детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕЧАТ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ
Јован Скерлић (1877–1914)

Лаура Барна

Десило се да је проста математика на мала врата увела збрку, нарушила једну, у овом народу дубоко али погрешно укорењену це­ремонију, која често на све наликује осим на по­следњи испраћај. Преко десет хиљада глава затекло се тог 3. маја 1914. године на сахрани Јована Скерлића! Већ сле­дећег дана Ми­лу­­тин Бо­јић је у Пијемонту за­писао како од по­г­ре­ба Ко­сте Таушановића српски народ никога није ис­пратио свечаније, достојан­ственије и са ви­ше бола и пијетета.

Из целе Ср­бије, па и региона, стизали су у Београд на последње поклоњење не само књижевном критичару и историчару, политичком идеологу, већ и реткој појави у нашој културној историји. Од изас­ланика Њего­вог краљевског височанства, па пре­­­д­седника Владе Ни­коле Пашића, делегације босанске револуционарне омладине с Гаврилом Принципом на челу, књижевника и песника, посланика и странач­ких првака, ис­пред Српске краљевске академије Александар Бе­­лић, у име Српског књижевног гласника Богдан По­­по­вић. Толико младости и лепоте: ђака, студена­та, младића и девојака, чак и де­це. Па родбина, при­ја­те­љи, суграђани-комшије, партијске ко­ле­ге и посланици Народне скупштине, колеге професори с Универзитета… На­д отвореном раком некролог је прочитао Милан Грол.

Бе­оград се тог дана ломио и повијао у су­здр­жа­ном комешању, као ко­шница која је остала без Матице. Трам­ваји који су возили ка гробљу били су пре­трпани мирним светом; они што су им долазили у сусрет – празни. Београд се кретао у једном смеру. Ка Новом гробљу!

Урушио се Скерлић опхрван притајеном бо­леш­ћу, у незнању колико разорном. Србија је остала нема пред прераним губитком – корифеја модерног.

*  * *
*

Када се са звањем доктора француске књижевности 1901. из Лозане вратио у свој родни град, Јован Скерлић је прво постављен за професора Велике школе, да би 1905. прешао на београдски Универзитет са звањем предавача француског језика и књижевности, убрзо и професора српске књижевности. Катедра му је била нестабилна, будући да се истицао политичким ангажманом, те је у два наврата чак и отпуштан са Универзитета. Србија се у то време, почетком XX века, налази у веома сложеном историјском положају. Исцрпљена ратовима с Турцима, а оптерећена апсолутистичким претензијама династије Обреновића, лака је подлога за гушење слободарских и прогресивних идеја, чији су носиоци били социјалистички покрет и радикална странка. У таквом, веома нестабилном друштвено-политичком амбијенту, Скерлић започиње културну мисију хватајући се у коштац с увреженим романтичарским сентиментима, митологијама и традицијским схватањима, дајући примат модерним, европским уметничким струјањима. На мудар начин, умерен и неиритирајући, подиже темеље за здрав културни организам нације, успостављањем споне између садашњости и прошлости.

Од 1905. године, с Павлом Поповићем од свог професора и оснивача, књижевног критичара Богдана Поповића, преузима уредништво Српског књижевног гласника, модернизује га уводећи иновативне, савремене методе, те га убрзо чини стожером око ког се радо окупљала српска књижевна елита.

Уједињени у једном телу: радознао дух и вулканска енергија, наводили су Скерлића да отвара разна поља делатности, од којих нека за кратког живота није успео да заокружи и затвори: од политичког рада (припадник социјалистичког покрета, један од водећих активиста Самосталне радикалне странке, пред крај живота и посланик у Народној скупштини, ватрени заговорник југословенског државног јединства), до културних активности (дописни члан Српске краљевске академије од 1910, историчар књижевности и критичар модерног духа, покретач авангардних културних и књижевних идеја, смелих и отворено исказиваних, којима је предњачио у модернизму мирећи традицију и неминовно – ново време). И као такав, лако се успоставља као вођа и потпора младих нараштаја – литерата – у време када једна мала литература надраста себе и постаје стварни смисао и водиља овог народа.

Јован Скерлић је пратио развој српске књижевности, ниједног тренутка је не сагледавајући као изоловану духовну мисију појединца, него као одраз одређене епохе и датих околности у којима ју је тај појединац, ангажовани актер свог времена, стварао и проносио принципом по коме је уметност живи и детерминишући чинилац свакодневног живота, с акцентом на културу и уметност, као важне чиниоце. И управо том животно пулсирајућом уметношћу Скерлић продужава реалистичку традицију наше критике и естетике, правећи једини могући компромис: облачење старог а гипког бића у ново рухо, дајући му да чврсто придржава реквизите доба у ком живи.

Скерлићева књижевна заоставштина је свеобухватна и вредно је сведочанство развоја националног културног корпуса кроз писану реч. Преданом и систематском посвећеношћу прионуо је на посао који обимом умногоме превазилази појединца: исписује токове и кретања српске литературе од XVIII века до Првог светског рата (Писци и књиге, у девет свезака; Историја нове српске књижевности, његово последње дело, објављено пет месеци пред смрт). Значајне су и Скерлићеве студије, критике и огледи, који од заборава отржу наше великане: Доситеја Обрадовића, Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића, Светозара Марковића и друге.

За живота, Скерлић је својим брзим и оштрим критичарским пером у око и срце боцнуо многе наше писце и песнике: Утопио је Дисове Утопљене душе, обзнанио Сапутнике Исидоре Секулић као „цвеће изникло из мастионице“ а Ђачки растанакБранка Радичевића као „развучени опис једне ђачке пијанке“, потиснуо значај романтичарског песимизма Симе Пандуровића и Милана Ракића, отворено указао на превазиђеност једностраног естетицизма и испоштене, сувопарне критике Љубомира Недића и формалне критике Богдана Поповића. Нимало блажи није био ни у својим политичким чланцима и јавним говорима, а најчувенији је онај о тзв. „банкократији“, изговорен 1912. у Скупштини, у коме се страсно обрушио на друштвени систем огрезао у корупцију, критикујући снисходљиво подилажење друштва и државе страном капиталу.

Али борба с ветрењачама уморила је иначе неисцрпно борбеног Скерлића. И као да се борба окренула против себе саме. Уморан од хтења, резигнирано изјављује: „Цео је живот плима и осека, клаћење шеталице од радости до бола, фаталан пут од колевке до гроба и један кратак и будан сан у вечитим смењивањима дана и ноћи.“

Срећа за један народ је, ма и за века, да има бар једног корифеја – једног Јована Скерлића! Србија је имала ту срећу и почаст. Сународници и суграђани су му се одужили иницирајући постављање спомен-бисте на Калемегдану (1967, рад вајара Градимира Алексића), али и спомен-плоче на кући у којој је живео и радио, на углу Господар Јованове и Кнегиње Љубице, на Дорћолу – као печати историјске истине.

Коло среће се наставља!

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: