детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЛАТАН ИБРАХИМОВИЋ ИЛИ РАЗГОВОР ИСПРЕД “ТРИНКАЛЕ”

Има у Њемачкој угоститељски објекат који се зове Тринкхалле, а који су наши људи преименовали у тринкала, па је чак и деклинирају: „Идем у тринкалу“, „Био сам у тринкали“, „Одо’ до тринкале“.

И та “тринкала” је нека врста киоска, угоститељског објекта отвореног типа, нешто слично нашој сеоској задрузи – испред нема столова, столица, него се пије поред тезге, мало по страни – као кривац изложен погледима пролазника. Ту наши људи- гастарбајтери, пију углавном пиво, али и та именица се у интерној употреби благо модификује и промијени род – постане женског рода, па се говори „пива“ – „Дај нам наручи четири пиве“. Ради бржег и бољег дејства, у тринкхали се прије „пиве“ наручују и два-три унучића; то је већ одомаћени назив за мале флашице жестоких алкохолних пића, јер тако упарени – „унучић“ и „пива“ дају најбоље ефекте. Доводе до брзе омаме и самозаборава.

И вечерас поново гледам с прозора стана у Франкфурту у једну такву „тринкалу“ која се налази на другој страни цесте. Предвечерје је и више се и не разазнају лица четворице „наших“ људи који су већ ваљано поднапити. То се може сасвим добро разабрати по јачини њиховог гласа који допире све до мог прозора, благом заплитању језика и темама о којима се говори:

-Е, какви су моји Башиговци. Нема те љепоте нигдје на свијету. Кад се попнем на Голубињак, отворим пиву, сједнем на мерају и само гледам одозго како Спреча вијуга и чујем неки далеки хук...

- Човјече драги, ко још зна гдје су Башиговци. И како стиже из тих Башиговаца до Франкфурта...- чује се прозукли глас једног од окупљених који вуче на хрватски акценат.

- Башиговци су ти код Живиница. 6 километара од центра града. Одмах код Ковача и Ђурђевика... – појашњава онај први.

- Човјече драги, ко је још чуо за те рупе... Је ли то у Босни? – одговара онај прозуклог гласа.

- Па, наравно да јесте. Јеси ли ти имао географију у школи? – одговара глас гастарбајтера из Башиговаца, док му из гласа одзвања блага увријеђеност.

- Није био на часу кад се то учило. Ја знам гдје су Живинице, превозио сам намјештај из Живиница док сам радио као камионџија – чује се глас трећег који такође испија своју "пиву" покрај "тринкале" и више шути него што учествује у разговору. Он не одаје своје мјесто рођења.

- А што бих морао да знам гдје су Живинице. Нисте ни ви никада чули за моје село Пркос код Шкабрње у залеђу Задра – то се јавља опет онај што је Башиговце назвао рупом.

- Па то је сигурно већа рупа од моје – одговара онај из Башиговаца.

- Ти ниси нормалан, човјече. Па, знаш ли ти ко је рођен у Пркосу код Шкабрње – Јурка Гаврић, рођена мајка Златана Ибрахимовића. Она га је лично отхранила у Шведској...

- Није тачно. Златана је отхранио отац Шефик. Ја знам. Шефик је од Бијељине одакле сам и ја. На њега је и повукао ону стаситост и таленат. Прича се да је једном Златану кад је био дјечак купио кревет у Икеи, а како нису имали новац за доставу, да су кревет носили на леђима кроз цијели Малме – то се у разговор укључио и четврти глас из шкрто обасјаног мрака који је сада сасвим обавио простор око тринкале.

- Е ти се баш разумијеш. Аферим. Ма нема, Златан је чудо - чује се глас онога што је превозио намјештај из Жвиница.

- Јесте. Мора се признати – потврђује и онај из Пркоса код Шкабрње.

-Да ми попијемо још по једну прије фајронта. Ваља сутра ранити- предлаже сада један чији глас не могу да повежем ни са једним од четворице гастарбајтера.

- Може - потврђује онај што изгледа зна све о Златану Ибрахимовићу – И знате ли да Златан прије утакмице слуша „Јутро је“ од Наде Топчагић и „Враћам се мајци у Босну“ од Халида Бешлића. Ма, нема коријени су ти чудо. И да попијемо још по једно. На мени је ова тура.

Затварам прозор и одлазим до стола. Ту ме чека мој превод, но треба ми још доста времена да с ума сметнем овај пређашњи час географије и фудбала.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: