекле и разумјем, јер њих у чопоре нагони њихов гладни стомак, а шта то људе у њихове чопоре нагони да убијају по Балкану, ако не њихово биједно увјерење, које их неуморно увјерава да не могу преживјети, док не униште другога...

Тек сада и Балканце разумијем и схватам. Не можеш их ни разумјети ако не живиш макар мало у њиховој кожи. Они ти стално живе између живота и смрти и можда једино они знају шта је истинска вриједност и љепота живота. Тога не можеш ни да се сјетиш док не дођеш у ситуацију губитка свега, па и живота својега...

Док је човјек у свили и кадифи, никада се таквог нечега неће ни сјетити и ништа му неће будити осјећај за туђу невољу, све док и сам у своју сопствену не упадне...

Ако икад стигнем кући, питаћу свога бабу, за чије добро све ово ноћас проживљавам. Колико видим, умало и главу не изгубих. Питаћу га: због чега и због кога се ноћас нађох у оволикој погибељи, у овом мрклом мраку и блату балканском...

              Због чега сам овдје гдје не желим?

              Да л′ због бабе, ил′ је због султана?

              Јер због мене, знам сигурно, није.

              Већ ме неко у потаји трује

              На тај народ јадни и чемерни,

              Што поробљен хоће да се брани“...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: