детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ЕРОТСКО У ДЈЕЛУ ИВА ЋИПИКА

 Проф. др Горан Максимовић

Непосредни крај 19. и почетак 20. вијека подарили су српској књижевности више значајних стваралаца који су својим дјелом поставили поетичке темеље модерне прозе. Издвајамо имена Петра Кочића (1877-1916), Борисава Станковића (1876-1927), Милутина Ускоковића (1884-1915), Вељка Милићевића (1886-1929), а на посебан начин и најстаријег међу њима Ива Ћипика (1869-1923). Заједничке карактеристике њиховог стварања заснивају се на окретању са објективне, претежно реалистичко-миметичке, на субјективну пројекцију свијета, на драматизовану позицију приповиједања, на приказивање социјалног живота, на дубоко сједињавање човјека са природом, те на приказивање љубавних доживљаја и неспутаних еротских страсти и тјелесних нагона. У Ћипиковом дјелу наведене поетичке црте исказане су кроз „три етапе развоја“: „неоромантичарско-модернистичку“ (у раним књигама приповједака Приморске душе (1899) и Са јадранских обала (1900), „натуристичку“ (збирка пориповједака Са острва (1903) и роман Закрухом (1904), те „неонатуралистичку“ (роман Пауци (1909), као и збирке приповједака Крај мора (1911) и Прељуб (1914).[1]

Феномен еротског у књижевном дјелу Ива Ћипика издвојили смо као један од темељних принципа цјелокупног умјетничког стварања овога аутора. Сагледали смо га на примјеру његових репрезентативних дјела из медитеранског поднебља. У том смислу издвојене су двије доминантне "еротеме": прва је исказана кроз "неспутани доживљаји еротског" или "апотеозу тијела и тјелесности" (романПауци, приповијетке "Антица", "Прељуб", "Јелка", "На проштењу", "Чобани"); а друга кроз "спутавање еротског" када јунаци постају "заточеници тијела и страсти" усљед различитих друштвених конвенција или несрећног сплета догађаја (роман За крухом, приповијетке"На мору", "Крај мора", "На догледу мора", "Отргнут живот"). Феномен еротског Иво Ћипико препознаје као моменат покретања животне енергије која буди заспала чула и рационалну свијест. Отуда у његовим дјелима еротско није приказано само као једноставна пожуда, већ и као својеврсно преиспитивање бића у трагању за смислом живота, за сопственим идентитетом, те за суштином људског постојања уопште.

Еротски доживљај свијета у књижевном дјелу Ива Ћипика, смјештен је у медитеранско поднебље, а манифестује се кроз јединство природе и човјека: јадранског мора и сунца са тијелом и душом приморског човјека и жене. Будући да је био аутентични син Далмације, а послије Матавуља и њен истински приповједач, Ћипико је изнутра осјећао значај и снагу природе, као и нераскидиву везу приморског човјека са морем. „Његова интензивна 'радост живота', његова љубав према природи, 'самилост', саосећање са људима, јако социјално осећање, све то налази снажна израза у свим његовим делима“.[2]Познато је да је живот Ћипикових књижевних јунака чврсто повезан са сунцем, морем, острвима и пјешчаним обалама. Море је за Ћипика било вјечити извор живота и надахнућа, а тачка хоризонта на којој су се спајали море и небо, истовремено представља и тачку на којој се Ћипиков јунак сусреће са вишим смислом живота и постојања. У томе је садржана и основна пишчева амбијентација да прикаже људе, њихове социјалне и психолошке судбине, као и разнолике догађаје који се углавном дешавају на двије сцене: "Једна је Јадранско море са својим острвима и својим пејзажима; друга је Далмација са својим приморјем и загорјем".[3]

Ћипикова приповиједна слика мора у први план је поставила радости живота и уживања, тако да се на његовој позорници одигравају љубавне приче, кулминирају природне и неспутане страсти и нагони, а пјешчане обале и затони доживљавају се као простор створен само за слободну љубав. Ћипико је „још из детињства понео дубоку приврженост слободном неспутаном животу у природи и снажну симпатију према припадницима нижих сталежа, који се злопате за свакодневни хлеб”.[4] Зато страст према слободи и уживање у јединству са природом представља основно животно гесло Ћипикових књижевних јунака, тако да они "не робују ником него божјем сунцу и својој лудој крви".[5] Прави живот за Ћипикове јунаке могућ је и остварљив једино у природи, тако да они презиру конвенције и друштвене законе, ту се осјећају спутано и заробљено, а свом снагом желе што прије да се врате своме мору и обалама. Ћипико је у свим приповиједним текстовима (романима и приповијеткама) наглашавао да "нема ништа љепше од природе, од слободног простора обасјаног свјетлом и у том слободном простору он је увијек хтио да види младо радосно тијело које живи свим чулима одједанпут".[6]     

Из свега наведеног видимо да је Ћипика као умјетника мотивисала истинска жудња за неспутаним животом, а морско приобаље и приморско загорје представљали су за њега истинске симболе те слободе. Нарочито је то препознатљиво у четири збирке приповједака: Са јадранских обала (Мостар, 1900), Са острва (Београд, СКЗ, 1903), Крај мора (Дубровник, 1913), Прељуб (Београд, 1914). Сродна су у томе и два романа: За крухом (Нови Сад, 1904) и Пауци (Београд, 1909).

Управо у таквом амбијенту формиран је и феномен еротског у Ћипиковим приповијеткама: "Чежња", "Антица", "На мору", "Крај мора", "Јелка", "Отргнут живот", "На догледу мора", "На проштењу", "Чобани", "Прељуб" и слично. Ћипикове јунакиње и јунаци: Антица, Даринка, Иве, Кате, Јере, Јелка, Ивка, Марко, Јелица, Ивица, Петар и Божица; приказани су као једре, здраве, снажне, стасите и наочите дјевојке и младићи испуњени истинском чежњом за путеном љубављу и страсним загрљајима, пољупцима и тјелесним уживањима. На сличан начин приказан је унутрашњи, прије свега еротски живот, романескних јунака: Ива Полића, Марије и Кате, из романа Закрухом, као и Рада Смиљанића, Маше, Божице и Цвијете, из романа Пауци.Можда баш зато еротичност Ћипикових јунакиња и јунака долази до изражаја у природном амбијенту и недјељива је од те исте природе: "Нема љубавних сцена које би се одиграле у загушљивим и спарним собама или тескобним градским улицама. Природа – пећине, заклонице, шумарци или колибице у виноградима – то су места где се љубав и еротика може, по Ћипику, несметано манифестовати."[7] Све је то веома блиско са русоовским доживљајем природе и слободног човјека, те са потпуним увјерењем да је "сексуални нагон нешто природно, чега се не ваља стидјети. Жене су створене ради љубави, али оне нипошто не постоје само ради задовољења мушкараца. И оне имају активно право на љубав, оне могу бирати своје љубавнике, могу их мијењати, ако им се свиди неко други".[8]

Прелазак из 19. у 20. вијек, када је почео да ствара Иво Ћипико, обликује у књижевности и умјетности наглашено сензуалну, сексуалну и самоувјерену жену, која је поносна на обиљежја и предности свога пола и која жели да досегне потпуну слободу у остваривању љубавног-сексуалног избора и уживања. Наслањајући се на Фројдове и Јунгове психоаналитичке теорије о сексуалности, као снажној психичкој и тјелесној енергији која усмјерава човјеков живот, Жорж Батај је указао на постојање три облика ероса: "ерос тела", кога види окренутог према моћи и насиљу, "ерос срца", који је слободнији и који произлази из ероса тијела и представља страст у области моралне наклоности сједињавања тијела,као и "сакрални еротизам",кога описује као одсуство предмета жудње и самим тим немира, лишеног сваког осјећања, који представља пркошење смрти.[9]Батајев сакрални еротизам заправо представља одсуство ероса као задовољства, а прави еротски доживљај повезује са сакралним искуством. Еротски тренутак је најснажнији кад је на врхунцу људског духа и када се налази у домену најсложенијег филозофског питања. Отуда се као најбоља дефиница еротског за Батаја намеће тврдња да је „еротизам потврђивање живота, чак и у смрти“.[10]

Управо на трагу наведених психоаналитичких погледа, феномен еротског Ћипико препознаје као моменат покретања животне енергије, која буди заспала чула, тако да то није само једноставна пожуда, већ својеврсно преиспитивање ума у трагању за логиком живота и сопственог идентитета. У том смислу, веома је упечатљива Ћипикова "лична исповијест" исказана у приповијеци "Чежња", која је под насловом "Визија" била објављена 1898. године у сплитском листу Нови вијек, а потом је објављена "мјесто предговора" у збирци Приморске душе, у Загребу1899. године. У њој је исказан пишчев аутопоетички став према еротском доживљају свијета, као и вјечита жудња за неспутаним, нагонским животом човјека у сагласју са природом. Исказане су и снажне пишчеве приповиједне преокупације женом, природом и морем. Повратак у приморски завичај и сусрет са морем и пјешчаним обалама, буди код приповједача сјећање на дјевојку из младости, а све то га наводи на узаврела осјећања: „Пуста морска пучина мами ме. Сиђох у затон, загледам се у обзорје. Нешто мислим, ну не знам о чему. Пред очима, у можданима, око себе и над собом, осјећам простор, крцат плаветнила, свјетла и живота. У њем ми тијело ишчезава; душа се од њега дијели, те се ш њиме истовјетује“.[11] Сјећање када су се као дјеца купали у мору, представља за њега најљепши моменат у животу: "На сунцу, мору, вјетру и киши уживасмо. По њивама, виноградима и шумама смуцали се цијели божји дан...“[12]Тиме Ћипико глорификује природу као једину истину, а њене законе као једина начела по којима би људи требало да се управљају. Све што долази из друштва: образовање, наука, закони; води ка нарушавању природног поретка ствари, а самим тим гуше човјеково здравље и неспутани дух.

У том смислу можемо говорити о двије доминантне "еротеме", као "структурно-тематске јединице ероса",[13] у Ћипиковом приповиједном доживљају еротског. Прва еротема исказана је кроз "неспутани доживљаји еротског" или "апотеозу тијела и тјелесности" (роман Пауци, приповијетке "Антица", "Прељуб", "Јелка", "На проштењу", "Чобани"). Друга еротема исказана је кроз "спутавање еротског" када јунаци постају "заточеници тијела и страсти" усљед различитих друштвених конвенција или несрећног сплета догађаја (роман За крухом, приповијетке "На мору", "Крај мора", "На догледу мора", "Отргнут живот"). Први начин доживљаја еротског као неспутане апотеозе тијела у приповиједном дјелу Ива Ћипика можемо довести у везу са Батајевим "еросом тела" и "еросом срца", док други начин доживљаја еротског као спутавања тјелесности, можемо довести у везу са Батајевим "сакралним еротизмом".

Неспутани доживљај еротског и апотеоза тијела и тјелесних страсти проистичу, како смо то већ нагласили, из неспутане и здраве природне средине, а један од најупечатљивијих примјера проналазимо у роману Пауци. Наспрам казивања о социјалном пропадању сиромашних Примораца у канџама зеленаша или „паука“, Ћипико приказује и паралелни свијет еротских доживљаја у којима су његови јунаци предати спонтаним законитостима природе проналази једина и веома снажна уживања у тегобном живљењу. У средишту пажње налазе се еротски доживљаји главног јунака Рада Смиљанића, али и других јунакиња које су на различите начине биле повезане са његовом животном судбином. Ради се прије свега о Маши и Божици, о похотљивом фратру Врани, али и о Радовој сестри Цвијети и другим актерима овога дјела. Нарочито је на сложен начин приказан еротски однос Рада и Маше. Још као дванаестогодишњака Рада су били оженили пет година старијом дјевојком Машом, али је тада био „премлад за њен цурски бијес“,[14] тако да га је дјевојка убрзо оставила и удала се за другом мушкарца. Ћипико тај њихов рани еротски однос приказује кроз приказ Радовове дјечачке стидљивости, а кад се мало ослободио и физичке немоћи да савлада и задовољи бијесну цуру која је била жељна момачког миловања и која се сваког јутра дизала „из кревета незасићена, заморена и зловољна“.[15]

Након тог уговореног и неуспјелог брака, до новог сусрета Рада и Маше долази неколико година касније, након његове женидбе дјевојком Божицом, када је младић израстао и био у пуној физичкој снази, тако да се тек тада у тајним сусретима у природи, углавном док је Раде био са стоком на катуну, на ливади, у планинској колиби, у пећини, распламсава снажна и необуздана еротска страст међу њима. Ћипико ту страст приказује кроз Машину неконтролисану жудњу и непрестану жељу да буде заједно са Радом, а и њему се Маша непрестано врзла по памети. Раде се сада у том новом односу осјећао „јачим и слободнијим него игда“, тако да је Маша „гледајући га у очи осјећала на себи његову снагу и мушку силу“ која је будила у њој „вољу да се тој сили подвргне“.[16] Управо у том силном „подвргавању“ суштински је исказана природа еротског односа ово двоје Ћипикових јунака, тако да су се ослобођени свих моралних стега и обзира у дивљој природи предавали миловању. Раде јој је при томе, када би се „дохватио њеног живота“, наглашавао да жели да јој се освети за оно што је било међу њима у младости, када је одбјегла од њега, а поготово је истицао осјећај да је „слатка туђа жена“ и да је управо то још снажније распаљивало његову еротску жељу. Интересантно је напоменути да у том односу није било нимало љубоморе и да су без имало задршке причали о Радовом односу са женом Божицом, као и Машином односу са мужем Марком. Отворено су разговарали и о похотљивом фратру Врани, који је отворено насртао на Машу и исказивао жељу да је сексуално посједује. Раде је запиткивао Машу да ли је овако „нестрљиво“, како је то он чинио, љуби њен муж Марко, а Маша је жељела да зна појединости из Радовог еротског и брачног односа са Божицом. Раде је признавао да га је „ум јаче носио“ према Маши него према сопственој жени. Управо су им ти отворени разговори још снажније распаљивали еротске страсти и доводили их до још већег уживања и задовољства. Маша је при томе била нероткиња у браку и Раде је вјеровао да је због тога још страснија или „љућа“ у мушком загрљају, док је Маша вјеровала да је није била неплодна и да је грешка била до њеног човјека. Раде се саглашавао с тим јер је био увјерен да јој је „човјек некакова рђа“.[17] Маша је отворено казивала да не може живјети без Рада и да је имала жељу да се „назове мајком његовог дјетета“.[18] Касније ће тај еротски однос прерасти у искрено пријатељство и оданост, а Маша ће у најтежим Радовим тренуцима, када је упао у канџе зеленаша, на сваки начин покушавати да му помогне, као и да помогне његовој супрузи Божици.

Радов еротски и љубавни однос са супругом Божицом био је много стишанији, али је и међу њима избијала снажна љубавна жудња и страст, као и уживања у тјелесним задовољствима. Ћипико приказује како је Раде договореном отмицом оженио Божицу и како је дјевојка у тој првој брачној зимској ноћи коју су провели у колибици намијењеној за младенце од силне милине сва дрхтала и како се снажно приљубљивала уз свога мужа. Међутим, управо у том њеном беспоговорном еротском и сваком другом „подвргавању“ мужу, у топлоти њеног тијела, Раде је доживљавао снажну еротску жудњу и жељу да је оплоди и да му рађа синове. Управо због свега тога, поготово када су му се родили синови, Раде је осјећао снажну приврженост према Божици.

На много сложенији начин приказан је покушај фратра Врана, окорелог зеленаша и моралног изопаченика, да оствари еротски однос са Машом. Било је у томе истовремено присутно и мољење и уцјењивање, али и нека врсте немоћне похоте због његове гојазности, отромбољености и свеколике физичке и моралне недостојности да посједује једну тако страсну и податну жену каква је била Маша. Управо због свега тога, Маша је осјећала одвратност према њему, али се на карактеристичан женски и заводнички начин поигравала с њим и на одређени начин уживала у тој прилици да му ускрати остваривање те похотљиве жеље. При томе је Маша отворено говорила једном од Враниних слуга да „воли Рада као очи у глави... па може што хоће“.[19] Истовремено није крила да не воли попа Врану и да он није за њу јер је „куљав“, али да се из доконости поиграва с њим и распаљује му још снажнију чежњу, без намјере да му се подвргне пружи му било какво еротско задовољство.

Ипак је на најсложенији начин приказан еротски живот младе Радове сестре Цвијете, која се након удаје за младића Радивоја, одлучује да побјегне из нове куће и врати родитељима. Због срама, како је истицала, није жељела да открије разлоге због којих је напустила мужа, али се наслућивало да се иза свега тога налазила нека врста сексуалне настраности коју је доживјела у кревету са мужом. Све то је распаљивало бујну машту народа, па се према једног врсти гласина радило о томе да је Радивоје у кревету по ноћи, „таман у часу кад је жена најмилија“, своју младу жену „у исти час милује и кињи на сваки начин“.[20] Према другим непровјереним гласинама младу снају је напаствовао њен свекар Војкан, у тренуцима када је био пијан а када је Радивоје боравио изван куће. Било је то све праћено и гласинама да је и сам Радивој био у скривеном еротском односу са својом маћехом, другом очевом женом. Ћипико није даље проблематизовао ту врсту еротског односа у коме је могло бити изопачености или прикривеног „снохачества“. На крају ће тај брак бити развргнут, а Цвијета ће се удати по други пут за младића Павла, који је волио од дјетињства и намјеравао је много раније да је узме за себе.                       

У приповијеци "Антица"(објављеној у Српском књижевном гласнику, у Београду, 1903. године), у карактеру истоимене Ћипикове јунакиње постигнута је јединствена апотеоза природе са душом и тијелом. За Ћипикову Антицу би могли претпоставити и да је умјетничко оваплоћење "еротске љубави", у оном значењу који је том појму дао Ерих Фром, као "жудњи за потпуним стапањем, за сједињењем с другом особом".[21] Тематски оквир приповијетке почива на приказивању судбине жене која живи по законима природе.Антица је истинска кћерка мора и неба, "мајка шкоља", а још у најранијем периоду одрастања, као чобанчица, први пут је осјетила спонтано и снажно уживање у тјелесним дјечијим играма: "А послије, кад сунце још јаче упали и голо чобанче тако прожиже, да му кожа на леђима пече, заклонили би се међу хриди, уживајући у благоме хладу на влажноме жалу, испружени ногама у море, а мокре главе им се тичу. И онако испрани, осути посолицом, миришући на морску свјежину, уз вјечно кркоћење валића, играли би се 'мужа и жене'".[22]

Антица је порасла као сироче и усвојеница у сиромашној приморској породици, а затим је још као девојчица отишла да служи у домаћинству имућног сељака на полупустом острвцету гдје се живјело одвојено од строгих друштвених конвенција. У морском амбијенту, у складу са слободним законима природе, неспутано се препушта тјелесном уживању, снажним чулима и скривеним нагонима. Због свега тога љубав и страст постају њене једине потребе, а највеће задовољство је проналазила у дугим шетњама, купању у мору и сунчању, трчању по пјешчаним обалама, по ливадама и пашњацима, као и у дочекивању морнара и страсним тјелесним играма са њима. Природа и море су јој даровали слободу коју је удисала пуним плућима: „Она одскаче својом приликом од свега што живи на шкољу, а и подаље; очи су јој бистре и прозирне као чисто море над бијелим жалом на плитку, а коса јој је тамна и на сунцу се прелијева, и лијепо је уовичила здраво јој лице".[23]

Снажна повезаност Ћипикове јунакиње са шкољем још више је дошла до изражаја онога тренутка када се као петнаестогодишњакиња први пут суочила са животом у цивилизацији и када је у селу за свега три проведена дана схватила сву тјескобу и спутаност, што због лажних друштвених конвенција, извјештачености и искривљеног морала, а што због одвојености од непосредног природног амбијента, у овом случају мора и пјешчаних обала. Нешто слично спознала је и касније када је као Маркова супруга била изнова принуђена да живи у селу, али овога пута додатно спутана брачним границама које су гушиле њену неспутану природу и потребу за тјелесном и духовном слободом. Управо захваљујући тој њеној узаврелој крви и еротичности, које је најдубље осјећала у природи, на морским пјешчаним обалама, кроз обликовање карактера јунакиње Антице, Ћипико је дубоко продро у најскривенији кутак социјалног поретка и разоткрио све његове маске, а институцију брака приказао као извор неслободе и спутавања еротске страсти и задовољства. Захваљујући управо том лажном систему вриједности које су биле присутне у друштву, у јунакињи се још снажније кристалишу чедна и невина еротска осјећања, тако да је приморана да их потискује и замјењује снажним осјећањем мајчинске љубави према својој дјеци.

Међутим, управо на примјеру ове Ћипикове јунакиње показало се да "еротизам омогућава да назремо наличје једне фасаде чија се беспрекорна спољашност никада не доводи у питање",[24] тако да њено напуштање брачне заједнице, након што јој је муж трагично настрадао у олујном мору, те повратак у окриље природе на морски шкољ, представљају једину могућу одлуку особе која жели неспутану слободу. Такво слободно поимање живота, налази се у дубокој вези са анималном страном човјекове личности, а Античина љубавна страст и еротска енергија, као и чежња за снажним тијелима морнара и рибара, могли су бити у потпуности доживљени и остварени само у нетакнутој природи, на шкољу, уз мирис мора и шум таласа.

Антица је своје схватање живота пренијела и на своје седморо дјеце које је добила са различитим мушкарцима, али према којима се односила са подједнаком мајчинском љубављу и бригом. Чим су јој дјеца ојачала пустила их је да одлете у свијет као ластавице и да свако за себе пронађе своју слободу и срећу. На крају приповијетке, драматизовани приповједач са дивљењем сумира њен живот: „Њен цио живот гледам пред собом, и учини ми се тако једноставан и природан, да ми ништа пријекорно не паде на памет. И мислим: она се подала животу на вољу, па је он вјерно носио кроз цио вијек; она и не зна шта је трагика у живљењу, и проти вољи живота све јој је ситно и смијешно, а само смрт јака је, да јој живот уништи - и она, једино, старичина је трагика...“[25]

Приказујући живот и неспутану природу своје јунакиње, Ћипико је, између осталог, указао и на неумитну пролазност живота и младости, са поруком да младост морамо искористити што потпуније, јер ћемо у старости жалити за пропуштеним годинама. Антица, на крају приповијетке, са преко седамдесет година, живи онако како је одувијек жељела и осјећала, слободно и неспутано у загрљају са природом, а само је смрт била та непојамна сила која је могла спријечити у томе.Захваљујући свему томе,до краја је остала досљедна својој природи, неухватљива и самосвојна, са непролазном жудњом за слободном љубављу и неспутаним животом.

У приповијеци "Прељуб",која је објављена у Српском књижевном гласнику, а затим и у истоименој збирци приповједака Прељуб, 1914. године, Ћипико приказује снажну еротску енергију јунакиње Цвете, која је природна и смјела, а свом снагом се бори за слободу и остварење запретаних младалачких страсти. Удата је против своје воље за старијег мушкарца Илију према коме није ништа осјећала, зато се одлучује на невјерство у браку и то са комшијом Павлом, мушкарцем који је будио у њој природну и неспутану страст још од дјечачких дана и са којим је осјећала најснажније еротске доживљаје. "И сваки пут кад га угледа у дворишту, где цепа дрва, чисто увиђа, да јој неће он лако из воље изаћи. Снажно и окретно маше сјекиром и мушки дахће код сваког ударца. Цвета га гледа, слуша ударце и подаје се грешним мислима... А подала се мислима и вољом њему још давно, кад су као чобани пазили заједно стоку".[26] Ћипико тиме изнова мотивише тезу о томе да се еротске страсти и емоције најснажније утемељују још у раној младости и да их је током каснијег живота тешко потиснути или заборавити. Након што је Цветин муж Илија разоткрио ту прељубу и послао их на суд, Цвета и Павле су били осуђени да одлеже тронедељну затворску казну. Послије тога Цвета одлучује да потисне природни нагон и сексуалну жудњу за Павлом, да спута своју еротичност, те да се посвети породици, као и бризи о дјеци и мужу. 

У појединим приповиједним заплетима Ћипико показује како и неспутана тјелесност и апотеоза страсти могу имати трагичне посљедице. У том смислу се може говорити и о облицима "еротске претераности" или "еротоманије", која се исказује кроз "сладострашће и разврат".[27] У приповијеци "Јелка",која је први пут објављена у збирци Са острва (СКЗ, Београд, 1903. године), еротско је дато у споју са трагичним. Снажна љубав и неспутане еротске страсти дјевојке Јелке и младића Марка приказани су у јединству са природом. Дјевојка и младић одрастају и готово да нису свјесни како се њихова дјечија игра преображава у разблудну страст: "Вруће љето, са својим разблудним ноћима, затече их у најжешћем јеку младалачке сласти. Доље испод села, на жалу, кришом, у хармонији љетње ноћи, уз вјечити разговор мора и цвиљење попаца, као да у ваздуху непрестанце нешто дршће – славили су они свадбу љубави."[28] Препустивши се вихору страсти дјевојка остаје трудна, а младић одлази у царску војску. Средина осуђује дјевојку својим писаним и још више неписаним законима, јер је тиме нарушена лажна друштвена равнотежа и лицемјерни морал. На крају, Јелка окончава живот трагично, јер на порођају рађа мртво дијете, а затим и сама умире од посљедица тешког порођаја, а да јој нико, чак ни мајка, у посљедњим тренуцима не пружа руку утјехе и разумијевања.

У приповијеци "На проштењу", која је објављена у збирци Прељуб, 1914. године, приказано је како младић Марко и његова вјереница дјевојка Божица помамно играју на пољу, док поред њих пролази црквена литија на дан Светога Рока Чудотворца. Насупрот њихове страсне, тјелесне, младалачке игре, која указује на неспутану паганску снагу, свјежину и здравље, представљена је скучена и безлична маса свијета који је био спутан вјерским представа и догмама. "Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра. [...] И бесвесно даље игра, и чини му се играо би тако три дана и три ноћи, кад га сласт вина, девојчин мирис и сунце до у душу прожига и топлина њена живота осваја. Па онако знојну, загријану, ко ће да му је из руку истргне?“[29]Таква врста неспутане тјелесне страсти и слободе изазива снажну мржњу и негодовање код биготне гомиле, тако да окружују и каменују Марка на очиглед његове вјеренице и њене мајке, а затим настављају свој вјерски обред као да се ништа није десило. Тиме је Ћипико снажно потенцирао своје схватање о цркви као друштвеном злу, а о проповједницима као лицемјеримаи дембелима који су живјели на рачун сеоске сиротиње, држећи је у незнању и религијској затуцаности. То је било у директној супротности са унутрашњом потребом Ћипикових јунака да живе слободно у потпуном јединству са природом и њеним слободним законима.

У приповијеци "Чобани", која је најприје објављена под насловом "У планини" у Летопису Матице српске 1912. године, а затим је под садашњим насловом прештампана у збирци Прељуб 1914. године,приказанајенагонска страна младалачких страсти и обузетост помахниталим инстинктима тијела. Еротски заплетизмеђу бијесног и дивљег младића Петра и једре и путене Божице додатно усложњен чињеницом да је Божица као одрасла и зрела дјевојка удата за петнаестогодишњег дјечака Богдана, који још увијек није имао снаге да задовољи њене еротске потребе и набујалу страст. Управо зато што је била жељна љубави и што је била вођена снажним еротским нагонима, Божица је почела тајно, док би чувала стадо коза, у пећини да се састаје и води љубав са Петром. Када је Богдан открио те њихове сусрете, љубомора почиње да га раздире и буди у њему нагон за осветом. То се управо и дешава на истом оном мјесту, крај угарака ватре у пећини, гдје се Божица састајала са Петром, тако што је Богдан позвао Божицу да уђу у пећину, а затим је у заносу еротоманије задавио њеним плетеницама.

Спутавање еротског подстакнуто је бројним разлозима, а најчешће строгим и често лицемјерним моралним конвенцијама непросвијећене средине, као и унутрашњим страховима јунака од учињеног тјелесног гријеха. То је дубоко повезано и са наметнутим црквеним догмама које су заступале тезу да је уживање у животу, а поготово у тјелесним задовољствима, грешно и да друштво неминовно мора да изопшти све оне који почине такав преступ.

У роману За крухом, који је изразито социјално обиљежен и указује на сиромаштво далматинских сељака и њихово материјално пропадање у канџама зеленаша и чиновника, што условљава и бројне одласке у печалбу, у тој голој борби за опстанак, еротско се појављује као један од ефикасних Ћипикових начина за продирање у унутрашњи свијет главног јунака Ива Полића. Иако је потекао из обогаћене, трговачке породице са села, у којој се отац бавио зеленашким пословима, младић је у дубини свога бића романтична душа и сањалачка природа, а еротско се појављује као један од видова одбране од тог суровог свијета и окружења. Док је боравио у граду, на школовању, младић је био потпуно несигуран и дубоко затворен у себе, а љубав се појављивала у сањалачким и романтичним видовима. У том смислу карактеристичано је осјећање које је изградио према сиромашном познанику са свеучилишта и његовој сестри. До еротског зближавања са том дјевојком не долази у непосредној стварности већ у сновидовним визијама када би долазила у његово наручје и када је доживљавао оно што „на јави ни мислити није смио“.[30] Међутим, сваки долазак на село, као и дужи боравак у природи, а нарочито уз море, разбуктавао је младалачке тјелесне страсти и будио је у њему снажну жељу за еротским сједињавањем са дјевојкама. У једном таквом тренутку охрабрио се и написао је дјевојци неколико „ватрених“ писама, крцатих „мекане поезије“. Дјевојачки одговори су били уздржани, а онда га је по повратку у град сачекало изненађење и сазнао је да је дјевојка вјерена за старијег господина.

Касније двије љубави Ива Полића, са дјевојкама са села Маријом и Катом, биле су конкретније, али такође спутане бројним разлозима и у суштини неостварене. Са Маријом доживљава снажне еротске визије, исказује јој своју љубавну чежњу и жудњу, а оно што је најважније с њом је „нашао склад са обожаваном природом мора“.[31] Ипак, између двоје младих и устрепталих бића неће доћи до стварног тјелесног сједињавања. Ћипико са много успјеха приказује поступно рађање љубави између двоје младих. Поготово је то увјерљиво приказано кроз снажне доживљаје Ива Полића, док је Марија била уздржанија превасходно због чињенице да је била из сиромашке тежачке куће, док је Иво био „газдашки син“. Иво се опија љепотом дјевојачке преплануле коже, бијелих зуба, а посебно очију које су га подјећале на боју „дозрелих вишања“, а док је упијао њено бујно тијело „осјећаше слободу, сјај и истински дашак живота“.[32] Међутим, када би се сусрели у природи, у воћњацима и виноградима или на морској обали, поготово када би се то одигравало у сутон или увече, дјевојка се ослобађала стега и почињала игру зачикавања, тако да је њихово еротско сједињавање било на самој граници, а до остварења није долазило због младићеве неодлучности. У карактеру Ћипикових јунакиња, а тако је и у Маријином примјеру, долазила је до изражаја снажна жеља за потчињавањем мушкарцу. Упркос томе што је то Иво осјећао и што је распаљивало у њему снажну похоту и еротску страст, због изразите младости и неискуства, романтичарске и сањалачке природе, није имао снаге да пређе ту невидљиву, али чврсту границу обзира. „На махове лучио је себе у два бића, и љубав што је осјећао за Марију није била као друге. Није то била хировита, путена страст, већ је то била далека чежња за нечим што је било изван њенога женскога бића“.[33] Читав тај еротски занос прекида се наједном, Маријиним одласком у печалбу, код брата који је већ био у Америци, а Иво снажно осјећа да је међу њима заувијек остало нешто недоречено и што је могло израсти у велику љубав и еротски занос.

Три године касније, након окончања школовања, Иво се сусреће са Катом, другом дјевојком са села и са њом, захваљујући томе што је био искуснији и што се ослободио наглашених романтичарских сањарења, остварује конкретне еротске доживљаје. „У опису љубави Ива Полића према Кати, Ћипико је ближи природи и својој склоности да у њој налази стихијске силе и њихову власт над човеком“.[34] Најчешће се то одиграва у ноћном окриљу, на тајним састанцима у природи. Ката је приказана као изразито путена дјевојка, бујнога тијела и ведре нарави, која је већ имала једно несрећно љубавно искуство са младићем којега је искрено жељела, а који је на крају морао да је остави. Ката је дијете природе и није могла да контролише тјелесне нагоне и снажну „вољу за мушкарцем“, а управо та њена снажна потреба да се „подреди мушкарцу“ распламсала је код Ива најснажније страсти и еротске доживљаје. Љубавни сусрети одвијали су се ноћу, под окриљем мјесечине, у расцвјеталој природи, најчешће у воћњацима или виноградима, уз благо миловање лахора који их је опијао и успављивао, а захваљујући томе еротски доживљаји су били потпуно неспутани и дубоки. Међутим, ни у овој љубави Иво Полић није имао снаге за конкретан искорак и остварење брака. На крају су њихови сусрети постајали све рјеђи, а дјевојка је након братове женидбе била принуђена да оде у град и пронађе службу у некој кући. На растанку признаје Иву да је њена крв таква да не може „никако живити без љубави“,[35] те да ће пронаћи новога мушкарца, а да ће се свега онога што је доживјела с њим сјећати док буде жива.              

Ћипиков доживљај еротског у приповијеци "На мору", која је објављена у часопису Надау Сарајеву 1900. године, истовремено је сагледан из мушке и женске преспективе, а ограничен је снажним друштвеним конвенцијама и класним разликама између актера неочекиваног љубавног искушења, које се одиграва на једном острвцету гдје су били принуђени да заноће због неочекиване морске олује. Мушка перспектива припада младом и снажном слуги Иву, који само што се био вратио са одслужења царске војске, а женска перспектива младој и бујној господарици Даринки. Еротски доживљај Ћипико мотивише и дионизијским сликама природе у љето, прожетим зрелим грожђем и набубрелим смоквама, као и преливањем сунчаних зрака по плавој површини воде и по бијелим пјешчаним спрудовима, те Даринкиним уживањима у морском купању и сунчању. Жудња младе господарице Даринке за тјелесним задовољствима додатно је мотивисана и чињеницом да се још сјећала свог школовања у заводу код милосрдних сестара, "гдје је три године била жива закопана", те да је ослободивши своје тијело и душу манастирских стега и забрана, свом снагом уживала у поново освојеној слободи, у зрацима сунца и мирису мора и жудила за мушком снагом и додирима.

Кулминација еротског доживљаја одиграва се ноћу на острвцету гдје су двоје младих били принуђени да преноће јер их је неочекивана морска олуја одбацила од обале у вријеме када су отишли на пловидбу по затону на изричито Даринкино инсистирање. Узаврела крв главних протагониста кулминирала је управо у тој заједнички проведној ноћи. Око устрепталих младих тијела лебдила је цијелу ноћ снажна страст и пожуда, али до непосредног спајања није дошло, јер су друштвене конвенције и сталешка разлика између слуге и господарице биле снажније од природне пожуде. Због тога Ћипико еротска осјећања Даринке и Ива приказује у њиховим мислима. Посматрајући Ива док спава, Даринка гори од страсти и љубавне жудње, а у том сањарењу цијелим својим бићем се предаје измаштаном одабранику и жали што то није управо њен слуга Иво. Касније ће се улоге измијенити, тако да видимо како млади слуга, пошто се пробудио, посматра Даринку док спава и осјећа снажну жудњу док гледа њено бујно тијело: "Не може скинути ока с дјевојке, као да је опчињен. А она уздахну. Прси се подигоше; лице се разведрило. Момак очима продираше у пуни јој врат и мало раскривена њедра. Инстинктивно загледа се у кожу испод подбратка. Пред очима заблијешта му бјелина; завртило му се. Та бјелина мами га, ваби и засљепљује. Не може да издржи; маче се и пригне к њену лицу. Положи на њ главу. Долазило му је да је додирне цјеливом, али не усуђује се. Зна да је дјевица и да му је господарица..."[36]

Ћипико није дозволио да његови јунаци прекораче границу, тако да је однос слуге и господарице остао неоскрнављен, али је са друге стране омогућио да се природна осјећања, младалачка страст и еротика, остваре у свом чедном и чистом облику. Жарка жеља за прекорачивањем границе није остварена али су баш у њој кулминирали еротика и страст јунака. Тиме је остварен један веома специфичан облик еротског доживљаја свијета који се одвија у мислима јунака, близак је са својеврсном предигром, а практично изазива снажније задовољство од непосредног сексуалног чина. "Како је слатко задржати жељу за прекорачивањем граница, али ипак не ићи до краја, не предузимати ништа. Како је слатко дуго остати пред предметом те жеље, остати жив у жељи уместо умрети препуштајући се пренагљеној жељи. Знамо да не можемо имати тај предмет што нас распаљује".[37]

У појединим приповијеткама Ћипиков слободни доживљај еротског у природном амбијенту мора, сунца и пјешчаних обала, повезан је са трагичним судбинама јунака. У приповијеци "Крај мора", која је објављена у часопису Нада у Сарајеву 1898. године, тијело и тјелесне страсти јунака постају њихов трагички усуд, а они сами и несвјесно постају заточеници својих снажних страсти и љубавне жудње. Двоје младих, Кате и Јере, још од дјетињства су усмјерени једно на друго и тако се рађа снажна љубав међу њима, а са љубављу и снажне страсти и еротски доживљаји који су дати у нераскидивом јединству са животом природе. Тек процвала два млада тијела чезну једно за другим, а њихове неспутање и искрене еротске страсти још више распирује разиграна, миришљава и свијетла медитеранска природа. Управо због те наглашене спонтаности, у Ћипиковим еротским сликама нема ничега извјештаченог и ружног, нема порнографског и бизарног. Окружени природом Ћипикови јунаци су потпуно обнажени и тек помало осјећају срам једно пред другим. Док кришом посматра младог Јера и његово извајано обнажено тијело приликом купања у мору, Кате постаје потпуно свјесна своје снажне еротске енергије и женске жудње. Управо у том спонтаном обнаживању док се купају у мору и сунчају на морској обали Ћипикови јунаци у потпуности отварају своја бића и кидају све границе, било да су оне психолошке, моралне или било које друге природе. Тиме се изнова потврђује претпоставка да је обнаживање специфично стање општења два бића, игра страсти и позив на уживање у страстима, једна аутентична еротска предигра, која уводи јунаке у снажан сексуални однос и мистерију оргазма.

Чињеница је да у Ћипиковим приповијеткама значајан број јунака избор свог еротског партнера остварује још у инфантилном периоду. Тако су и Кате и Јере одрасли заједно, а прве еротске доживљаје и плотску жудњу и страст, спознали су потпуно спонтано и несвјесно кроз дјечију игру у природи. У годинама ране младости, са уласком у пубертет, Ћипикови јунаци доживљавају потпуни преображај тако да се негдашња спонтана игра преображава у снажну еротску жудњу. Слободни и пуни живота, Кате и Јере, под ведрим небом лете једно другом у загрљај, а ту на морској обали као сатир и сатирица играју свој љубавни плес: "Обоје су знојни и румени, вода им низ лице капље. Њена црна коса прилијепила се уз слијепе очи. Сва је сустала. Грудима као да је тијесно. Срце ће да им искочи".[38]

Тиме се још једном наглашава пишчева идеја да чиста осјећања и неспутане еротске страсти, егзистирају само у нетакнутој природи ослобођеној цивилизацијских канона и конвенција. Ћипико дубоко наглашава да све оно што је чисто долази из природе, те да је добар човјек природан човјек. Клице зла налазе се у човјеку затрованом цивилизацијом и извитопереним друштвеним законима и односима. Када се зао човјек умијеша у такву природну идилу, какву су доживјели Кате и Јере, она мора бити угрожена и насилно прекинута. У овом примјеру, као инкарнација зла појављује се јунак Перо Бегин, који својим ниским страстима и похотљивошћу раскида чисту љубав двоје младих. Унесрећена Кате, пошто је заувијек изгубила вољеног Јера, кога је у тренутку љубоморе убио Перо Бегин, утјеху проналази у снажним успоменама и жудњи за вољеним младићем.

За Ћипика су умјетничке слике еротског и доживљаји снажних тејесних страсти само пут за разумијевање унутрашњег човјековог бића. Полазећи од тијела и нагона, од непрестане растрзаности између духовног и тјелесног, долазимо до човјекове душе. Управо на такав начин је обликован карактер јунакиње Ивке из приповијетке "На догледу мора", која носи у себи истовремено спонтану похоту и  чедност. "Она истовремено буди пожуду, али нагони и на сањарење. Има у њеној појави споја еротике и нечег дубоко поетског."[39] Приповијетка је први пут објављена у Српском књижевном гласнику, 1914. године, а затим је исте године прештампана и у збирци приповједака Прељуб. Нарочито се то јединство похоте и чедности испољава у приказу Ивкиног односа према младићу Марку, у љубави која је истовремено страсна и чедна, пуна пожуде и невиности, еротске жудње и дјевичанске светости. У тој распетости између природних нагона и хришћанских врлина, Ћипико приказује како се јунакиња у првом дијелу приповијетке препушта маштању о страстима и тјелесним задовољствима, док се у другом дијелу приповијетке, након што је тешко обољела од туберкулозе, окреће контемплацији и духовној љубави. Окренувши се Богу и Дјевици, јунакиња проналази свој изгубљени мир, а негдашњу снажну тјелесну страст преусмјерава у сфере обоготворене духовности. Тиме Ћипико брише границе између еротског и божанског, настојећи да покаже како је еротска страст, као и религијски доживљај, обавијен велом мистике, те како сваки од њих захтијева повлачење у самоћу и како сваки на свој начин представља врхунац људског духа. И еротско и божанско пружају иста осјећања, која нам доносе мир, испуњење, блаженство, задовољство, спокој и духовност.

Сличне фаталне посљедице необузданих чула и еротских нагона доживљавају и дјевојка Јелица и младић Ивица у приповијеци "Отргнут живот", која је први пут објављена у Српском књижевном гласнику 1911. године, а затим је прештампана исте године и у збирци приповједака Крај мора у Дубровнику. Разуздани младић који је опсједао и сексуално узнемиравао сеоске дјевојке, заслијепљен похотом приликом једног случајног сусрета у природи, силовао је невину дјевојку. Средина нема никакво разумијевање за обешчашћену Јелицу, нема то ни њена породица, проглашавају је блудницом и прогоне у град како њен примјер не би слиједиле друге сеоске дјевојке. У једном тренутку након познанства и љубави са младићем Марком, Јелица је била на путу да се спаси и започне нормалан и срећан живот. Међутим, пошто је одбачена и тада, јер младић није имао снаге да превлада друштвене предрасуде кад је сазнао за Јеличину прошлост, а уз то је остала и трудна, несрећна млада жена је потпуно уништена. Тако сурово одбачена, презрена и преварена, Јелица је у граду препуштена суровој судбини и заувијек пада у канџе проституције. Тиме је изнова потенцирана Ћипикова идеја да је човјек у својој природи добар, а да га у просторе зла гура безобзирно и лицемјерно друштво и његове лажне моралне норме и ограничења. То се управо и десило несрећној Јелици. Неодговорни појединци су је најприје морално уништили, а затим су у граду злоупотребљавали њену социјалну угроженост и жудњу за искреном љубављу и њежношћу. На све то друштво је реаговало својим суровим и лицемјерним поступцима и још дубље је нагнало у морално посрнуће, а онда је осудило као неморалну и разблудну особу иако то она у своме бићу није била. На крају приповијетке видимо како се ова млада и несрећна особа, морално одбачена и већ тешко болесна, принудно враћа у село, гдје изопштена и презрена чека смрт као једино спасење и утјеху.

На страницама Ћипикове приповиједне прозе, романа и приповједака превасходно из приморског поднебља, јасно се могу уочити спољашњи и унутрашњи фактори који имају пресудну улогу у приказивању еротских доживљаја и осјећања. Укрштајући спољашње и унутрашње елементе, Ћипико је обликовао умјетничку филозофију еротског, која почива на апотеози природних закона и увјерењу да човјек мора живјети слободно и повиновати се сопственим нагонима и чулима ако жели да спозна стварну своју природу и досегне до стварног смисла живота. Оно што је у књижевном смислу најважније, Ћипико је успио да препозна ону неопходну умјетничку границу и не пређе у просторе приземног исказивања еротике, а да истовремено искаже разноврсне еротеме у којима се доживљај еротског исказује и као неспутана апотеоза тијела, али и као спутавање тјелесности и гушење страсти и жеље за уживањем. Захваљујући свему томе Ћипико је показао да нема ничега љепшег у човјековом животу од љубави и страсти која је неспутана и неупрљана разним спољашњим околностима. Важно је нагласити да баш због свега тога у Ћипиковом дјелу нема изопачене или наказне еротике и мазохизма, а када је и присутна дата је повремено, најчешће само у слутњама, гласинама и наговјештајима, а ријетко је непосредно приказана у свијету књижевног дјела. Тиме је само потврђено како је живот медитеранског човјека, упркос разним забранама, био прожет природним амбијентом и неспутаним еротским страстима.Феномен еротског Иво Ћипико препознаје као моменат покретања животне енергије која буди заспала чула и рационалну свијест. Отуда у његовом дјелу еротско није приказано само као једноставна пожуда, већ и као својеврсно преиспитивање бића у трагању за смислом живота, за сопственим идентитетом, те за суштином свеколиког људског постојања.

 

---

[1]Радован Вучковић, „Неоромантичарско и веристичко приповедање (И. Ћипико)“, Модерна српска проза, Просвета, Београд, 1990, стр. 248.

[2]Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Сабрана дела Јована Скерлића, књига тринаеста, приредио: Мидхат Бегић, Просвета, Београд, 1967, стр. 460.

[3]Бранко Лазаревић, "Иво Ћипико", Епоха реализма, приредио Миодраг Протић, Нолит, Београд, 1966, стр. 337.

[4]Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, треће, прерађено и допуњено издање, Светови, Нови Сад, 2001, стр.216.

[5]Јован Дучић, "Иво Ћипико", Моји сапутници, Сабрана дјела Јована Дучића, књига четврта, приредио: Живорад Стојковић, Библиотека "Културно насљеђе", Свјетлост, Сарајево, 1969, стр. 137.

[6]Станко Кораћ, Природно стање свијести у Ћипиковом дјелу, Дечје новине, Горњи Милановац, 1987, стр. 5.

[7]Миљко Јовановић, Иво Ћипико – живот и дело, Градина, Ниш, 1980, стр. 55.

[8]Ричард Левинсон Морус, Хисторија сексуалности, превео Драгутин Перковић, Зора-Напријед, Загреб, 1961, стр. 227.

[9]Жорж Батај, Еротизам, превео Иван Чоловић, БИГЗ, Београд, 1980, стр. 297.

[10]Исто, стр. 15.

[11]Иво Ћипико, "Чежња", Сабрана дела, књига трећа, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 199.

[12]Исто, стр. 14.

[13]Михаил Епштејн, Sola amore, превела Амра Латифић, Конрас, Београд, 2011, стр. 51.

[14]Иво Ћипико, Пауци, Сабрана дела, књига прва, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 205.

[15]Исто, стр. 233.

[16]Исто, стр. 236.

[17]Исто, стр. 240.

[18]Исто, стр. 253.

[19]Исто, стр. 262.

[20]Исто, стр. 257.

[21] Ерих Фром, Умеће љубави, превела Дејана Дачовић, Моно и Мањана, Београд, 2005, стр. 68.

[22]Иво Ћипико, "Антица", Сабрана дела,књига друга, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 186.

[23]Исто, стр. 189.

[24]Жорж Батај, нав. дјело, стр. 123.

[25]Иво Ћипико, "Антица", нав. дјело, стр. 218-219.

[26]Иво Ћипико, "Прељуб", Сабрана дела,књига друга, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 355.

 

[27]Михаил Епштејн, нав. дјело, стр. 65.

[28]Иво Ћипико, "Јелка", Сабрана дела,књига друга, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 224.

[29]Иво Ћипико, "На проштењу", Сабрана дела,књига трећа, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 55. и 57.

[30]Иво Ћипико, За крухом, Сабрана дела, књига прва, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 12.

[31]Велибор Глигорић, „Иво Ћипико“, предг. у књизи: Иво Ћипико, Сабрана дела, књига прва, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. ХХ.

[32]Иво Ћипико, За крухом, нав. дјело, стр. 46.

[33]Исто, стр. 83.

[34]Велибор Глигорић, нав. дјело, стр. ХХI.

[35]Иво Ћипико, За крухом, нав. дјело, стр. 191.

[36]Иво Ћипико, "На мору", Сабрана дела,књига друга, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр. 151.

[37]Жорж Батај, нав. дјело, стр. 161.

[38]Иво Ћипико, "Крај мора", Сабрана дела,књига друга, редактори Марко Видојковић и Гвидо Тартаља, Просвета, Београд, 1951, стр.20.

[39]Миљко Јовановић, нав. дјело, стр. 232.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: